Terapija, Marijan Falica

Filed under: afirmator,broj-37-april-2015,poezija,poezija i proza |

O ljudima i životinjama

 

Srna mi je trčala po dvorištu.

I zec i fazan.

Volim ih gledati.

Ljudi odlaze iz mog dvorišta.

Oni mi dolaze.

Njih nije briga.

Ne moraš biti savršen.

Ne moraš ih podmićivati.

Ne moraš ni biti prisutan.

Oni dolaze i odlaze.

Slučajno ih ugledanm.

I volim ih.

Ne žele ništa od mene.

Ne žele me promijeniti.

Ne žele me razveseliti.

Oni znaju sve što trebaju znati.

Ljudi nikad ne znaju.

 

Na cilju

 

Hoćeš se ubiti?

Ne vjerujem.

Tako izgledaš.

Hvala.

Led u mojoj čaši imao je više smisla nego nastavljanje ovog razgovora.

Ona je trebala nekog da ga spasi.

Meni nije bilo do spašavanja.

Mislim da sam ju razočarao.

Nisam bio tip samoubojice.

Samo me je zanimalo koliko nisko mogu pasti.

Šutjeli smo i gledali se.

Sjene nisu mogle sakriti vatru u njenim očima.

Natočio sam nam piće.

Bili smo ratnici.

Krvavih očiju od alkohola i luđačkih pogleda.

Bili smo na kraju puta.

Odlučni u namjeri.

Ona da bude sretna.

Mene je zanimalo koliko nisko mogu pasti.

 

Hemingway je živio tu

 

Gledao sam klošara,

Zauzeo je rešetke metroa.

Nije se obazirao na ljude.

Topli zrak i smrad curili su kroz rešetke i kroz njega.

Nisu ga smetali prolaznici.

Smiješio se.

U smradu, na toplome.

On je znao da je sam.

Ja sam osjećao da sam sam.

Sjedio je nasred Rue Mouffetard i nije ga bilo briga.

Bio je veći čovjek od mene.

Ja sam se skrivao u sjenama Quartier Latine i stiskao plastičnu vrećicu sa jeftinim francuskim vinima.

Gledao sam iz sjene.

Bezlična lica i umjetne osmijehe.

Nazdravljali su i slikali se ispod slika  Hemingweya, Millera, Fitzgeralda.

I mi smo bili tu!  I mi smo netko i nešto!

Žalio sam ih sve.

Tko sam ja da im kažem da su nitko i ništa.

Gledao sam ih i stezao plastičnu vrećicu sa jeftinim vinima.

Na Rue Rollin nikada neće pisati da sam ja živio tu.

Hemingway je živio u Parizu, ja sam samo klošar u prolazu.

 

Tisuću kilometara od kuće

 

Još jedan whiskey.

Glupi osmijeh, razvučen alkoholom.

Konobar me voli.

Izbacivači me vole.

Dame noći, crne kao noć.

I one me vole.

Znak dolara.

Ništa više im ne predstavljam.

Praznina između barskog stolca i šanka.

Tisuću kilometara od kuće.

Samo znak dolara.

Osmjehujem se svima, jer znam.

I oni se osmjehuju meni, jer znaju.

Znaju da sam spreman za pad.

Još jedan whiskey.

Konobar mi maše.

Izbacivači me nose.

Kurve se bore za svoj plijen.

Osmjehujem se i mašem im.

Oni ne znaju da sam već davno pao.

Tisuću kilometara od kuće i sve je isto.

Marijan Falica

Rođen 1975. u Sisku, živio u Glini, Misrati (Libya), Petrinji i Zagrebu. Upisao Grafički fakultet, ispisao fakultet.
Nekoliko godina lutao po Africi (Rwanda, Uganda, Congo, Tanzania) da bi se nakon toga vratio u Zagreb,
gdje trenutno živi. Poezija i proza koju piše u zadnjih nekoliko godina, nastale su kao terapija za
unutarnji nemir izazvan posebnim talentom za donošenje pogrešnih odluka.
Nekoliko kratkih priča objavljeno mu je na www.objavipricu.com , www.kreativni-magazin.com , http://afirmator.org/ , „Klub umetnika Zvezdani Kolodvor“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.