Thomas Bernhard

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,poezija i proza,proza,zabrane |

Bernhard,_Thomas_41Niccolas Thomas Bernhard (1931-1989) bio je austrijski pisac, dramaturg i pesnik. Bernhard, čije je literarno delo označeno kao najpoznatije književno ostvarenje posle drugog svetskog rata, smatra se jednim od najznačajnijih autora nemačkog govornog područja posleratnog doba. Rođen je u Holandiji (Heerlen) kao vanbračno dete H. Fabjan i stolara Alois Zuckerstatter. Sledeće godine, njegova majka je otišla u Austriju, gde je Brnhard proveo veći deo svog ranog detinjstva sa babom i dedom po majci… Bernhardov rođeni otac je umro u Berlinu od trovanja gasom. Nikada ga nije upoznao. Njegov deda, autor Johannes Freumbichler, poslao ga je na umetničko obrazovanje u koje je bila uključena i muzička nastava. Bernhard je išao u osnovnu školu u Seekirhen, a kasnije je pohađao razne škole u Salzburgu. Godine 1947. počinje da uči šegrtski zanat za bakalina. Bernhardova životna pratilja bila je Hedwig Stavianicek, trideset i sedam godina starija od njega, koju je upoznao 1950., godinu dana nakon majčine smrti, kao i godinu dana nakon smrti svog voljenog dede. Ona je bila važna podrška u njegovom životu, u velikoj meri je doprinela i unapredila razvoj njegove književne karijere. Priroda njegovih veza sa ženama je do danas ostala neistražena i nejasna. Njegova javna ličnost bila je determinisana kao aseksualna.

Patnja njegove mladosti bila je posledica duge i teške bolesti pluća (tuberkuloze, a prema nekim navodima u pitanju je bila sarkoidoza). Provodio je mnoge godine po sanatorijumima. Vežbao je glumu na Mozarteumu u Salzburgu, bio je duboko zainteresovan za muziku; njegovo stanje pluća, međutim, napravilo je od njega nemogućeg pevača, da bi radio kao novinar neko vreme, a potom i konačno kao pisac. Umro je u Gmunden-u, gornjoj Austriji. Njegova kuća u Ohlsdorf-Obernathal 2, u koju se preselio 1965. sada je muzej i centar za izučavanje i izbođenje Bernhardovih radova. U svom testamentu, koji je izazvao velike kontraverze u javnosti, zabranio je bilo kakve nove inscenacije svojih drama, kao i objavljivanje rukopisa u Austriji. Njegova smrt je objavljena tek nakon sahrane.

Često kritikovan u Austriji (kao onaj koji kalja sopstveno gnezdo), Bernhard je bio dobro prihvaćen u inostranstvu. Na njegov rad je najviše uticalo osećanje napuštenosti (u detinjstvu i mladosti), kao i neizlečiva bolest, što je izazvalo da smrt vidi kao krajnju suštinu postojanja. Njegov rad se obično karakteriše kao usamljenički monolog, njegovi stavovi o svetu često su protkani osvrtom na konkretne situacije. Njegovi glavni protagonisti, často naučnici ili kako ih sam naziva “Geistesmenschen“, denunciraju sve što je austrijsko, u negativnim tiradama protiv “glupog naroda“, punog bezobrazluka. Često je napadao svojim kritičkim jezikom i državu (koju naziva katoličko-nacionalno-socijalističkom). Njegov rad se takođe bavio temom izolacije, autodestrukcije i destrukcije; stagnaciju i smrt je video kao jedino objašnjenje u ljudskom putu ka nedostižnom savršenstvu. Anti-katolička retorika, takođe, nije neuobičajena.

“Sve je smešno, kad se misli na smrt.“ To je bio njegov komentar, kada je dobio manju austrijsku nacionalnu nagradu 1968. godine, što je rezultiralo u jednom od mnogih javnih skandala, koji su postali gotovo sastavni deo njegovog književnog puta. Njegova novela Holzfallen (1984.) nije se mogla objaviti godinama zbog klevete i uticaja jednog njegovog bivšeg prijatelja. Mnoge njegove drame, a najpre Heldenplatz (1988.),  su nailazile na oštru kritiku, smatrane štetnim za ugled Austrije. Jedna od njegovih spornih rečenica vezana za Austriju i Austrijance glasila je: “brutalna i glupa nacija… bezumna, nekulturna, koja širi svoj penetrativan smrad širom Evrope“. Heldenplatz, kao i neka druga Nernhardova dela koja je pisao tih godina, izbođena su u čuvenom bečkom teatru (Burgtheater) u organizaciji kontroverznog reditelja Clausa Peymanna.

Moglo bi se reći da je Bernhard posthumno postao literarni emigrant.

Međunarodna fondacija Thomas Bernhard, osnovana od strane njegovog polubrata dr. Peter Fabjan-a, pravila je kasnije neka odstupanja, mada je nemačka firma Suhrkamp ostala njegov glavni izdavač. Njegova prepiska sa urednikom Siegfried Useld-om od 1961. do 1989. (ukupno 500 pisama) objavljena je u decembru 2009. godine u okviru iste izdavačke kuće u Nemačkoj.

 

Thomas Bernhard

 

_______________________________________________

 

LUDILO, Prosveta, 1977. Beograd

 

 

 

 

RECEPT

U Lincu je, tokom prošle nedelje, umrlo sto osamdeset osoba koje su bolovale od gripa koji upravo hara Lincom, ali ne od posledica gripa, već zbog nekog apotekara početnika, koji je pogrešno razumeo recept. Apotekar će odgovarati pred sudom, kako pišu novine, najverovatnije za ubistvo iz nehata, još pre Božića.

 

 

POŠTA

Godinama posle smrti naše majke, pošta je isporučivala pisma adresovana na njeno ime. Pošta nije primila k znanju njenu smrt.

 

 

OŠTROUMNO I MALOUMNO

Neki širom sveta poznati francuski filozof koji je decenijama smatran vodećim u svojoj struci, na povratku iz Moskve, gde ga je pozvala tamošnja akademija nauka, došao je u Beč, da bi na bečkoj akademiji nauka održao isto predavanje koje je održao i u Moskvi. Posle njegovog predavanja bio sam gost kod dva profesora, članova bečke akademije nauka, koji su, kao i ja, bili na predavanju francuskog filozofa. Jedan od njih je predavanje, kao i samog francuskog filozofa, smatrao oštroumnim, a drugi maloumnim, i obojica su bili u stanju da stručno i naučno obrazlože svoje stavove.

 

 

OZBILJNO

Neki komičar koji je decenijama živeo od zasmejavanja drugih i koji je sale u kojima je nastupao uvek punio do poslednjeg mesta, bio je za neku grupu izletnika iz Bavarske, koja ga je slučajno srela kod provalije iznad takozvanog salcburškog pojilišta, dugoočekivana senzacija. Komičar je pred grupom izletnika izjavio da će se, iz istih stopa, u kožnim pantalonama i tirolskim šeširom na glavi, baciti u provaliju, na šta se grupa izletnika glasno smejala, kao što je i navikla. Komičar je navodno rekao da misli ozbiljno i stvarno se istog trena bacio u provaliju.

 

 

SREĆA

Kada moćnici u svojim državama postanu isuviše moćni i kada zbog dugog trajanja njihove vlasti, ne samo sve narodno i sve duhovno blago njihovih država bude iscrpljeno, dešava se da u drugim državama još uvek mnogi ne mogu da shvate to što u takvim zemljama, preko noći i prirodno, najčešće na najbrutalniji način, moćnici bivaju ubijeni i što potom zavlada anarhija. Ovo možemo smatrati srećom, reče mi profesor iz jedne takve zemlje iz koje je uspeo da pobegne i u kojoj je prošle nedelje ubijen predsednik vlade. Ali kada se profesor vratio u svoju zemlju, još na granici je bio uhapšen i bačen u tamnicu, iako je u međuvremenu na vlast došao novi predsednik, apsolutni protivnik ubijenog.

 

 

LUDILO

U Lendu je neki poštar suspendovan, jer je sva pisma u kojima je naslućivao tužne vesti, kao i sve telegrame koji su mu dospevali do ruku, godinama spaljivao kod svoje kuće umesto da ih isporuči. Pošta je na kraju zahtevala da bude smešten u ludnicu u Šernbergu, gde šeta u poštarskoj uniformi i neprestano raznosi pisma adresirana na pacijente i koja uprava ludnice ubacuje u poštansko sanduče koje je samo zbog njega postavljeno na jednom od zidova ludnice. Poštar je, odmah po dolasku u ludnicu u Šernbergu, zamolio da mu daju njegovu poštarsku uniformu, da ne bi morao da poludi, kako je rekao.

 

 

DVOJNIK

Neki čovek iz Trebinja, koji je stvarno bio neverovatno sličan Jugoslovenskom predsedniku, ponudio je predsedničkoj kancelariji u Beogradu da pri posebno napornim zadacima zameni predsednika Jugoslavije, priloživši i listu precizno navedenih zadataka koje bi, kako je on mislio, bez problema mogao da obavi umesto tadašnjeg predsednika koji je, kako se njemu činilo, telesno već delovao suviše slabo. Častu mu je da umesto predsednika takozvane jugoslovenske Narodne Republike obavlja zadatke koje predsednik ne mora uvek lično da obavlja, a za svoje ponuđene usluge ne traži ništa. Pošto je čovek koji je u Beograd poslao svoju ponudu još pre tri godine nestao, mnogi, ne samo u Trebinju i okolini nego i u celoj Jugoslaviji, veruju da je odavno stupio u službu u jugoslovenskom glavnom gradu. Svi koji takva nagađanja javno iznose, okvalifikovani su kao klevetnici. Oni koji misle da znaju kako je čovek uhapšen ili zatvoren u ludnici ili odavno likvidiran, takođe su okvalifikovani kao klevetnici. Sudeći po tome, svi Jugosloveni su klevetnici.

 

 

MILOSRĐE

Jedna je stara dama iz našeg komšiluka u svom milosrđu otišla predaleko. U kuću je primila, kako je sama verovala, jednog Тurčina, koji je bio zahvalan zbog činjenice što nije više morao da živi u baraci određenoj za rušenje, već je zahvaljujući milosrdnoj, staroj dami mogao da stanuje u njenoj kući s velikom baštom. Oduživao se staroj dami radom u njenoj bašti, a ona ne samo što ga je obukla već ga je vremenom i razmazila. Jednog dana Turčin se pojavio u policijskoj stanici i izjavio da je ubio staru damu koja ga je iz milosrđa primila u svoju kuću. Udavio je, kako su sudski veštaci konstatovali. Kada su Turčina pred sudom pitali zašto je ubio staru damu, odgovorio je da je to učinio iz milosrđa.

 

 

PAŽLJIVO

Neki poštanski činovnik koji je bio optužen za ubistvo trudnice, izjavio je pred sudom da ne zna zašto je ubio trudnu ženu, ali je tvrdio da je svoju žrtvu ubio najpažljivije što je mogao. Na sva pitanja predsednika sudskog veća uvek je izgovarao reč pažljivo na šta je postupak protiv njega obustavljen.

 

 

ZAMALO

Tokom našeg poslednjeg izleta u molsku dolinu, u kojoj smo bez obzira na godišnje doba uvek bili srećni, posetili smo jednu kafanu u Gornjem Filahu, koju nam je preporučio jedan lekar iz Linca i koja nas nije razočarala, razgovarali smo s grupom radnika iz kamenoloma, koji su se posle posla okupili u kafani i svirali citru i pevali i na taj način nam skrenuli pažnju na neisrpna blaga koruške narodne muzike. Kasnije, kada je veče već poodmaklo, momci iz kamenoloma seli su za naš sto i svako od njih je ispričao nešto neobično ili opasno iz svog života. Pri tom smo posebno zapamtili jednog od njih koji je ispričao kako se pre mnogo godina, da bi dobio opkladu s kolekom s posla, popeo na, kao što je poznato, veoma visoku kulu crkve u Tamsvegu. Zamalo da padnem i poginem, rekao je i značajno naglasio da je time zamalo dospeo u novine.

 

Izbor iz knjige LUDILO: jelica kiso

 

 

 

 

 

 

One Response to Thomas Bernhard

  1. d.
    18. децембра 2013. at 13:26
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.