Suzana Jovanović: NESTAJANjE

Filed under: 2017,afirmator,arhiva,broj 62 - maj 2017,sf / horor |

fading-awayNESTAJANjE

Hladna novembarska noć. Gusta magla obavija ulice grada. Pada kiša. U vazduhu se oseća mir noći. Ulice su puste… Hodaš, zagledan u daljinu, u neku nepostojeću tačku. Ideš, ne znaš ni kuda ni zašto, samo ideš. Ubrzavaš korak, želiš da pobegneš, od realnosti, od ljudi, sebe, negde gde je bezbedno i mirno. U dubini duše, znaš da si zarobljen, vezan okovima sudbine, osuđen da radiš ono što ti je nametnuto, bez tvoje volje. Boriš se. Misliš da ništa od toga nije istina, da se neko poigrava sa tvojim umom.
Nadaš se, kao nekada kada si bio dete, da će babaroga nestati, kada izbrojiš do deset. Pokušavaš isti trik da primeniš i sada… Ne vredi. Ne uspeva. Iznenada  zastaneš, suze nekontrolisano teku niz tvoje lice.
Podižeš pogled ka nebu. Tamno je. Više ne vidiš ni ono što te je nekad činilo srećnim. Nema ih, napustili su te. Sam si. Potpuno sam. Ulične svetiljke se gase. Zadihan si, pokušavaš da sustigneš svetlo, pokušavaš da pobegneš od senki. Drhtiš. Posle dužeg vremena, pored boli, razočaranja, patnje, osećaš strah. Pored psihičke iscrpljenosti osećaš i fizičku nemoć. Zastaješ. Nema nikoga da ti pruži ruku spasa. Nema one svetlosti na kraju tunela, koja bi ti dala nadu da će na kraju, ipak, biti dobro, da ćeš se na kraju spasiti.
Mrak je progutao sve, pomešao se sa maglom. Ne možeš više. Od iscrpljenosti padaš na zemlju. Ne želiš to, ali predaješ se. Ležiš tako neko vreme, gledaš u prelepo nebesko prostranstvo. Ovog puta sa osmehom. Vidiš ih. Tu su. Prelepe male zvezdice. Neki ljudi veruju da su sve to ugašeni ovozemaljski životi, nečija srećna lica, koja sada krase ovo tamno more, nad nama.
Malena kap ti pada direktno u oko. Pokušavaš da se podigneš, ali ne možeš, nepomičan si. Kiša je počela. Više ne želiš da ustaneš, svestan si da time nećeš ništa postići. Žmuriš, kiša dobuje po tvom licu. Jaka je, ali ne osećaš bol. Odjednom ti naviru sećanja… Njegov lik, sažaljivi osmeh, pogled, ubitačno bolni pogled, reči pune zlobe i tuge. To te boli. Te uspomene, to saznanje da je sve što si radio bilo uzaludno. Da nikad ništa što si radio nije imalo smisla. Ej, čitav tvoj život nije imao nikakvog smisla! Steže te u grudima, ne možeš da uzmeš vazduh, guši te. Utvare realnosti i demoni prošlosti ne dozvoljavaju ti da nastaviš dalje. Ne dozvoljavaju ti čak ni da se nadaš svetloj budućnosti. Želiš da pukneš. Boli te. Steže te. Kaješ se. Iznenada se javlja želja za borbom, neka vrsta nade, da će možda, ipak, biti bolje. Koriš sebe što si dopustio toj misli da zaluta u tvoj um. Znaš da nije ostvariva. Želiš da odeš, želiš ponosno da odeš. Zašto se čoveku u poslednjim, izdisajnim minutima javi nalet adrenalina, neka enormna snaga, volja? Šta nam odjednom uliva tu energiju?
Kasno je. Mrak je. Hladno je. Snažan vetar ti šiba po licu. Kiša je skoro stala. Ali, jedino što vidiš jeste crna senka smrti. Nadvila se nad tobom, sa podrugljivim osmehom pobede. Nisi uspeo da dokažeš sebi ono zbog čega si se sve ove godine borio. Nisi uspeo da dokažeš sebi da možeš, da želiš i da zaslužuješ da živiš, da voliš. Više ne osećaš ništa. Ni sitne kapi kiše na licu, ni oštra sečiva vetra. Ne čuješ ništa, sem poslednjih otkucaja srca. Zadivljujuće su glasni. Otvaraš usta ne bi li pokušao da udahneš vazduh, ali ne možeš. Pokušavaš, ali staješ. Ništa… Tišina…
Ustaješ. Gledaš oko sebe, nesvestan šta se upravo dogodilo. Osvrćeš se, vidiš neko jadno beživotno telo. Moraš da prihvatiš istinu. Pobednik je onaj koji stoički prihvati istinu. Možda ti to tehnički nisi uspeo. Ali, sad si bar donekle slobodan. Okrećeš se, vidiš crni ogrtač smrti preko puta ulice. Gleda i ona tebe. Besan si što ti nije dozvolila još malo vremena, još jednu šansu. Svestan si da više ništa ne možeš. Prihvataš poraz, okrećeš se i ujednačenim koracima nestaješ u magli…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.