Suđenje

Filed under: afirmator,broj 04 - jul 2012,satira |

Petak je veče, a ja na „Akademiji“. Poprilično je prazno, a i to malo sveta što se vrzma među podrumskim zidovima kluba su sve sami klinci na granici punoletstva. Pušim već ne znam koju cigaretu po redu i naručujem još jedno pivo. Nadam se, opiće me ubrzo te će dosada na koju sam osuđena narednih sati postati kolko tolko snošljiva. Naime, ja sam u žiriju- odlučujem koja dva benda od ponuđenih četiri idu dalje ka finalu. Kakvom finalu i o čemu se ovde uopšte radi ja to ne znam. Meni je samo rečeno da saslušam program i da onda podelim poene kako mi se sviđa. Nisam ja nikakav muzički stručnjak, tek jedan me prijatelj zamolio da mu utrčim večeras jer mu je jedan od članova žirija otkazao u poslednjem momentu. O muzici znam ono što znam, a ne znam mnogo toga, priznajem. Ali, neće ovo biti težak zadatak, ne brinem se. A još se i ne plaća, ha, pa što bih se onda mnogo mučila oko procene. Dovoljno je da znalački klimam i odmahujem glavom dok bendovi sviraju, ne bi li odala utisak duboke zainteresovanosti. To što ću zapravo misliti o odličnom seksu kojim me je jutros počastio moj mladić, nije uopšte važno. To mi je i prijatelj rekao – samo se opusti i uživaj. To što ni on ne može da pretpostavi da je meni najveće uživanje upravo prisećanje na posteljinu izgužvanu od maženja, to je njegova stvar. Pa nego. Neću valjda uživati u ovome što se ovde sprema ili možda nekim teškim razmišljanjima o životu, smislu ili politici daleko bilo. Nego šta se to ovde zbiva? Kakav je to stravičan zvuk kao da pakao prerano doziva sve nas zabludele? Izgleda počinje takmičenje. O ne, gore je nego što sam mislila. Bend je sačinjen od klinaca entuzijasta koji svi od reda mašu svojim dugim, umašćenim kosama. Nekada sam se i ja doduše palila na takve tipove, ali to je bilo u mlađim razredima osnovne škole, a sad mi je trideset. O bože, šta ja dođavola radim ovde? Ko me je terao da obećam prokletom prijatelju da ću biti u prokletom žiriju? Dobra sam duša, pa neka mi sad. A ovi baš cepaju. Rešili su valjda da ostave srce na ovom podijumu, pa kud puklo da puklo. Daju sve od sebe ne bi li ostavili što bolji utisak na publiku sačinjenu od gore pomenute dečurlije, ali i na nas dvočlani duboko cenjeni žiri. Moja kolegenica je malo mlađa od mene, pa ipak rekla bih da ni nju mnogo ne zanima sve to radi čega je došla. Zapravo, ona je novinarka i tu je po zadatku – treba nečim popuniti sutrašnje novine. A ja? Licemerno se smešim njoj, još licemernije znojavoj zajapurenoj publici, a najviše nesrećnim izvođačima koji u mom osmehu tumače svoju nadu ili svoju propast, nemajući pojma da me se njihova bubuljičava lica tiču isto koliko i njihovi vrišteći stihovi i note. Ja mislim o svom dečku i njegovom zavodljivom jeziku kojim je klizio duž čitavog mog tela i na korak sam da se tu na očigled pomahnitale gomile, skoro sasvim napalim. A tek svira drugi bend po redu. Najradije bih im otela mikrofon iz ruku i zatražila neki dobar laganić Leonarda Koena uz kojeg smo jutros moj dragi i ja doživeli nekoliko blaženih trenutaka zagledani u, svaki svoj komad plafona. Ali na moju žalost i drugi bend je prebučan i sklon drndanju gitara sve u stilu najtvrđeg hard- roka. Možda oni i dobro sviraju, ko zna, ja sigurno ne. Da li sam već rekla da sam ovde slučajno i da o muzici naših mladih nada rok-hard-metal ili kako god već, ne znam ama baš ništa? A drugom bendu već dajem nulu, baš kao i prvom, iako su ovi otpevali tek jednu pesmu. Čim mi se ovo prvo dranje nije dopalo, neće ni ostala, mislim i to je verovatno prva misao koja se tiče programa. Dosadno mi je, da li to iko primećuje dovraga? Da li iko primećuje da mi se uopšte ne da da budem ovde među svom ovom dečurlijom koja mi se obraća na vi i gleda sa poštovanjem? Nadam se da ne. Ipak, njima je sve ovo što se večeras događa jako značajno. Verovatno su meseci prošli dok se sve te (tako jezive za moje uši) pesme nisu uvežbale. Verovatno je bilo potrebno mnogo odricanja i volje pa da se smeju popeti na binu i zasvirati pred svojim vršnjacima čija im je pažnja i potvrda preko potrebna. Tim klincima sve ovo što se dešava u znojavom podrumu „Akademije“ znači više od bilo čega. Shvatam to i pomalo me hvata stid. Ali sad je već kasno da se kajem – treći bend uveliko svira i on najzad mora dobiti neke poene! Daleko od toga da sam njihovim muziciranjem oduševljena ili da me barem manje nerviraju od svojih prethodnika, taman posla. Stvar je samo u tome što sam prva dva benda već isključila iz bitke, a pravila nalažu da dva ispadaju, dva idu dalje. I dakle, pošto je sad već izlišno da se kajem, odlučujem da barem istrajem u svojoj nezainteresovanosti čineći je apsolutnom. Na kraju krajeva to je makar iskreno. Četvrti bend, dakle, ne moram čak ni da čujem! S druge strane to mi ne smeta da baš njih proglasim pobednicima. Zašto ne? Očigledno je da se ta četvrta grupica momčića neće bitno razlikovati od svojih prethodnika, te po kom onda održivom osnovu ne bi mogli da pobede baš oni? To što ih ja neću čuti je argument lako oboriv, na prvom mestu mojom sumnjivom kompetentnošću.Ostali argumenti kad bolje razmislim nisu ni potrebni.
I tako, koristim trenutke omladinske euforije da prijatelju koji se našao kraj mene, uručim papir sa ocenama, a onda jednim malenim poljubcem u čelo zamaskiram svoj odlazak pre kraja. Odlazim, dok misli mi se prenose ka nekom književnom žiriju. Smeškam se zadovoljno, razmišljajući kako njega uvek čine provereni ljudi koji isto kao i takmičari, žive za tu stvar koja se zove pisanje. Smeškam se, a crv sumnje noćas oživljen šapuće – banalnosti su u biti svakog suđenja.

Jelena Milošević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.