Surovost Indijske kulture

Filed under: afirmator,broj-23-februar-2014,društvo,sindikat |

INDIA-ARREST-RELIGION-SOCIALPiše: Marko Mirković

 Starost Indijske civlizacije se procenjuje na oko 7.000 godina, govori se o Indus  Sarasvati koja je po reci dobila ime, danas više te reke nema nestala je u periodu raznih klimatskih promena. Danas je sveta reka Gang. Tako jedna moćna civilizacija, bogata zlatom, bojama, igrama i pesmama deluje kao da joj nemamo šta zameriti. Ali iza zidina Tadz Mahala znaka ljubavi i poštovanje, sve te raskoši i boja, krije se jedna surova i bizarna slika arhaičnih običaja koji se i danas održavaju i njihov oganj se teško gasi a svest njihovih inicijatora godinama se ne menja već se samo prenosi na mladje generacije.

Svi će se složiti da je najbizarniji običaj u Indijskoj tradiciji venčavanje male dece. Tom običaju se i Gandi protivio. U siromašnim porodicama u kojoj dominiraju ženska deca, otac zbog nedostatka novca kao glava porodice prodaje svoju kćerku, često nekoj porodici koja ima dečaka, ali što je najgore često i muškarcima od preko četrdesetak godina što je najgori oblik pedofilije u svetu. Običaj je danas zakonom zabranjen u gradovima je iskorenjen ali na selu uvek nadje načina da se održi. Da bi podigli svest gradjana o ovom problemu Indijska televizija „ Colors“ počela je emitovanje popularne telenovele „ Mala nevesta“ ali nažalost posle hiljadu emitovanih epizoda ona je u drugi plan sakrila iskorenjivanje običaja a u prvi plan postavila melodramu. Oko 15.000 devojčica je na ovakav morbidni način tajno udato, o tome govore i mnoge fotografije tada devojčica sada zrelih žena koje ne mogu da se oslobode bola i trauma koje im takav život nanosi.

I kada pomislimo da smo izašli iz sfere mračnih običaja, stiže jedan veoma crn „ Sati“ čuveni običaj samospaljivanja udovica na lomačama njihovih supruga. Država je još 4.12.1829. iskorenila ovaj običaj ali on se i danas zadržao po selima. Smatra se da potiče  još iz starih hinduskih knjiga da se supruga jednog Boga splalila na njegovoj lomači. Udovice koje imaju sreću i ne budu spaljene, žive odvojeno od porodice, nose belu odeću, moraju da odbace sav nakit, kolorističnu odeću i radost života i da se posvete pevanju himni. Indijsko društvo je najsurovije kada su udovice u pitanju, ljudi su sujeverni veruju da udovice donose nesreću i teško ih neko može razuveriti. Udovica posle smrti muža nema nikakva prava u društvu. Doktorka Mohini Giri je u Indiji pokrenula organizaciju koja pomaže udovicama i njihovoj deci, kako bi mogle da se zaštite od surovosti tradicije. Mnoge žene nakon smrti supruga ostaju u domu svoje dece, ali često ih deca odbacuju jer imaju novu porodicu. Zato udovice skrhane od bola i nezaštićene odlaze u Virindav mesto gde udovice nalaze još surovije utočište jer su izložene smrti, moraju da prose za hleb. Ali organizacija doktorke Giri se pobrinula da jedan mali deo te grupe udovica bude smešten u izbegličkom centru „ Moj dom“ i nada se da će još centara biti izgradjeno. Jer u Indiji ima četrdeset miliona udovica, od toga 15. 000 žive na ulici.

Surove tradicije nisu poštedjeni ni fetusi a ni mala deca. U Indiji su ženske bebe neželjene jer se roditelji plaše da ako nemaju muškog potomka da neće imati ko da ih nasledi. Tako da u selima Indije mnoge žene moraju da abortiraju, a to se dešava nekoliko puta dok doktor ne konstantuje da je fetus muškog pola. U toku jedne godine u Indiji se izvrši pet miliona nelegalnih abortusa.

Takodje 2009. godine „Rts“ televizija je izvestila da se u jednom indijskom selu održava stari običaj bacanja nage muške dece sa džamije u raširenu prostirku. Roditelji objašnjavaju da je to bezopasan običaj i da treba da se nastavi jer su im deca snažnija i zdravija. Dok sa druge strane društvo za zaštitu dece zahteva prekidanje sa ovim zločinima prema deci.

Otvorili smo na kratko vrata Indijske kulture, zavirili u surovost nekih najbizarnijih običaja. Istina je da se danas mnoga društva i organizacije trude da ove običaje iskorene, ali ne uspevaju. Oni su duboko ukorenjeni naročito u svesti seoskog stanovništva, i oni su spremni na sve, da varaju i kriju, kako bi što duže održali vekovima staru surovu tradiciju za koju veruju da obogaćuje  a nikako unazadjuje Indijsku kulturu.

Kratka biografija: Marko je student četvrte godine novinarstva na Megatrend univerzitetu. Saradnik je listova: „ Šipak“, „ Afirmator“, „ Bulevar magazin“, „ Istorija“, „ Novi put“. Saradnik je portala „ Bašta balkana“. Pored novinarstva Marko se bavi istorijskim i folklornim istraživanjima. Piše pesme, kritike i kratke priče. Nagradjen je drugom nagradom za kritiku romana Dragog Tasića „ Pod senkama Jestonije“, kao i treće nagrade na medjunarodnom festivalu poezije i kratke priče „ Magda Simin“ u Novom Sadu 2013. godine.

Literatura:

1)      Slobodan, Branković „ Istorija kulture i civilizacije“ (2009.), Megatrend, Beograd.

2)      http://www.nezavisne.com/zivot-stil/zivot/U-indijskom-gradu-Vrindvanu-hiljade-udovica-borave-odbacene-od-svih-158609.html

3)      http://zena.blic.rs/Porodica/12849/Roditelji-primoravaju-devojcice-da-se-udaju-za-starce

4)      http://www.navidiku.rs/magazin/zabava/indija-spaljivanje-udovica_13874/

5)      http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/10/Svet/78168/Bacanje+beba+u+Indiji.html

4 Responses to Surovost Indijske kulture

  1. Dragi Marko,

    Nadam se da moj komentar nećeš shvatiti kao „soljenje pameti“, ali verujem da bi neko trebalo da ti ukaže na sledeće: nije nimalo u redu civilizacije, kulture, kao i njihove običaje itd. proglašavati „surovim“, „bizarnim“ i slično. Ti svakako imaš lični stav o tome, i u jednom slobodnom, demokratskom društvu niko ne može da te spreči da ga izneseš. Međutim, imaj na umu da se diskurs koji si ti u ovom članku iskazao naziva etnocentričnim. Ti „surovost“ i „bizarnost“ indijske civilizacije posmatraš iz vizure Evropljanina XXI veka, koji je odrastao i socijalizovan u kulturi koja propagira prosvetiteljske ideale razuma, umerenosti, nepovredivosti ljudskog života i slobode kao najvećih vrednosti itd. Trebalo bi da znaš da takvi ideali, iako možda deluju fino, nisu postavljeni na pijedestal od strane nekog Objektivnog Činioca (npr. Boga); samim tim, nisu ni obavezujući za bilo koga ko je van njihove kulturne sfere. Tako da je veliko pitanje da li imaš moralno pravo da, na osnovu njih, daješ vrednosne sudove o Udaljenim, Drugim i Drugačijim narodima i kulturama?

    P.S. Svakako je tačno to da se nekim Indijcima nisu svideli običaji kulture kojoj su pripadali, i to definitivno jeste dobra poenta. Međutim, vrlo je verovatno da su ti ljudi imali mnogo veće razumevanje o onome što su kritikovali, a što tebi, koji nisi iz tog podneblja, deluje „bizarno“ i „surovo“.

    Djordje Bogojevic
    22. фебруара 2014. at 23:16
    Одговори

    • Najpre hvala za savete, podsetio sam se nečega što sam znao i sada mi je krivo što nisam iskoristio, reč “ etnocentrizam“, mislio sam da je sa novinarske strane gledišta bolje napisati „surovost“ ili „bizarnost“ , kako bi čitaoci razumeli ono o čemu pričam, naravno nije mi bila namera da vredjam ili iznosim bilo kakve sudove, čak sam i napisao da smo samo zavirili da vidimo šta se to dešava iza te koloristične raskoši, na čitaocima je da donesu zaključke koje ja ne podstičem u tekstu. Jer je u tome lepota sveta, u kulturnoj različitosti, a nisam dobio nikakvu naznaku koje reči upotrebiti od urednika rubrike. I još nešto rekli ste „kritika“, ovo je u novinarskoj formi istraživački članak, izvori su jasno navedi, tako da tu nema nikakve kritike, cilj je bio samo predstavljanje nekoliko običaja koji eto za našu kulturu deluju “ etnocentrično“.Žao mi je ako je forma teksta pogrešnim tumačenjima fiktivno formirala navodno moju kritiku ili mržnju. Veliki pozdrav, ne shvatam kao soljenje pameti već kao nešto što će pomoći meni da shvatim kakva značenja proističu iz napisanog teksta i pokušati da to promenim.

      Marko
      23. фебруара 2014. at 01:42
      Одговори

  2. Dragi Marko,

    Mislim da se nismo najbolje razumeli; možda je krivica do mene. Nisu običaji etnocentrični; oni su takvi kakvi jesu. Etnocentrizam je postupak pri kojem aspekte drugih kultura, koje su nama strane, procenjujemo i vrednujemo na osnovu vrednosti kulture kojoj sami pripadamo.

    Djordje Bogojevic
    23. фебруара 2014. at 19:39
    Одговори

  3. Hvala imaću to u vidu pri narednim tekstovima. Ja sam još na početku novinarske i istraživačke da kažem karijere, tako da me čeka još mnogo učenja i upoznavanja kako termnologija tako i specifičnosti pojedinih društvenih nauka. Veliki pozdrav.

    Marko
    24. фебруара 2014. at 14:22
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.