Sudbina jednog muzeja – sudbina svih nas

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,društvo |

Piše: Kristina Jorgić

Kada se pomene reč muzej, običnom čoveku koji živi u Srbiji verovatno je prva asocijacija spisak svih onih objekata od izuzetne kulturne važnosti koji su duže od jedne decenije zatvoreni za javnost. Čak i Beograd, srpska prestonica, nosi epitet ,,grad bez muzeja’’. U zemlji u kojoj ministri kulture ovaj nepremostiv problem pravdaju rečima zašto bi radili muzeji kada ne rade tolike fabrike, možda bi trebalo početi od najjednostavnijeg pitanja. Zašto se uopšte baviti muzejima i umetnošću?

Muzeji su nosioci tradicije, ali i temelj na kojem se gradi nacionalni identitet. Muzeji su naše sidro u vremenu: govore nam ko smo, odakle smo, kuda idemo. Muzeji su medijum komunikacije i najbolje mesto da stranca upoznate sa kulturnim blagom svoje zemlje.

Vest koja je nedavno odjeknula u beloruskim medijima budi najitimniju zabrinutost u vreme kada je kultura u Srbiji u velikom mraku. Belorusko ministarstvo kulture donelo je ukaz po kojem muzej pesnika Maksima Bogdanoviča gubi status muzeja i postaje filijala Državnog muzeja istorije beloruske književnosti. Reorganizacija muzeja se sprovodi na osnovu ukaza beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka po kojem, između ostalog, broj muzejskog osoblja od naredne godine mora biti smanjen za 20%.

Sudbina jednog muzeja_Page_1Budući da je beloruska kultura našoj zemlji relativno nepoznata, neophodno je ukazati na važnost lika i dela Maksima Bogdanoviča (1891-1917). Rođen u Minsku, današnjoj beloruskoj prestonici a ondašnjem značajnijem centru prostranog Ruskog carstva, Maksim je talenat nasledio od majke Marije, bez koje je ostao u šestoj godini života. Stalno upućen na oca, počeo je da se zanima za njegove spise u kojima se bavio istorijom, etnografijom i folklorom svoga naroda, tako da će ovi motivi naći mesto u Maksimovim pesmama. Godine 1902. upisuje gimnaziju, ali se za vreme revolucije (1905-1907) uključuje u proteste učenika i studenata te od škole dobija opomenu da je nelojalan učenik. Međutim, ova epizoda samo je učvrstila Bogdanoviča u uverenju da se treba boriti za oslobođenje svoga naroda. Krajem 1911.g.pokušao je da upiše Filološki fakultet u Peterburgu, ali zbog nedostatka materijalnih sredstava u tome nije uspeo. U tom periodu posvetio se prevođenju Ovidija, Horacija i Pola Verlena na nacionalni jezik. Uspeo je da izda Kratku istoriju beloruske književnosti do 16.veka.

Kao pesnik, veliki uspeh postiže 1914. godine kada je u Vilni, u tiražu od 2000 primeraka, objavio prvu zbirku pesama. Ubrzo je u prestižnom časopisu za književnost Naša polja dobio prvu pozitivnu recenziju. U periodu od izbijanja Prvog svetskog rata do 1916. godine, osim što piše pesme, Maksim se odlučuje na publikovanje tekstova na ruskom jeziku i time čini svojevrsni presedan u sopstvenom stvaralaštvu. Međutim, motiv je izuzetno jak: želja da se predstave (a samim tim i reše) gorući problemi tadašnjeg ruskog društveno-političkog života.

Završivši licej sredinom 1916.godine, konačno se vraća u rodni grad. Iako mu se zdravlje ozbiljno narušava, Maskim se prihvata posla u gradskom komitetu kako bi pomogao najpre beloruskim izbeglicama, a potom i svim žrtvama rata. Dalji humanitarni rad kao i književno stvaralaštvo prekinula je bolest. Saznavši da boluje od tuberkuloze, prijatelji Bogdanoviča prikupili su novac kako bi mladi pesnik otišao na lečenje. Na nesreću, bilo je prekasno. Maksim Bogdanovič preminuo je u zoru 25.maja 1917.godine u 25.godini života.

Među spomenicima koji su ostali da svedoče o značaju prerano premunulog pesnika nalazi se bronzana statua u Sudbina jednog muzeja_Page_2Minsku, postavljena 1981.g. nedaleko od kuće u kojoj se pesnik rodio. Međutim, možda najznačajniji spomenik pesniku predstavlja Književni muzej Maksima Bogdanoviča, otvoren 1980.godine i smešten u dvospratnoj građevini 19.veka.

Ako se vratimo na početak teksta, sa još većom nevericom možemo se zapitati: Da li je moguće da će ovaj pesnik, veliki književnik i još veći patriota, izgubiti svoj muzej?

Dobra vest je da je 11. decembra održan protest najuglednijih beloruskih književnih stvaralaca protiv ,,optimizacije muzeja’’. Pesnik Vladimir Nekljajev uporedio je sutuaciju u Belorusiji sa dešavanjima u Ukrajini: ,,Tamo traje borba za vlast (…). Ali, niko ne želi da iz Ukrajine protera Tarasa Ševčenka, Lesju Ukrajinku…’’ Pomenuti pesnik i politički aktivista potom je dodao: ,,Ovo je pokušaj da se prigrabi nešto što ne pripada ni Ministarstvu kulture, ni gradu, već Belorusiji i Belorusima, našoj istoriji i književnosti.’’ Drugi beloruski pisac, Boris Petrovič, ispred Udruženja beloruskih književnika izjavio je da je posebno zabrinut jer je muzej Maksima Bogdanoviča u Grodnom već izgubio svoj status. Istakao je da je strašno što šire reakcije nema i da je ovo ,,napad na belorusku kulturu sa ciljem rusifikacije društva’’. Pisac Vladimir Orlov u svemu se složio sa svojim kolegama, dodajući da događaji predstavljaju ponižavanje genija beloruske književnosti.

Sudbina jednog muzeja_Page_3Na kraju, postavlja se pitanje kakva će biti sudbina ovog muzeja, koji aktivno sarađuje sa više evropskih zemalja, a čija je postavka 120 godina Maksima Bogdanoviča prezentovana u osam evropskih zemalja. Da li takozvana optimizacija zaista treba da se odnosi i na kulturu, posebno u državama koje ne postoje na mapi Evrope dugi niz godina kao nezavisne i suverene države? Da li optimizacija i slični potezi u ovom slučaju mogu više pomoći ili naneti štete? Dok se sve glasnije čuje da će na mestu muzeja Maksima Bogdanoviča uskoro biti otvorena elitna kockarnica, čovek se ne može otrgnuti utiska da ljudi koji se nalaze na pozicijama da odlučuju nemaju dovoljno ni sluha, a ponekada ni pameti.

Dok beloruski umetnici u muzeju Maksima Bogdanoviča različitim programima prkose vladinim (ne)opravdanim merama, možda je vreme da se i srpsko društvo zapita gde je i kuda ide. Zbog čega su naši muzeji još uvek zatvoreni i zašto se niko ozbiljno nije pozabavio ovim pitanjem. Premda možda ne znamo mnogo jedni o drugima, ova epizoda iz beloruskog društveno-političkog života ukazuje na svu sličnost politika koje se u našim zemljama sprovode, na beznađe kulturne elite koja nema snage da se suprotstavi mračom dobu u koji smo kolektivno zapali, ali i šalje poruku da je možda poslednji čas da počnemo učiti od onih koji mnogo više cene i brinu o sopstvenoj istoriji, kulturi i tradiciji. Verujem da ćemo se iznenaditi koliko je to zapravo jednostavan zadatak.

Kristina Jorgić

Kristina JorgicRođena 12.aprila 1990.g. u Kosovskoj Mitrovici. Apsolventkinja  istorije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.

Učestvovala na više međunarodnih projekata iz oblasti istorije. Od osvojenih nagrada ističe:
– Prvu nagradu Udruženja za društvenu istoriju za rad ,,Rusi i Srbi: braća – saborci – susedi“, prezentovan u Španiji (2009);
– Prva nagrada fonda ,,Princeza Olivera“ za literarni rad napisan u cilju očuvanja srpske istorije i kulturne baštine (2010);

-Dobitnik povelje KKK Karađorđević za rad napisan o voždu Karađorđu;
-Prva nagrada Fonda ,,Ruski mir’’ i učešće na Sedmoj konferenciji Fonda u S.Peterburgu 2013.g.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.