TEMA FESTIVALA EVROPSKOG FILMA ISTOK-ZAPAD – TRGOVINA DECOM

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,filmska kritika |

yarik2007rusdramafamily

 

 

 

Televizijski film „Jarik“ Sesila Anrija i Aleksandra Lasla je ostvarenje koje se, svoji mizrazom, najviše primaklo istini. Jednostavna, na prvi pogled, priča ovog ruskog filma vas sve vreme drži napetim. Vi, naime, znate da će Jarik, dečak koji se izgubio na železničkoj stanici na Novu godinu, biti otet i prodan u belo roblje. Ali, ne znate kad, od koga, u kom trenutku. I, naravno, ne znate da li će se spasti ili ne što je više nego dovoljno da gradi „suspense“. Mučnina vas hvata dok gledate ovaj film snimljen video- kamerom, mračan, s dosta senki koje padaju na Moskvu dok se spušta mrak. Ovim postupkom reditelj je postigao mnogo – sva lica odraslih, maltene, imaju senke i deluju pomalo izobličeno. Svetlosti nema u ruskoj tmuši.

Na prvi pogled je, čini se, Jarik okružen dobrim ljudima. Neki mu daju da jede, neki ga vode do najbližeg policajca, drugi ga zabavljaju da mu skrenu misli ali, čini se, nikome ZAISTA nije stalo do njega a čovek koji se bori za Jarika, kockar Boris (podignut u domu za siročad, inače najpreciznije prikazan lik u filmu), pušta ga da pobegne, zadubljen u partiju pokera. Naknadna pamet uvek dolazi kasno što je očito u Borisovim uzaludnim naporima da nađe Jarika. Policajci, bili pošteni ili korumpirani, nemaju nerava da se bave decom. Civli se plaše da ih kontakt s policijom ne dovede u „situaciju“. Kriminalci nalivaju dete pivom da bi „postalo čovek“. Bolesno društvo je ispljunulo Jarika u onom trenutku kad je izgubio majku.
Kidnapovana deca koja imaju „sreće“ budu usvojena negde na Zapadu. Sva ostala, dakle velika većina njih, su žrtve maloletničke prostitucije i trgovine organima. Privatne klinike, daleko od očiju javnosti, postaju, kao u „Jariku“, laboratorije modernih Mengelea koji su svesni jednostavne činjenice – nacisti su se prevarili jer su monstruoznosti počinili iz, uglavnom,ubeđenja. Modernim, pragmatičnim ljudima bez srca je jasno da je gadost u ime novca ono što je konstanta ljudske istorije. Za mnoge razumljiva, opravdana. Bez politike, religije, ideologije, čist interes. To što uništavaju živote dece iz dalekih, siromašnih zemalja nije rasizam ili kolonijalizam – tamo je lakše doći do „resursa“ i to je sve. Praktično, ledeno, neljudski, u ime vile na Karibima i plazma – ekrana od 250 inča. I, ma koliko se trudili, takve gadosti ne mogu suzbiti ne zbog dobro organizovane zločinačke mreže već upravo zbog onog što je poenta filma – bezdušnosti, otuđenosti savremenog sveta koji slabe, siromašne, prokazane baca na ulicu da ih samelje zlo.

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.