TEA -MONODRAMA ZA DECU

Filed under: afirmator,broj 16 - jul 2013,pozorište |

download (6)

 

 

 

 

 

 

 

Lik: devojčica Tea, 5 godina, ne može jasno da izgovori glas ,,r’’
Mesto radnje: Teina soba

Tea sedi na podu sa ukrštenim nogama. U ruci drži lutku. Pored nje se nalazi kutija sa igračkama i dečiji ranac sa slikom mačke.
Tea kašljuca pre nego što će početi da govori.

Kada sam se ja rodila bilo je proleće i bilo je mnogo lepo! Baka kaže da zbog toga volim cveće! I volim! I mnogo volim da jedem cvetiće jagorčevine… Ali to se ne radi u gradu! To se radi samo negde u prirodi, kad odemo na Zlatibor, na primer… Tamo je čisto! Mama kaže da su mnogo zdravi i da imaju puno vitamina C. Tako piše u jednoj knjizi!… (prvo traži nešto u rancu, a onda vadi odeću za lutku; uredno sve slaže ispred sebe) Ali pre nego što me mama rodila celu zimu sam bila u njenom stomaku, dobro se sećam! I sećam se da je mama često šetala sa Nešinom mamom. I Neša je tada bio u stomaku. Ali tada nas roditelji još nisu videli. Nisu videli ko ćemo da budemo! I kada smo se rodili… POSLE… mame su se družile. I tate! Oni se svaki put šale i tapšu se po ramenima… (počne da svlači lutku kako bi je presvukla) Ne znam za Nešu, baš ću da ga pitam, ali meni je najgore bilo u kolicima. Tate su nas vozili u kolicima do keja, na reku. Morali su, da ne smetaju u kući dok mame kuvaju ručak i pričaju. I oni su pričali, a mi… Ko nam je kriv što smo bili mali!?… Jedva sam čekala da porastem i da napokon vidim Nešu! A i on isto tako. I nisam se razočarala!… Neša je postao moj najbolji drug. Pa… i simpatija! A i on se zaljubio u mene! Al’ to mnogo posle!… Tako on kaže u svom vrtiću, a ja sam to čula kada je njegova mama to rekla mojoj. Ne znam samo… Zašto im je to bilo smešno?! Nekada se roditelji tako smeju… I bake! (oponaša smeh) Onako! Kao, nije važno!… Pa dobro! (široko gestikulira) Nije važno! U glavnom, Neša je u vrtiću rekao: ,,Ja sam Tein muškarac!’’ Valjda mu se udvarala neka devojčica, tamo… Pa kad je on leeep!… A ona mu se nije sviđala… (vadi iz ranca naočare za sunce, grožđanu mast, ogledalce, gumice za kosu, narukvice i raznorazni nakit; kiti se) Ne idemo u isti vrtić. Neša ima još dva brata, pa moraju da štede. Ja idem u jedan skuplji. Nije važno! Nisu oni siromašni, nego… onako! (maže usta grožđanom mašću) Valjda im više ostane, pa mogu da idu na mooore… ili na selo… ili negde gde vole… (proba sunčane naočare) Nekada dođu i kod nas na Zlatibor… Ali, tamo ne plaćaju. Gosti nikad ne plaćaju kad dođu u goste! To ne bi bilo lepo! Zamisli, ti hoćeš da im naplatiš, a oni ne znaju… i nisu poneli pare… Neeee! Plaća se samo u hotelu!… Neša me zove ,,Teice’’, kao moji roditelji. I baka! A ja bih volela da se zovem Mica! Ali sad je kasno… Tetka me zove ,,teta Tejo’’… Šali se! Ona je moja drugarica! Veća je od mene, ali nije važno. Važno je da se slažemo! Jeste! To je NAJVAŽNIJE! I nekad mi pošalje lep poklon. I ume lepo da kuva, samo je malo ljuto… I voli sličice-nalepnice, isto kao i ja! I baš lepo crta i boji! Sa mnom!… Ko zna?! Možda sam ja mogla da se rodim i negde drugde? Onda bi se sigurno drugačije zvala. (veselo) Mica!? Ha! Mica Duga Kikica! (trese glavom kako bi joj se kikice zaljuljale) To mi se baš dopada! Kao Pipi Duga Čarapa! Kako je ta Pipi smešna! Kako ona ono kaže: ,,Pilulo UPA, neću da budem glupa!’’… (naglo se uozbilji) Ali onda bih sigurno imala drugog tatu i drugu mamu, i sigurno bih drugačije izgledala… Ne bi se ni prepoznali na ulici kad bi se sreli… (mahne veselo rukom) Ma, baš je sada dobro! NAJBOLJE je ovako!… (lutkinim češljem doteruje šiške) Neša i ja smo se ljubili. Da! Pa, šta?! (izbaci prkosno bradu) Oni koji se vole i treba da se ljube!… I bake se ljube, i tate i mame se ljube, i za rođendan se ljube, i kad je Nova godina ljudi se ljube… I na televiziji se ljube… Glumci!… Ali, oni glume da se ljube! To im je posao! To nije isto!… Isto kao što neko ide na posao, …u školu ili NEGDE!… A ljudi se ljube i onako, kad se sretnu i pozdravljaju, i bez razloga!… (duboko uzdahne i malo se namršti) Moraću da idem kod logopeda… Mama tako kaže! Kaže da se ne trudim da lepo pričam… (gestikulira i unosi se publici u lice) A ja se BAŠ trudim, ali ne mogu da izgovorim to ,,r’’! Mama kaže da je to zato što žurim i puno hoću da kažem odjednom. Hm!… Ja ne bih kod tog logopeda iako ne boli… (ubrzano govori) Ali moraću, jer neće hteti da me prime u školu! Ali ako naučim da kažem ,,r’’ onda će morati da me prime… Jer šta ću da radim?! Ne mogu da ostanem kod kuće!… Ne volim ni kod zubara da idem! (pravi grimasu) Smrdi mi!… Ali volim da idem u školicu (uzima crtanku i drvene bojice)… Tamo imam mnogo drugara (počinje da boji) i lepo se slažemo… Igramo se, pevamo… Tamo je jedan Krcko zaljubljen u mene. Lepo sam mu rekla da se odljubi, zbog Neše, ali on neće! (diže ramena i širi ruke) Pa šta da mu radim?… Dobili smo novu učiteljicu koja nas uči da crtamo. Uvek nam kaže šta treba da crtamo i mi onda, kako ko želi… izaberemo booojice… Malo je stroga. Kada bojimo crtanku, ne možeš samo da naškrabaš! Moraš sve lepo da ispuniš. (Diže svoju crtanku i okreće je da se vidi) Jeste… Pa ne možeš da ostaviš belo… (pevuši, mumlajući) Onda, nekad, kada sam sa bakom i dekom, ja njima budem učiteljica i zadam im šta da crtaju. A deda!!!… On nacrta, pa se digne da šeta! Booože!… Ja mu kažem: ,,Kuda si ti krenuo? Nije gotov čas!’’A on se smeje!… Baka bolje sluša!… (uzdiše) Jedva čekam da se vratimo na Zlatibor! Idemo samo kad je lepo vreme. Tata neće kad je sneg jer se boji da nas zatrpa… Onda ne bi mogli da izađemo iz kuće… Ne bi mogli da odemo do radnje da kupimo hranu. A ni teta Danka ni čika Steva ne bi mogli da nas otrpaju… Pa i kod njih bi svuda bio sneg! Možda ne bi mogli ni da dođu do nas… (zasvrbi je nos) Kako se crta sneg?… Kada vrtić ne radi onda sam sa tatom i mamom! A kada oni imaju nešto da urade, ili kad moraju negde da idu, čuva me baka. Ona blizu stanuje… Baka me baš dobro čuva! Ona voli da ide u radnju kao i ja, i uvek mi nešto kupi. A mama se ljuti… Kaže da imam puno stvari. (Širi oči i klima glavom) Ali, ne možemo više da vratimo u radnju! Kad jednom kupiš… Baka mi daje da jedem čokoladu. I mama mi daje, ali samo crnu jer je najzdravija, i to samo jednu kockicu! Baka mi dâ više… Ali, baka kaže da je to naša tajna… Baš sam pitala mamu… Rekla sam joj da ja i baka imamo jednu tajnu, a ona mi je kazala da je čuvam. A ja sam je onda pitala: da li majka i ćerka mogu da imaju tajne? A ona… Ne sećam se šta mi je rekla… Nisam baš sve zapamtila… (peva) ,,Zakleo se bumbar u cvet i u med, da će na livadi da napravi red, neće tu da vršlja od sad bilo ko, ni zaka ni meda ni koza ni vo, ni zeka… (gleda unaokolo kao da nešto traži) ni meda… ni koza ni vo!’’… Ja volim životinje. One su naši drugari. I zato ne volim da jedem meso. A Neša voli! On obožava ćevape! Ja najviše volim pirinač i cveklu! I voće!… Baka se ljuti. Kaže da neću da porastem, a ja sam ipak porasla! Kako to?!… ,,Zum, zum, zum-zum-zum, zum-zum-zum-zum-zum-zum, zum, zum, zum-zum-zum, zum-zum-zum-zum – ZUM-ZUM-ZUM!’’ Najviše od svih životinja volim mace! Kada sam bila u Somboru, tamo sam se igrala sa jednom macom. Sa DVE mace: Sivka i Belka! Ali Belka je otišla, negde. Tetka kaže da je pobegla od mene jer sam je gnjavila… Što bi pobegla? Bilo je baš lepo!… Sivka je sad možda već porasla i sigurno je ne bih prepoznala da je negde sretnem… (ćuti neko vreme) Ja sam čula… da tata i mama hoće da rode još jedno dete!… Ja bih želela sestru. Neša ima dva brata, a opet, uvek dođe kod mene da se igramo doktora… Ja bih više volela seku!… Imam ja sestru, ali nije rođena! Nisu je rodili moji roditelji. Ona je od ujke!… I mala je, ne zna da se igra!… Kada ja dobijem sestru ona će da živi sa nama u kući, i spavaće sa nama!… (dohvati ponovo lutku) Najviše volim ovu lutku! Nekada sam volela jednu…(osvrće se) MA! (udara se po čelu) Baš sam zaboravna! Ostala mi je napolju!… Tamo ju je neko ukrao!… Nije lepo da se krade!… Ako ju je neko našao napolju, mogao je da ode na policiju – da pita čija je! Onda bi mu tamo rekli!… A možda ju je našla neka siromašna mala devojčica koja mene ne poznaje, pa nije mogla da je vrati!? Jeste!… Onda je nije ukrala! To nije krađa!… Pa neka! Imam ja dosta igračaka! (zabrinuto) Možda toj devojčici niko ništa ne poklanja za rođendan, pa nema s čime da se igra… Znala sam jednu priču, kada sam bila mala, o jednoj takvoj devojčici, ali sam zaboravila… (veselo) Tetka i teča su mi kupili lutku za lutkarsko pozorište! Znate onu što se stavi na ruku i onda izmišljaš? E, tu! Tako smo tata, mama i ja izmišljali! Tri sata!… Idem ja i u pravo pozorište! Mislim, ono malo, samo za decu! Ali roditelji mogu da uđu jer dete ne može saaamo… Može da se izgubi! Jeste! I…i…poslednji put sam gledala Snežanu… Joj! (hvata se za glavu)… I lepo sam joj kazala: ,,Nemoj da jedeš tu jabuku jer je otrovna!’’ (stavlja ruke preko očiju) Uh!… Ne samo ja, i druga deca, ali… (sleže ramenima) Možda nas nije čula, otkud znam… Ali to je sve ipak kao bajagi!… Snežana se posle probudila, kada je došao princ i poljubio je! Mama mi je još ranije objasnila da u pozorištu, niko ne umre za ozbiljno! Da!… Ali, mojoj baki je umrla sestra! (klima potvrdno glavom) Za ozbiljno!…I to mi je, u stvari, bila baka. Ne rođena, ali blizu!… Onda mi je baka objasnila da kada umreš ideš na nebo kod ’Boge’ i bude sve dobro. Baka valjda zna! Ona nije mala!… Ne znam samo… baka je malo plakala, valjda zato što više sa njom neće moći da pije kafu. Ja sam joj lepo kazala da ne bude tužna i da može da pije kafu sa nekim drugim. Sa dedom ili komšinicom. A može da pije i čaj!… Iako nije bolesna. Pa, mama stalno pije čaj iako je zdrava… Tata pije kapućino, ali mora da ide u kafanu da ga naruči. Mora, kad ga samo tamo spremaju! I mora da plati!… Kod kuće ne plaćaš!… (smeška se) Moj tata mnogo voli čokoladu! Jednom je pojeo ceeelu! Sâm! Onda kad sam imala rođendan!… Ne! U stvari, ne! To je on… onda… E, da! Mama je sakrila jednu čokoladu za kuvanje, a on ju je našao i pojeo, pa je mama… (maše rukama tražeći reč) Kada je mama htela da napravi tortu za moj rođendan… ona nije znala da ju je tata pojeo, pa je htela da je uzme…He, he, he… Ovako se iznenadila! (raširi oči najviše što može)… A tata meni kaže da nije zdravo da puno jedem čokoladu… A mama kaže da treba biti umeren, zato što neko dete ne može da kaki kad pojede čokoladu! Jeste! Odrasli možda mogu… Ne znam!… A šta bude onda kad ne mogu? Uuuu, sigurno mora da se ide u bolnicu!… Aaaa, bolje je da budeš kod kuće! I da budeš umeren!… (zeva i trlja oči) Moram da spremim igračke. (Sprema igračke u kutiju, a bojice u ranac; uzima ogledalce i pogleda se) Baš bi to bilo lepo – Mica… Tako ćemo da damo ime mojoj sestri kad se rodi… ako se tata i mama slože. Jer – moramo da se dogovaramo! Možda će mama sama hteti da joj dâ ime. Ipak… ONA će da je rodi! Možda… (legne potrbuške, nalakti se i obujmi lice rukama; lice joj se ozari; prošapuće) Nije loše… Mica Duga Kikica…(zatvori oči)

 

 

Jadranka Čavić

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.