TVOJA BELA GUZICA IDE U PAKAO!

Filed under: afirmator,broj 10 - januar 2013,filmska kritika |

Django Unchained 2

Zabavlja me pomisao da nakon „Đanga“ Tarantino uradi rimejk „Gone With The Wind“: Rhett Butler, Scarlet O’ Hara, metiljavi Ashley – svi završavaju u plamenu imanja „Tara“, izbušeni kao sito,  zajedno sa svojom do smrti vernom služavkom. Ko ih ubija? Oni „nevidljivi“ robovi koji su bičevani, silovani, bacani psima,  oni loše plaćeni glumci koji su morali da ponavljaju „yas, massa“ i kolutaju očima u stotinama rasističkih američkih filmića. E, to bi bio korak napred za Tarantina. Dalje nema.

Quentin Tarantino, Django Unchained (2011)

Uloge: Jamie Foxx, Christoph  Waltz, Leonardo Di Caprio, Don Johnson, Samuel L. Jackson i…Franco Nero 

U novom filmu Kventina Tarantina „Đangova osveta“  prisutni su svi elementi njegovog „krvavog paprikaša“: nasilje po uzoru na Sema Pekinpoa, muzika i atmosfera špageti vesterna Serđa Leonea, morbidna i duga monološka žvaka pre krvave akcije,  eksperimentisanje sa zvukom koji nema veze sa periodom u kojem se odigrava film ( muzika RZA  i Nicka Cavea je dobar primer), crnohumorne situacije na ivici sa Monti Pajtonom (rasprava među članovima lynch moba – da li trebaju da nose džakove s rupama za oči i da li su iste lepo izbušene), blacksploitation ( Django is a bad motha…r, just like Shaft!), omaž samom sebi ( jednog od negativaca igra sam Tarantino – inače, najlošija uloga u filmu ali, iskupio se i digao samog sebe u vazduh ili isti glumac kojeg „ubije“ dva puta – James Remar igra dva negativca, jednog na početku i drugog na kraju filma) i, naravno, dosta osvete, osvete, slatke osvete. Iako je eksperimentisao sa pristupom, stilovima, igrao se s  vremenskim epohama, Tarantino je , možemo reći, ostao vezan za jednu priču – pravda i krvavi put do njenog zadovoljenja. U prvom filmu, Reservoir Dogs, je igrao na klasičnu buddy-buddy kombinaciju, ali , setimo se Butcha, boksera-osvetnika iz „Pulp Fictiona“, „Jackie Brown“ -Afroamerikanke koja traži svoje mesto pod Suncem  koju je igrala Pam Grier, opasne, bezimene „The Bride“  Ume Thurman iz Kill Bill serijala, Šošane iz „Inglorious Bastards“ i eto nas  u „Django Unchained“. Ako su siromašni, žene i Jevreji imali i ostvarili (bar kod Tarantina) pravo na osvetu sada je red došao na Afroamerikance.

Django Unchained 1

DJANGO I NEMAC-POZITIVAC

Storija je, naizgled, potpuno sumanuta i krši sve klišee, iako je sama protkana klišeima: King Schultz, navodni zubar, nemački emigrant, izbavlja Djanga, roba,  iz šaka robovlasnika. Razlog: Schultz kao lovac na glave mora da nađe i, za pristojan novac, ubije one koji su, gle čuda, nekadašnji Đangovi vlasnici. Ovaj ekscentrični Nemac postaje Đangov mentor i zajedno sređuju omanju četu negativaca dok ne stignu do imanja na kojem se nalazi Đangova žena, Brunhilda. Smešno je gledati Christopha Waltza, koji je u prethodnom Tarantinovom filmu igrao zadrtog esesovca, kako u ovom postaje pomalo sentimentalni i pravedni junak. Kažem , smešno, ali je njegova gluma, kao i u prethodnoj šibačini, maestralna. Razmislite, koliko Nemaca „pozitivaca“ ima u američkim filmovima? U bilo kojoj kinematografiji? Celoj priči je dodata i mitska dimenzija – Đango je, u Šulcovoj vizuri, jednak Zigfridu, mitskom germanskom junaku koji se bori za svoju princezu Brunhildu. Imena su dosta bitna – tako je Đango asocijacija ne  na čuvenog gitaristu Đanga Rajnharta koliko na film Django u kojem je igrao Franco Nero koji se ovde pojavljuje u maloj epizodi (starijoj eks-u publici  je poznat kao „dobar Italijan“ iz partizanskih filmova).

Koliko je ovaj film istorija a koliko zabava? To je besmisleno i postavljati kao pitanje. Iako su mnoga zbivanja potčinjena Tarantinovim vizijama jedno je jasno: trudio se da oslika period što je mogao bolje. Atmosfera, govor, kostimi, brutalan opis omiljenih „hobija“ robovlasnika (bičevanje, podvođenje robinja, bacanje odbeglih robova besnim psima, mandingo – u suštini, uživanje u krvavoj borbi dva roba na život i smrt) -sve to govori o jednom delu američke prošlosti koji i danas mnogima zapinje u grlu. Naravno, Tarantino preteruje i od svega, sasvim namerno, pravi spektakl.

DA LI STE VEĆ ČULI DA….

I, naravno, sve je fikcija i on svoje nasilje doživljava katarzički ali, eto malog šlagvorta za par zanimljivih „da li ste već čuli da“ podataka:

Među kaubojima i revolverašima su, nemali broj, činili oni afričkog porekla. Podrazumeva se da su bili prilično brzi i vešti u potezanju revolvera, tuči i drugim kaubojskim razbibrigama. Zašto su zapamćeni samo beli revolveraši? I to je neko pitanje.

Pobune robova nisu bile tako retke: setimo se jedne uspele, Touissanta L’Ouverturea i formiranja prve crne republike – Haiti i jedne ugušene, Sharpovog ustanka na Jamajci

Afroamerikanci koji su služili vojsku su među domorodačkim plemenima na Zapadu bili poznati kao „buffalo soldiers“ (i eto inspiracije za pesmu Boba Marlija)

Naleteti na Nemca usred pustare u Teksasu nije bilo ništa neobično. Mnoga velika naselja su i osnovali Nemci. German-Americans su jedna od najvećih etničkih grupacija u SAD. Poznata je i storija o tome koliko je malo Kongresu nedostajalo da izglasa da engleski bude zamenjen nemačkim

Frenologija koja se bavila tumačenjem kvrga na lobanji te, samim tim, centara vezanih za maloumnostili submisivnost, te, čitajte, superiornošću belačkih glavudža u odnosu na ostale je zaista u 19. veku bila prihvaćena kao nauka. Needless to say, južnjačkim rasistima je to itekako odgovaralo. Da dodamo: tada su Italijani, Jevreji i Irci posmatrani kao posebne, niže rase

1858.godine su SAD  bile mnogo rasističkija sredina od nemačkih rascepkanih državica. 

KKK  jeste rasistička organizacija nastala kao odgovor na pad Juga i oslobođenje robova ali je istina i to da je ikonografija, vezana za linč i progon odbeglih robova ili oslobođenika bila veoma slična klanovskim ludilima

Oslobađanje robova i zalaganje belaca za njihovu slobodu je bilo izuzetak a ne pravilo. Retki su primeri kao onaj Johna Browna, belca koji je koristio  oružje da oslobodi robove

Django Unchained

LA VENDETTA TERRIBILE

Ovo je film u kojem nema milosti i prelazi se granica između zakona. Najjezivija scena je ona u kojoj glavni junak ubija belu robovlasnicu – nenaoružanu, bespomoćnu. On nju eliminiše kao simbol nadmenosti, samozvane aristokratije, veštu podvodačicu i moralno izopačenu. Ono što čini do tada je Đangova osveta, opravdana, okrenuta protiv gomile prljavih, pokvarenih belaca koji su oličenje zla. U trenutku kad ubija robovlasnicu on prelazi granicu. Njegova borba postaje revolucionarni teror jednak onom kod jakobinaca ili  boljševika. Ali, da li je, po reditelju to opravdano i razumljivo? Itekako jeste.

Zabavlja me pomisao da nakon „Đanga“ Tarantino uradi rimejk „Gone With The Wind“: Rhett Butler, Scarlet O’ Hara, metiljavi Ashley – svi završavaju u plamenu imanja „Tara“, izbušeni kao sito,  zajedno sa svojom do smrti vernom služavkom. Ko ih ubija? Oni „nevidljivi“ robovi koji su bičevani, silovani, bacani psima,  oni loše plaćeni glumci koji su morali da ponavljaju „yas, massa“ i kolutaju očima u stotinama rasističkih američkih filmića. E, to bi bio korak napred za Tarantina. Dalje nema.

Aleksandar Novaković

 

2 Responses to TVOJA BELA GUZICA IDE U PAKAO!

  1. odlicna analiza odlicnog filma

    a
    29. јануара 2013. at 20:45
    Одговори

  2. Gledajući ovako, film ispade genijalno delo a ne budalisanje jednog nadobudnog kvazi američkog intelektualca.
    Uz sve zanismljivosti date u tekstu (počev od Lombrozovskih teorija), prihavatanje da je Tarantino ugradio istoriju u film, zaključak je samo jedan: Hitler je poginuo u Parizu, usred bioskopa koji su držali jevrejka i crnac…
    Dovoljno besmisleno, zar ne?

    Tika
    16. фебруара 2013. at 19:26
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.