Tamara Lujak – Vetrovi među nama

Filed under: afirmator |

„Vetar savije svako drvo.“

     Madagaskarska poslovica

„Ko vetar seje, buru će požnjeti.“

       Latinska poslovica

Horizontalna komponenta strujanja vazduha prouzrokovana toplotnom razlikom, odnosno razlikom pritiska susednih područja, paralelna sa površinom Zemlje, zove se vetar. U simboličkom smislu vetrovi ne predstavljaju samo vazdušna kretanja, već i natprirodne manifestacije kao božanske namere.

Kakav je odnos naš narod imao prema vetrovima, da li ih je poštovao i uvažavao, da li ih se plašio ili ih je obožavao, ne govore samo narodne bajke, pripovetke i pesme, poslovice i izreke, već i bogatstvo imenica i glagola koji u osnovi imaju reč vetar: vetropir(ast), vetrast, vetrenjast, vetrenjak (duša pokojnika ili nekakvo natprirodno biće koje predvodi gradobitne oblake), vetrogonja, vetrometina, vetronog, vetriti, buran, olujan… U Sinonimima i srodnim rečima srpskohrvatskog jezika navedeno je ukupno 57 sinonima za reč vetar. U ovom ćemo tekstu pokušati sve da ih nabrojimo, ali i da dodamo još poneke.

Poreklo reči

Reč vetar nastala je od staroslovenske reči větrъ. U staroengleskom glasi vind (wind), staronemačkom vendas (wendas), što odgovara današnjim izrazima u: holandskom vind (wind), nemačkom vind (wind), švedskom vind, latinskom ventus, ruskom veter, poljskom vjatr (wiatr), bugarskom vjatr (вятър). Pretpostavlja se da reč potiče od proto-indoevropske reči ve (hweh) što znači duvati (tako na engleskom imamo, recimo, izraz za vreme: weather). Kaže se još: vetrić, vetrušak, vetrušina…

Vetrovi u dubrovačkom govoru

Kad je neko na vetrometini onoliko dugo koliko su to Dubrovčani bili (u bukvalnom i prenesenom značenju), onda ne čudi što je njihov govor (pre)bogat „vetrovima“: korenat je promaja u zatvorenom prostoru, ali i povetarac na otvorenom, naročito na moru, morska struja; mećava je u Dubrovniku kiša koju snažan vetar kovitla na sve strane; pulenat je zapadni vetar, pulentara jak zapadni vetar koji diže velike talase; ragan (ili uragan) je veliki vetar, velika oluja; fortuno ili fortuna(l) je jak vetar, oluja na moru; tempesta je oluja; ćiklon – snažni vrtložni vetar; furijalet je manji, živi vetar; šijun(ata) – žestok vetar s vrtlozima; šilok – južni vetar; vjetren(as) znači – vetropirast, bandoglav; buran – pun bure, vetrovit; jedriti u orac – jedriti u pravcu vetra; šikat – kad vetar nekog probija, produvava, ali i – izlagati se vetru; burdižat (jedriti protiv vetra u cik-cak, hvatajući vetar sa strane). Iako se ne odnosi direktno na vetar, ipak stoji sa njim u vezi reč: ventuližat – lepršati na vetru.

Poreklo mita

Odbijanjem snažnih vetrova o stene, drveće, šupljine napuštenih gradina, crkvina, starih širokih dimnjaka i dr. nastaju tajanstveni zvuci koji se pripisuju promuklim glasovima demona. Te osobine vetrova bile su ljudima dugo neshvatljive i zagonetne, pa im se pripisivala čarobna moć i verovalo se da su u njima zli duhovi i personifikovana nevidljiva bića (vile, zmajevi, ale, zduhači, stuhe, veštice i dr.).

Po starogermanskoj mitologiji na severnom kraju sveta sedi div Hresvelg („prožderač leševa“) preobražen u orla. Kad hoće da poleti, razmahuje krilima i tako nastaje vetar. Smatra se da otac zime Vindloni ili Vindsval („Hladni vetar“ ili „Čovek vetra“), neprijatan div, potiče od hladnog i bezdušnog roda, pa je i zima, čiji je on otac, nasledila njegovu prirodu.

Po grčkoj mitologiji boginja jutarnjeg rumenila Eos rodila je sa titanom Astrejem mnogo dece – sve zvezde i vetrove (Zefira, Boreju, Nota i Argesta). U istočnoslovenskoj mitologiji Stribog je bio bog zime i mraza. Svi vetrovi smatrali su se njegovim unucima.

Izgled i život vetrova

Povetarac se kreće tiho u tople letnje dane i osvežava, a oluja, košava (severac) i bura duvaju velikom i snažnom brzinom, lome grane, čupaju drveće iz korena, obaraju stogove sena, dižu krovove na kućama. Oni gone maglu, nose oblake[1], donose kišu, grad, krupu i sneg. Neki vetrovi donose sušu, drugi pljuskove, treći bolesti. Po nejednakim osobinama vetra nastalo je dualističko verovanje o njima: jedni su dobri, drugi su zli.

Postoje tihi vetrovi koji se kreću po tlu i donose bolesti. To su: poležak, kopiljak, nagazni, crveni, beli, modri i žuti. Oni se uvlače u ljudska i životinjska tela, a pokosnik prodire u koštanu srž. Ko „nabasa na smućene vetrove“, kojih ima najviše po grobljima i raskrsnicama, taj će se razboleti. U Gornjoj Pčinji padajući vetrovi nazivaju se i besni; oni se dele na bele i crvene, imaju nekakvu silu, zadahnu čoveka ili životinju i oni pobesne.

Postoje i jaki i snažni vetrovi koji nam ne daju da izađemo iz kuće, poput kijameta – vetra koji nanosi sneg i ledenu kišu; oko da otvorimo, poput velike mećave ćorave Anđelije[2], vejavice – jakog, zimskog vetra koji nanosi sneg, susnežicu i kišu, oluje i olujine – jakih vetrova koji vitlaju i potresaju krovove i lome drveće, mećave – jakog vetra sa snegom koji sve mete pred sobom, burana – snažne mećave, i košave – povremenog vetra koji duva s istoka ili jugoistoka u Podunavlju i istočnoj Srbiji.

Narod zamišlja vetrove kako žive u nebeskim dvorima (koje katkad smešta na vrhove najviših planina), do kojih je teško ili gotovo nemoguće doći. Po cele dane vetrovi hode po svetu da bi se predveče umorni i često ljuti vratili kući. Majka im vodi dom i spašava svaku krštenu dušu koja se na njihove dvore nameri.

Veruje se da misle zlo ljudima, ali ako se pobratime i prema njima se s poštovanjem ophodi onda su više nego voljni da pomognu ljudima i umesto njih izvrše nemoguće zadatke (poseku šumu za jedan dan, ovrhu, izveju i samelju brašno, prenesu planinu za jedno veče…).

Po jednom verovanju vetrovima upravlja baba koja živi na staklenoj planini, odnosno njene kćeri labud-devojke (kojih ima ni manje ni više nego tri stotine); dok po drugom vetrovima caruje starac sede kose i duge brade (caruje nad trideset i dva vetra), koji živi u gustoj, jedva prohodnoj šumi.

Pijavice na Jadranu

Ponekad se na područjima jakih nestabilnosti razviju pijavice, manje vrtložne pojave. One razvijaju orkanski vetar koji nastaje zbog znatnih razlika u vazdušnom pritisku na relativno malom prostoru. Najčešće se javljaju u toplim tropskim morima, ali nisu retke ni u Sredozemlju, naročito u kasnu jesen.

Za njihov nastanak najzaslužniji su olujni oblaci kumulonimbusi i velika vlažnost vazduha. Obično duvaju desetak minuta brzinom oko 300 km/h. Ako su slabije (oko 60 km/h) onda ne dotiču morsku površinu. Pijavice, međutim, mogu biti i stacionarne. Snažne i široke pijavice se na Jadranu javljaju veoma retko, a mogu se „sresti“ u bilo koje doba godine, ali najčešće leti i u jesen.

Vetrenjača

Čovek je odvajkada sanjao da zauzda, kontroliše i koristi vetrove. Sa pronalaskom vetrenjača najzad je uspeo da ostvari svoj davnašnji san. Vetrenjača je naprava koja pretvara kinetičku energiju vetra u mehaničku energiju koja može da se koristi za pumpanje vode, mlevenje brašna i pretvaranje u električnu energiju.

Takve su vetrenjače za proizvodnju struje, turbina ili generator na vetar, vetroelektrana. U oba slučaja energija vetra se pretvara u mehaničku preko rotora koji se okreće pod pritiskom vetra.[3] Krakovi rotora su u staro doba bili prekriveni platnom, trskom ili drvenim pločicama, dok se danas uglavnom koristi elisa (propeler) od metala ili plastične mase, koja ima bolju efikasnost.

Najstariji podaci o vetrenjačama javljaju se u Persiji oko 600 g.n.e. Prve vetrenjače imale su vertikalnu osovinu i 6-12 jedara pokrivenih trskom ili platnom. Prilično su rasprostranjene u širem području u XIII veku a pojavljuju se i u Evropi. Koriste se za mlevenje brašna i pumpanje vode, a kasnije i za odvajanje zrna od stabljike, pilane i druge potrebe.

Kasnije evropske vetrenjače koriste uglavnom horizontalnu osovinu. U zadnjih 200 godina upotreba vetrenjača u Evropi opala je zbog otkrića parne mašine, električnih motora i motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Od kraja XIX veka vetrenjače se upotrebljavaju za proizvodnju električne energije, ali im se tek u zadnje vreme poklanja naročita pažnja.

U oblastima gde vetar duva stalno iz istog pravca građene su nepokretne vetrenjače, dok su se u zapadnoj Evropi, u onim mestima gde duvaju nestalni vetrovi, vremenom razvile vetrenjače sa pomičnim tornjem koje se ručno okreću prema vetru.

Krajem XVIII veka uvodi se niz inovacija koje su omogućile automatsko okretanje vetrenjače „u vetar“, uglavnom uz pomoć repa ili dodatne male vetrenjače koja je okretala vrh tornja. Potpuno potisnute pojavom parnih mašina, elektromotora i motora sa unutrašnjim sagorevanjem, vetrenjače se vraćaju u upotrebu u izmenjenom obliku kao vetrenjače za proizvodnju električne energije (vetroelektrane).

Zaštita od vetrova

Naš narod veruje da se vetrovi krste (ukrštaju) na Krstovdan i da će onaj koji nadjača ostale vetrove duvati preko cele godine. Najveće oluje javljaju se za vreme velikih vrućina, koje padaju oko dana sv. Ilije (20. VII). Oni se stišavaju kada se u vetar bace nož, vile i rogulje. U Gacku, kada vetar jako duva, baci se u vatru deo odeće, da bi se stišao. Ovo je ostatak nekadašnje ljudske žrtve božanstvu vetrova. U moderno doba međutim, u gradu i na reci podižu se drvene ograde, ograde od platna ili pruća kao zaštita od vetra, dok se na moru podižu lukobrani, kako bi se grad, između ostalog, odbranio i od vetra.

Nastaviće se…



[1] Verovalo se da gradobitne oblake predvode duše pokojnika ili nekakva natprirodna bića. Predvodnike oblaka su u Srbiji često nazivali vetrovnjacima, dok su ih u Lici zvali vilovnjaci i vremenjaci.

[2] Mećava koja podiže suvi sneg i zasipa oči. U narodu se verovalo da žensko božanstvo Ćorava Anđelija upravlja studenim vetrovima. Kako je slabog vida tako pušta vetrove i onda kada to ljudi ne zaslužuju.

[3] Snaga koja je preneta na rotor vetrenjače proporcionalna je površini koja pokriva rotor, gustini vazduha i kubu brzine vetra.

Biografija

 

Tamara Lujak (1976, Beograd) piše kratke priče, aforizme, epigrame, haiku, književne prikaze i dr. Bavi se prevođenjem. Novinar, saradnik i urednik brojnih časopisa. Objavljivana u časopisima i zbornicima. Prevođena na poljski.

U „Projektu Rastko – Matica“ izvršni je urednik za savremenu srpsku književnost kao i urednik biblioteka: Mudrost u malom: Aforizmi; Oda prirodi: Haiku poezija; Putovanje dušom: Minijaturna proza. Osnivač sajta Beleg. Objavila zbirke priča Vilina planina (2006) i Priče sa oblaka (internet izdanje, Projekat Rastko, 2012) kao i zbirku aforizama Čitanje, uslov življenja (internet izdanje, Projekat Rastko, 2012).

Dobitnik povelje „Kraljevskog književnog kluba Karađorđević” za aforizam 2006. godine, nagrade za najizazovniji aforizam na temu „S čim u Evropu“ Kluba umjetničkih duša Mrkonjić Grad (2011). Dobitnik treće nagrade Umetničkog udruženja „Multi Art“ iz Zrenjanina (2006), treće nagrade za najoriginalniju basnu Kluba umjetničkih duša Mrkonjić Grad (2011), prve nagrade Druženja žena „Sva lepota sveta“ (2006) i prve nagrade udruženja građana „SCI&FI“ za kratke priče (2006).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.