TRAŽEĆI SUGAR MANA NAŠAO SAM BLUES

Filed under: afirmator,broj 10 - januar 2013,filmska kritika |

 

searching_for_sugar_man_0941fc74cb6a5daaa1ba9ad94ef2bc8c

Rokenrol je pun priča koje podležu stereotipu: anonimus, stvoren niotkuda, naoružan enormnim talentom, došao je do novca, bacio sve na žene, drogu i eksentričnosti a zatim se overdozirao i umro. Priča o Sixtu Rodrigezu nije takva.

Searching For Sugar Man (2012, Sweden/UK)

Režija i scenario: Malik Benjelloul

Smatran od svojih zemljaka, građana Detroita, za duh, utvaru, urbani mit, radnika-najamnika, klošara i šta već ne, Rodrigez je, da pojednostavimo , bio izvanredan akustičar, ulični pesnik, poređen sa Bobom Dylanom, koji je snimio dva albuma. Počeo je da snima i treći, kojeg je verovatno čekala jednaka nepopularnost kao i prethodna dva, kad je došlo do prekida. Urbana legenda: koncert je bio loš, Rodrigez nije izdržao – prineo je pištolj slepoočnici i paf! Tu, na sceni. Verzija dva: polio se benzinom i izgoreo na pozornici rokenrol cirkusa.

A onda sledi obrt: potpun0 nepoznat u SAD, Rodrigez je u Južnoj Africi prodao pola miliona primeraka vinila. I ne samo to – inspirisao je mlade burskog porekla da se pobune protiv aparthejda i solidarišu sa ugnjetavanom većinom. Borba se uspešno završila, aparthejd je srušen, Mendela izabran za predsednika i, baš kad se činilo da je Rodrigez zaboravljen eto par nekadašnjih klinaca, koji ga i dalje traže. I tu kreće priča koju vam dalje neću prepričavati. Ovaj film je kandidovan za „Oskara“ i to ga, samo po sebi, ne preporučuje. Nije bitno ni da li će ga dobiti ili ne, kao što nije toliko bitno gde se nalazi toliki novac zarađen od Rodrigezovih ploča. Advokati, procesi, knjige, i nikad kraja potrazi.  Bitno je da se Rodrigezu konačno vraća ono što mu se  duguje od 1972. godine. Ono što smo sinoć u „Sava Centru“ videli je film pun topline, saosećanja, humora i neopisive životne snage. Jedino pitanje koje nam se postavlja, dok gledamo te ljude iz Detroita, Los Anđelesa, Kejptauna je jedna – kako čovek koji je fascinirao tolike i, by the way, snimio, u Motor Cityju, prestonici Motowna, dva albuma, ostao nepriznat i nepoznat. Jer, ruku na srce, glas mu je lepši od Dylanovog, ima posebnu boju, pesme veoma melodične, čak „hitične“, stihovi-  čista rok poezija. Kako je ovaj stidljivi čovek (kažu da je na početku karijere svirao okrenut leđima publici) izgubio bitku?

BANALNOSTI POPULARNOSTI

Odgovor, mada ga film ne daje je, kao i obično, banalan. Iako su akustičari i tada bili popularni, setimo se Neila Younga, Leonarda Cohena, Nicka Drakea (čije su samoubistvo, verovatno, pobrkali sa izmišljenim Rodrigezovim),  oni su 99% (oni poznati) bili belci.  Kupci, koji baš nisu mogli da ga čuju svaki dan na radiju bi, pri pogledu na album, ako bi im pao šaka, prvo pogledali korice. Reakcija prosečnog potrošača 1970-ih (ali i danas): „Kakvo je to ime Rodrigez? Zvuči tako obično. Zar nije mogao da prilepi sebi neko lepše, kao Santana? I, na kraju krajeva, baš izgleda kao Meksikanac. U, stvari, više kao neki Indijanac. Vidi tu belu košulju sa karnerima. Jel’ on neki marijači? O, vidi, ovaj bend se zove „Tripozno Psihodelično Bratstvo“ . Imaju šljašteći omot. Kul, kupiću to!“ Da, karikiram, ali, takva su bila ( i jesu) vremena. Uspeh uvek traži nešto marketinga i mnogo sreće. Biti uvek na pravom mestu u pravo vreme, savršeno isplaniratisvaki korak, kao Dylan.

I , za kraj, još jedna od misterija: Rodrigezovi albumi su, nekako, pre nego što ću stići da pogledam film, preko  moje drugarice  stigli do mene tako da sam, „rodrigeziran“,  mogao mirno da odgledam film. Ispravljanje nepravdi je jako spor proces…

Aleksandar Novaković

PS – Mali muzički predah:

 

http://www.youtube.com/watch?v=HyrnXa90S6w

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.