Tajni život beogradske periferije – Ljubomir Šimunić: Filmovi i fotografije 1973-2012. Piše: Danica Spasojević

Filed under: društvene nauke,vizuelne umetnosti |

Ljubomir Šimunić, Salon MSUB, 21.12.2012.

Izložba Ljubomira Šimunića intrigantna iz više aspekata. Prihvatićemo, na prvom mestu, očekivanu neprijatnost izazvanu fotografijom kojom Šimunić pomera granice erotske kulture i balansira na ivici formalnog i legitimnog. Ali ako se upoznamo sa kontekstom postavke, poreklom i dubljim sadržajem fotografija a zatim i ostalih izloženih radova ne samo da ćemo ostati iznenađeni otkrićem, već će se eksplicitnost i vulgarnost određenih segmenata učiniti nužnim. Tako će nas i naziv „Tajni život beogradkse periferije“ opravdano asocirati na zabranjena uživanja, skrivene pobude i izopačenosti „tamo nekih marginalnih pojedinaca“ ali se na kraju nećemo odupreti utisku da je u pitanju sasvim lična ispovest, priča o intimnom svetu koji teži da se oslobodi nametnutih normativa i prevaziđe konvencionalne stereotipe i arteficijalnost.

“Zbog toga se ovi prizori i ne doživljavaju kao režirani već kao stvarni, kao uhvaćeni trenuci iz života u kojima se muškarac i žena ekstatično podaju jedno drugom i stapaju u dinamičan spomenik erosu.” (Dejan Sretenović, kustos izložbe)

Ljubomir Šimunić, TAJNI ZIVOT BEOGRADSKE PERIFERIJE, Salon MSUB

Tajni život beogradske periferije, Salon MSUB

Nije svrha Šimunovićevog rada da se osetimo kao malograđani jer smo postiđeni onime što vidimo. On nas ne kritikuje ako smo nedovoljno emancipovani za ovakve sadržaje i ideje, čak i ne insistira na korespondenciji. Zna da je komunikacija neminovna. Fotografije su nastale u tako spontanim i iskrenim odnosima i trenucima koji moraju biti prepoznati kao takvi. Bliski su nam detalji, delovi dekora, kostimi i rekvizita koju Šimunić veoma brižljivo bira i komponuje ostvarujući fantazije kako svoje tako i aktera ali i nas koji posmatramo. Neposrednost i autentičnost fotografija uvode nas u priču o nesputanoj strasti, uživanju koje senzualnošću odgovara na zabrane i budi u nama potisnute vizije i žudnje. Kroz cikluse fotografija autor demistifikuje našu seksualnost, oslobađa nas tabua i pušta da slobodno lutamo između poetičnog erotizma i pornografije. Ostavljen nam je izbor da odaberemo ulogu u erotskoj radnji, da skriveno voajerišemo ili čak da posmatramo voajerisanje i na taj način potpuno relativizujemo patrijahalne podele i konvencije. Slobodom izbora Šimunić nas opravdava pred nama samima, brutalno nam otkriva naše neostvarene želje i podseća nas da je realnost za većinu ostala samo hipotetična. Ona se odvija u okvirima uslovljenim sramotom i prinudom, bez slučajnosti, kreativnosti i jedina joj je konstanta neumorna eksploatacija svega ljudskog i prirodnog. Šimunićevi parovi iz predgrađa, zatečeni na hodnicima, u podrumima i zavučenim ćoškovima, raspuštaju svoje strasti i poroke na samoj granici između pokorenih i nepokorenih želja. Oni teže samoispunjenju i komunikaciji čega su lišeni u društvu kome pripadaju, brišu barijere nametnutog poretka i anesteziranog društva i insistiraju na „intenzitetu života“.

Ljubomir Šimunić, TAJNI ŽIVOT BEOGRADSKE PERIFERIJE, Salon MSUB

Tajni život beogradske periferije, Salon MSUB

Neizbežan je problem o ulozi žena na Šimunićevim fotografijama. Jasno je da su one projekcije ustaljenih stereotipa i percepcije muškarca. On je posmatrač koji uživa u prizoru njenog tela ali je ujedno i njegov vlasnik. On poseduje, kao predmet, ženu koja mu pruža užitak. Nasuprot ovoj tezi nalaze se slike koje se bave ženskim fantazijama koje sada realizuje muškarac. Priča se dalje komplikuje baš kao i muško-ženski odnosi koji, kao i samo društvo, evoluiraju i menjaju se. To su kompleksni sistemi u kojima muške seksualne želje nisu više osnovni parametri, koji otvaraju potpuno novi problem ženske emancipacije. On ne predstavlja ženu samo kao primarni objekat u fantazmu, objekat eksploatacije, već i kao ravnopravnog aktera koji oslobađa svoj eros i beži iz podređenog položaja. Šimunić pruža ženama priliku da se u par trenutak iz svakodnevnog života i ustaljenih uloga izmesti u viziju gde je oličenje seksipila, glamura i senzualnosti. I mada je ovaj argument samo deo strategije ubeđivanja i produkt politike masovne kulture i  logike spektakla, zapravo se prati Vorholovska ideja o „petnaestominutnoj slavi“. Ne možemo osporiti činjenicu da su se kroz Šimunićev rad, bilo muški ili ženski akteri, transformacijom svojih tradicionalnih seksualnih uloga ostvarili u novim fantazijama i oslobodili inhibicija. Suptilana razlika između erotskog i pornografskog, koju Šimunić ne prelazi mada je negde i vrlo eksplicitan, leži upravo u ovoj umetnikovoj intenciji. Dakle nije osnova ideja samo u pobuđivanju seksualnih osećanja, već u njihovom tumačenju, upoznavanju struktura ovakvih emocija i njihove problematike. I ako se pitamo šta je to umetničko na ovakvim fotografijama na istoj liniji naći ćemo odgovor. Umetnost je univerzalnost i anahronost pitanja o našoj suštini i prirodi. Te dileme i inhibicije koje su nam svima zajedničke, skrivene tajne, prećutane istine i emocije naziremo na Šimunićevim fotografijama i upravo u toj interakciji asocijacija i projekcija nastaje umetnost.

Ljubomir Šimunić, TAJNI ŽIVOT BEOGRADSKE PERIFERIJE, Salon MSUB

Tajni život beogradske periferije, Salon MSUB

Možemo danas verovati da imamo mnogo slobodniji i prirodniji odnos prema erotskoj kulturi i seksualnosti i smatrati  da na našu percepciju sveta značajno utiču i načini na koje prihvatamo sopstveno telo ali i tuđe, u suštini seksualni diskursi i dalje izazivaju ogromnu senzacionalističku pažnju udaljavajući se od suštine. U vremenu kada smo okruženi pornografijom koja više ništa ne ostavlja želji, transparentnost seksualnosti je proizvela puku banalnost. Tako u izobilju striptiza, perverzija, transeksualnosti, medijskih ucena i tortura potpuno smo postali indiferentni. Zaboravili smo svrhu, izgubili cilj, ostali smo na pukom ponavljanju čina, seksualnog imperativa, pornografske kulture.

TAJNI ŽIVOT BEOGRADSKE PERIFERIJE, Salon MSUB

Tajni život beogradske periferije, Salon MSUB

Ljubomir Šimunić je rođen 1942. godine u Beogradu gde je završio fakultet dramskih umetnosti. Početkom sedamdesetih godina pojavljuje se kao autor eksperimentalnih filmova i fotograf a najveći deo svoga opusa posvetio je erotici. Radove u polaroidu i crno belim fotografijama inspirisane erotskim prizorima čuva u svilenim albumima i ne pokazuje javnosti. Ovu kolekciju fotografija i filmova Šimunić je pravio za sebe, bez ikakvih profesionalnih ambicija, a na nagovor prijatelja i umetničkih institucija pristao je da jedan deo javno prikaže.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.