TRAŽI SE NOVA STUDENTSKA REVOLUCIJA

Filed under: afirmator,broj 14 - maj 2013,društvo |

protesters

Tema jučerašnje jedanaeste tribine Betona, u okviru projekta Ka razvijenoj DEMOKRATIJI glasi: „Šta je ostalo od studentske blokade i reforme visokog obrazovanja?“
Gosti Centra za kulturnu dekontaminaciju bili su: Jelena Veljić (Filološki fakultet) , Aleksandar Baucal (Filozofski fakultet) i studentski aktivisti: Ana Kolarić i Matija Medenica.

Akcenat je, na početku razgovora, bio na famoznoj „Bolonji“  i njenom, faktičkom, nesprovođenju ili paušalnom uvođenju nekih mera koje su na Univerzitetu, umesto nekog progresa, samo izazvale još veću konfuziju: ko je master, ko je magistar, ko studira po starom, ko po novom zakonu, koliko bodova ti treba da bi dao uslov za godinu?  U pomirljivim tonovima, punim razumevanja za sve strane, Baucal je pozvao na razgovor. Tog razgovora, ispostavilo se, ne može biti. Baucal to kao da nije znao. I, razlog tome nije bio u nepomirljivosti sagovornika ili njihovoj ostrašćenosti, naprotiv. Razlog je u tome što , u praksi, niko zahteve studenata ne uzima za ozbiljno. Sistem je tako napravljen da predlozi studenata uvek budu sistematski nadglasani od profesora a Vlada, gle čuda, ne želi ni da čuje za njih. Ukoliko, naravno, studenti ne nose aktovke, fensi odela i ne pripadaju podmladcima vladajućih partija, kako je primetio Medenica. Baška-obaška, kako se stvari razvijaju, obrazovanje postaje povlastica srednje i više klase. Srbija se, ako je suditi po informacijama o povećanim školarinama i troškovima života, što je udarac po džepu za sve koji su iz unutrašnjosti a nemaju mesto u studentskom domu, kreće u pravcu stvaranja potpuno nepropustljivog sloja bogatih, povlašćenih i obrazovanih.

 

ANALIZA, SINTEZA, ANAMNEZA, DUBIOZA I NERVOZA

I, tu dolazimo do suštine – Ana Kolarić je navela kako su, u suštini, glasovi studenata  daleko od unisonih, te da je čuvena blokada Filozofskog fakulteta iz 2011. godine pokazala odsustvo među studentima koji su, po srpskoj verziji „Bolonje“, postali takmaci i konkurenti na isti način na koji su to postali i profesori. Studentski pokret treba povezati, misli Kolarić, sa LGBT  organizacijama i radnicima, te otpuštenima i nezaposlenima jer jedino tako studenti, koji su i sami marginalna grupa, mogu doći do ostvarenja svojih zahteva. Medenica je, iz svog iskustva (7 godina borbe za studentska prava) izvukao zaključak da se empatija izgubila i da su oni koji bi najviše trebali da se bore za svoja prava, studenti iz unutrašnjosti, najmanje uključeni u studentski pokret tj. da su najveće „bundžije“ Beograđani.  Jelena Veljić je istakla da se Bolonja pogrešno primenjuje i da je naše društvo, naročito što se humanističkih nauka tiče, u rascepu tj. nisu sigurni da li žele da diplomci budu  na tržištu rada kao „isplativi i unovčivi, uskospecijalizovani“ što je kapitalistički pristup i dobar deo diplomiranih sa humanističkih nauka eliminiše iz lanca ishrane ili, pak, univerzalni, prosvećeni ljudi sa nekom društvenom, pedagoškom, intelektualnom odgovornošću što je pristup koji, volens- nolens, naginje prema levici. Bitno je, koliko sam shvatio iz cele priče, da su školarine što manje, da se obezbede bodovi i da se ostvari neka fiktivna „zapošljivost“ u zemlji koja svakog dana ima sve više nezaposlenih. Jednom rečju, s malim zahtevima, prinuđeni da pregovaraju svake godine oko  pomeranja crte za koje mesto  dole e da bi onih koji su na budžetu bilo više od onih koji su van istog, studenti kao da zaboravljaju da se s celom pričom vrte u krug.  Show me the money! Give me few extra points! Banalano, krajnje banalno. I, onda, gle čuda, dođosmo i do toga da , zapravo, ne možemo govoriti o visokom obrazovanju a da ne govorimo o državi i ekonomskoj politici. Bingo! I, tako, ošamućen i urađen od velikog broja obrtaja ovog  paklenog ringišpila (čitaj:  dva sata razgovora)  došao sam  na neobičnu ideju.

Protiv čega se bunim?Šta nudiš?

Protiv čega se bunim?Šta nudiš?

BAUK KONFORMIZMA KRUŽI UNIVERZITETOM

Napisaću, u maniru Huntera S. Thomspona, čitaocima poznatog kao autora „Paranoje u Las Vegasu“ : gonzo-reportažu. Jednom rečju, potpuno subjektivno, u prvom licu, s dosta sarkazma, ironije, humora. Ali, vrlo brzo sam došao do yaključka da je to nemoguće. Thompson je, primera radi, u svojim pisanijima napadao Nixona, koji je, iako lud kao Ludi Brajan MekMed  iz Ludograda, pobednik takmičenja za Mister Ludaka (citat: Crna Guja) bio zanimljiv za prozivku i, na bizaran način, živopisan lik, inspirativan za satiru. A šta ja mogu da napišem? Predsednik ove države ima sličnosti po tom mrtvačkom imidžu sa Niksonom ali nema taj zamah i smori vas nakon pet minuta. Članovi Vlade su toliko bezlični da se ponekad zapitam da li zaista postoje. Premijer postoji kad je pripit, inače ne. Ministri obrazovanja i kulture u nekoliko prethodnih saziva delovali su, kao što deluje i najnoviji, kao statisti sa zadatkom.

Profesori i sva ta nastavno- naučna veća, u velikom broju slučajeva, pretvorili su se u neka neuhvatljiva polu-bića koja kao aveti kruže fakultetima, tražeći neki orman u kojem bi se sakrili i dočekali penziju. Neki od profesora, videli smo za vreme blokade, teže tome da se ponašaju kao psihopate iz američkih filmova. Znate već, sredovečni belac, obično neoženjen, tih, ćutljiv (svi su govorili da je fin momak) uđe u tržni centar, repetira sačmaru i kaže: „Ja sam anđeo uništenja a ovo je moje oružje!“ Ili, u slučaju blokade, guraju studentkinje, mlataraju makazama okruženi nekim naci-kohortama i psuju kao kočijaši. Ali, i to je nekako sitno, pilićarski, bez pravog zamaha. Krenula horda nabildovanih plaćenika na šačicu tamo nekih marksista i anarhista. Hmmm, ko će pobediti? I, na kraju, dolazimo do studenata. Neću im reći da su gluplji od moje generacije. I da su podbacili. I da su konzumenti i konzumirani. I da previše govore „ekstra“ i „znači“ i da su alergični na sve što nije u gradivu a treba da se pročita ako mislite da se nazivate akademskim građaninom. Okejrekao sam ali im ne prebacujem. Nemam pravo na to jer je moja generacija je izrodila najveće konformiste. Junci iz partijskih podmladaka, manekeni poslovnih odela, priperpci i priguzice, famozni studentski lideri-mideri. Oni učesnici protesta iz zaboravljene 1996/7 godine. Za sadašnje studente još ima šanse da se trgnu i urade nešto. A ako ne – neće postati komički inspirativni likovi. Postaće bezlični, obezljuđeni monotonci kojima čovek ne može ni da se nasmeje jer su, kao i cela ova zemlja, i njeno obrazovanje s njom – patetično žalosni.

A šta treba da urade? Da se pobune, naravno. Protiv čega? Protiv kamera na fakultetima. Protiv skrajnutosti obrazovanja u ovoj nepismenoj zemlji. Protiv ekonomskog sistema koji non-stop govori da se troši mnogo i da treba skresati plate i penzije i trošiti manje i još manje. Dokle? Dok svi pomremo od gladi? Zar je, u tom slučaju, bitno šta će studenti reći i uraditi? Bunite se i zbog onog što nije, navodno, vaš uži interes. Kolege u Francuskoj, Grčkoj, Hrvatskoj, Čileu su vas odavno prešišale. Znate li za to?  Pobunite se protiv licemernih političkih struktura. Protiv petljanja Crkve u državne poslove. Protiv predrasuda svih vrsta. Protiv sistema koji odbacuje obrazovanje kao bezvredno ukoliko mu ne donosi pare. Postoji još nešto pored novca, valjda. Protiv navodnih studentskih predstavnika koji to nisu. Protiv socijalne nepravde, otpuštanja radnika. Protiv sve veće zagađenosti. Protiv GMO. Samo se mrdnite više! Kao što reče Marlon Brando u filmu „Wild One“, a na pitanje protiv čega se buni: „Šta nudiš?“

 

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.