Troknjižje

Filed under: 2018,afirmator,arhiva,Broj 79 – oktobar 2018,kritika |

Sve uvire i izvire iz boli. Naš život započinje bolom (kad prvi put udahnemo vazduh u pluća), sa bolom se i završava. Stoga ne čudi što je prva zbirka pesama Vesne Kovačević-Sokolović ponela baš to ime. Postoje gubici koji se nikada i nikako ne nadoknađuju – gubici ljudi i mesta koji čine naš život… gubici i rastanci, za kojima u duši ostaje ponor, praznina, i nikakvo vreme i nikakve promene tu prazninu neće popuniti, kaže Milica Cincar Popović. O tome peva pesnikinja: o večitom bolu za prerano izgubljenim bratom, o bolu za izgubljenom rodnom grudom, za davno doživljenom i nikad ponovljenom srećom.

Ali, iako peva da sve je blisko/i pogled i bol/i san i misao, iako veruje da vest o njegovom večnom odlasku/umanjiće vasionu/a mene slomiti, Vesna Kovačević-Sokolović ipak sebi dozvoljava da je kroz život vodi uverenje da snaga je u potrazi/za novim stazama i bogazima. I ona to smelo i čini: traži nove razloge za sreću, traži nove razloge za pisanje stihova, nove razloge za ljubav (utonućem u zagrljaj ljubavi/daju smisao i snagu postojanju). Sve oko nje vri, sve oko nje se komeša i Vesna Kovačević-Sokolović ne može a da na svu tu bujicu, na svu tu vrevu oko sebe ne odgovori životom, stihovima, tihovanjem.

Duboke misli pesnikinja iznosi lako, kao da su cvet koji usput otkinemo na livadi, a ne plod dugogodišnjih stradanja. Misli koje su je vodile kroz život, koje su je spasile najdubljih ponora duše, seje kroz stihove, kao da je u pitanju lagana šetnja kroz šumu, a ne dugogodišnja borba sa sopstvenim demonima. Iz te svoje borbe izašla je osnažena, drugačija, nova, a opet ona stara, ona koja ne pristaje na apsolutni zaborav, ona koja je odlučila da prigrli bol i na taj način ga savlada (nada da sve doživljeno/i ono što nije/daje spoznaju/da to je i snaga/života kojim živim). Uprkos teškoj temi  koju je odlučila da opeva (jer nije mogla drugačije), pesnikinja završava zbirku pozitivnim mislima (ka snovima o budućem/kroz bujicu zaborava se mora), što me neobično veseli: jer to je dokaz da je snaga duha neuništiva, to je dokaz da razloga za sreću uvek ima, a Vesna Kovačević-Sokolović ih ima na pretek!

Ne mogu a da se ne osvrnem na bisere koje je pesnikinja nehajno posejala po zbirci (nepoznati predeli prizivaju biće satkano od sna; U danima snova i/noćima tuge prebivam; beskrajni su putevi bića), a koji su, svaki za sebe, neosporivi uvod u prozu, u kratku priču – čega možda ni sama nije svesna, a na čemu bi trebalo da poradi. Talenta neosporno ima, treba joj samo malo hrabrosti da se odvaži na taj korak – možda da se za početak oproba u stihovanoj prozi, ako joj taj izlet najviše odgovara, ali svakako bi nam, kada bi se samo na to odvažila, podarila i prelepe priče, kao što je i pesme zbirkom „Bol“.

U svojoj drugoj zbirci „Blagodarim“, Vesna Kovačević-Sokolović jasno piše iz pozicije nekoga ko se rasteretio velike boli, nekoga ko je pronašao razlog za ponovnu sreću i dozvolio sebi da iznova uživa u životu (otvori oči i pogledaj/divna cvetanja usnula u tebi/reci zbogom tugama/i kreni). Puna poletne energije (ne ići prečicom do sna/već putevima najtežim se ostvarivati), puna pozitivnog stava prema životu (široki se vidik stvara/kada gledamo u svet/sakriven iza rođenog u nama), ova zbirka peva o zahvalnosti, o sreći, o upotpunjenju pesnikinog bića (svakim korakom/vraćajući se nepoznatom sebi/radovati se/tom susretu, neizbežnom). Razloga za radost imamo na pretek i Vesna Kovačević-Sokolović ih sa puno uživanja skuplja oko sebe i rasipa dalje, naučena da deli, naučena da daje, odlučna da širi pozitivnu energiju, koju poseduje u obilju (bleštavilom se uranja/u nedokučive predele patnje/tkane srećom postojanja).

Pesnikinja peva o slobodi i istini, o temama kojima se nije toliko bavila u svojoj prvoj zbirci „Bol“, kao o nečemu što je od krucijalne važnosti za umetnika, za svakog čoveka ponaosob. Vesna Kovačević-Sokolović izuzetno ceni svoju slobodu, za nju se sve ove godine i borila, i izborila, i beskrajno uživa u istini, jer takvo je njeno, hrišćansko, i ne samo hrišćansko, vaspitanje. Obe zbirke ove pesnikinje, osenčene su verom u Boga, pisane su iz pozicije verujućeg, čime su dobile na dubini. Ne mogu a da ne primetim da se, kako je sva poletna i laka, lepršava, zbirka u tom duhu i završava, baš kao i prva: mrakom i zlatom hodiću/stepenicama buđenja/blaženstvom ispunjena.

To nas dovodi i do treće zbirke Vesne Kovačević-Sokolović, pod nazivom „Tihovanja“. Kao da je pesnikinji bio potreban izvestan otklon od lepršavosti i šarolikosti života, ponovo je uronila u sebe, ponovo je odlučila da istraži, spozna sebe, ovoga puta kroz Boga, tihovanjem. Kao da joj je bio potreban izvestan mir, pauza, oaza, unutarnji razgovor – osetila je potrebu da stane i zastane, da uroni duboko u sebe i pronađe sve te stvari koje su joj nedostajale – jer, samo sami sebi možemo da budemo spas, izlaz i oslonac. A Vesna Kovačević-Sokolović itekako je svesna toga. S toga se i odvažila da se upusti u razgovor sa samom sobom, i sa Bogom – jer, znala je da će iz tog razgovora, iz tog dijaloga/monologa, opet izaći kao pobednik, osnažena, ispunjena, potpuna.

Različiti su načini i vidovi zaceljenja, i različiti su putevi da se ona dostignu i postignu. Svako od nas bira svoj put, svako od nas bori se sopstvenim oružjem, bilo da ga je prigrlio izvana, bilo da ga je iznedrio iz sebe – u slučaju Vesne Kovačević-Sokolović, to je pesma, stih, misao. Kako je autor velikog talenta, tako od Vesne Kovačević-Sokolović očekujemo još mnogo toga da nam podari, haiku, kratku priču, roman – zašto da ne?

 

Tamara Lujak

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.