Šu Lidži (Xu Lizhi) – odabrane pesme

Filed under: afirmator,broj-33-decembar 2014,poezija,poezija i proza,sindikat |

xu lizhi* Prevela sa engleskog Ivana Maksić

Stidljiv, miran, povučen, usamljen

godine, Šu Lidži napustio svoj dom 2010. u jednom seoskom kraju zbog posla u Fokskonu [fabrika elektronskih delova u Šendženu], gde je počeo da radi na pokretnoj traci. Od 2012. do februara 2014, preko 30 njegovih tekstova bilo je objavljeno u novinama Foksona  Ljudi Foksona, uključujući pesme, eseje, prikaze fimova, kao i komentare na vesti. Šu je naslove ovih tekstova postavio na svom blogu pod nazivom Sazrevanje koje su mi pružile novine, odajući zahvalnost za ovu “govornicu” na kojoj su došle do izražaja njegove književne aspiracije. Prvi put kada je njegov prijatelj Džang (pseudonim) pročitao Šuovu poeziju, bio je zapanjen talentom ovog mladića. Od tada, Džang je uvek tražio Šuove tekstove u novinama.

Džang je imao utisak da je Šu stidljiv mladić, “koji govori malo, ali nije sasvim tih.” Kada je Džang čuo za Šuovo samoubistvo, njegov nedeljni odmor za Dan državnosti Kine bio je obavijen tugom. Danima nije izlazio iz kuće.

 

Svoja osećanja pretočio je u pesme; plašio se da će ih čitati porodica

Većina Šuovih ranih pesama bili su opisi života na pokretnoj traci. U pesmi “Fabrika, moja je mladost ovde nasukana,” opisao je uslove rada u tom periodu: “Pored pokretne trake, desetine hiljada radnika nižu se kao reči na papiru/ “Brže, požurite!’/ Dok stojim kao jedan u nizu, čujem lavež supervizora.” Osećao je da “Kada jednom uđeš u fabriku/ Jedini izbor je potčinjavanje,” kao i da mu se mladost hladno iskradala, pa je mogao samo da “je posmatra kako biva samlevena dan noć/ Zgnječena, uglačana, oblikovana/ U nekolicinu sićušnih računa, takozvanih nadnica.”

U početku Šu Lidži se teško privikavao na konstantno uskakanje iz dnevne u noćnu smenu. U drugoj pesmi, opisuje sebe na pokretnoj traci kako “stoji uspravan kao gvožđe, sa rukama poput leta,” “Koliko dana, koliko noći/ sam – tek tako – stajao, zadremao?” Svoj posao i život opisivao je kao iscrpljujući, “Teće mi kroz vene, dok konačno ne dotakne vrh olovke/ Ukoreni se u papiru/ Ove reči mogu čitaju samo srca radnika migranata.“

Šu je jednom izjavio da nikada nije pokazivao svoju poeziju roditeljima ili rođacima, „jer je to nešto bolno; ne želim da oni to vide.“

 

Uzaludni napori da nađe posao koji ima veze sa knjigama

Iako je Šu živeo u Šendženu samo nekoliko godina, imao je duboku vezu sa tim gradom. „Svako želi da pusti korene u gradu,“ objasnio je, ali većina radnika migranata [dagong] pesnika pišu nekoliko godina a onda se vrate na selo, ožene se i imaju decu; Šu se nadao da će izbeći tu sudbinu. Pokušao je sa prijateljem da postavi uličnu tezgu na kojoj će prodavati, ali to nije išlo. Takođe je pokušao da promeni mesto sa pokretne trake na neku poziciju u logistici, gde bi imao više slobode. Shvatio je da je samo malo pesnika moglo da se spasi: „moramo neprestano da se borimo za naše živote; teško je ići dalje od toga.“

U februaru 2014., Šu je dao otkaz u Fokskonu i preselio se u drugi grad. Njegov prijatelj je pojasnio da je razlog za to bio što je Šuova devojka tamo radila, ali očigledno se stvari nisu odvijale dobro za njega. Rekao je Džangu da je imao poteškoća da nađe posao, ali nije podrobnije govorio šta se tačno dogodilo.

Pola godine kasnije, preselio se u Šendžen. U jednom ranijem intervjuu, Šu je rekao da je voleo taj grad, da mu je najveće zadovoljstvo pričinjavao Glavni centar za prodaju knjiga kao i gradske biblioteke. Ako je trebalo da se vrati kući [u ruralni kraj iz kog je potekao], tamo je bilo samo nekoliko radnji sa knjigama, i po njegovim rečima „čak i ako bih pokušao da naručim knjige putem interneta, nisu mi mogle biti dostavljene“ [zbog zabačene adrese].

Zbog ljubavi prema knjigama, prvo je po povratku u Šendžen početkom septembra pokušao da nađe posao u Glavnom centru za prodaju knjiga. Džang se seća da mu je Xu rekao, dok je radio u Fokskonu, da je njegov san bio da postane bibliotekar. Nažalost, nije dobio posao, i Džang misli da je to za njega bilo veliko razočaranje. Dve godine ranije, Šu je konkurisao za posao bibliotekara u Fokskonovoj biblioteci za zaposlene, međutim i ovde su ga odbili. {…}

 

Povratak u fabriku dan pre nesretnog događaja

Šu je ostao bez novca, pa se nakon ovih razočaranja, vratio u Fokskon, i počeo da radi 29. septembra, u istom odeljku gde je radio ranije. Ovo je trebalo da bude nov početak, ali nije bilo tako. Te je večeri pomenuo Džangu na četu da mu je neko našao drugi posao, pa će možda ponovo napustiti Fokskon, ali Džang to nije smatrao nekom posebnom vešću, misleći da Šu neće otići tako skoro, jer se tek vratio poslu u Fokskonu.

Ponovo se “čuo” sa Šuom nakon dva dana, kada su ljudi prenosili vesti njegovom samoubistvu. Džang nije mogao da veruje: „Zar nismo četovali pre dve večeri?“ Kasnije je Džang otkrio da je Šu izvršio samoubistvo baš tog jutra nakog što su njih dvojica četovali, a ne dva dana kasnije kako su to preneli mediji.

 

Pobijanje online glasina da je Šu bio siroče

Iako je prošlo tek 10 dana od vesti o Šuovoj smrti, kada bi se to pomenulo, Džang još uvek nije mogao da se nosi sa tugom. On smatra da su na Šuovo samoubistvo uticali unutrašnji i spoljašnji faktori: ne samo razočaranja kroz koja je prošao, već još više usamljenički pesnički duh u njegovim kostima.

Nakon njegovog odlaska, u nekim onlajn čituljama pisalo je da je kao dečak ostao siroče, koje je bilo zanemarivano i vređano dok ga jedna starica nije usvojila i podigla, kao i da je ova baka usvojiteljka umrla pre nekoliko godina, ostavivši Šua samog na svetu.

Zheng je opovrgao ove glasine istakavši da je Šu u svojim tekstovima često pominjao svoju majku i nostalgiju za domom. Njegova druga po redu objavljena pesma za Ljude Fokskona, zvala se „Letnja nostalgija za domom.“

Šuova poezija je hladna i misaona, i ona se direktno suočava sa životom u bedi. Njegove pesme idu tragom putanje u kojoj se sve više ističe ukus smrti. On je već isprobao smrt stotine puta u svojoj poeziji, tako da je krajnji čin bio puki iskorak preko granice.

Sledi oproštajna pesma a onda izbor pesama 2011-2014. Ovim prevodom želimo da skrenemo pažnju na njegovu poeziju i upamtimo je ali i da ukažemo na surove uslove, borbe i težnje kineskih radnika migranata. Tokom 2010. među radnicima Fokskona bilo je 18 pokušaja samoubistva od kojih se 14 i okončalo smrću. Od 2010. prijavljeno je još 8 slučajeva samoubistva a broj se smanjio samo zahvaljujući postavljanju mreže koja onemogućava skok sa prozora spavaonica. Smatra se da se tačan broj samoubistava krije od javnosti. Nadamo se da će se u budućnosti stvari malo promeniti i da ćemo zajedničkom borbom kapitalističku stazu smrti pretvoriti u svet gde je život vredan življenja. Nemojmo se predati.


Na mom odru

.
Želim još jednom da pogledam okean, posmatram prostranstvo suza na pola života
Želim da se popnem na još jednu planinu, da pokušam da dozovem dušu koju sam izgubio
Želim da dodirnem nebo, da osetim tu laku plavet

Ali ne mogu da uradim ništa od ovoga, stoga ovaj svet napuštam

Svako ko je za mene čuo

Ne bi trebalo da se iznenadi mojim odlaskom

Čak bi trebalo manje da uzdiše i žali

Bio sam dobro kad sam došao, i dobro kad sam otišao.

— Xu Lizhi, 30 September 2014

.
Sukob

.
Svi kažu

Da sam dečko koji malo priča

Ja to ne poričem

Istina je

Pričao ili ćutao

Ipak ću se sa ovim društvom

Sukobljavati

7. 7. 2013.

.
Zaspim, tako stojeći

.
Papir koji mi je pred očima žuti

Čeličnim penkalom urezujem po njemu neujednačeno crnilo

Prepuno reči koje rade

Tvornica, pokretna traka, mašina, kartica, prekovremeno, nadnice…

Obučili su me da postanem poslušan

Ne znam kako da vičem ili se pobunim

Požalim ili potkažem

Samo kako tiho da patim iscrpljeno

Kada sam kročio u ovo mesto

Nadao sam se samo toj sivoj platnoj listi svako desetog u mesecu

Da mi podari malo okasnele utehe

Za to sam morao da smrvim svoje ćoškove, smrvim svoje reči

Odbijem da preskočim posao, odreknem se bolovanja, odreknem se odsustva zbog privatnih razloga

Odreknem se kašnjenja, ranijih odlazaka

Pored pokretne trake stajao sam uspravan kao gvožđe, sa rukama poput leta,

Koliko dana, koliko noći

sam – tek tako – stajući zaspao?

20. 8. 2011.

.
Šraf je pao na zemlju

Šraf je pao na zemlju

U ovoj mračnoj noći prekovremenog rada

Strmoglavio se vertikalno, lagano odjeknuo

Neće privući ničiju pažnju

Baš kao i poslednji put

U noći nalik ovoj

Kada se neko tako strmoglavio na zemlju.

9. 1. 2014.

 

Predskazanje

Stari seljani su rekli

Da ličim na dedu kad je bio mlad

Nisam to uočavao

Ali slušajući iste priče vremenom

Ubedili su me

Moj deda i ja delimo

Izraze lica

temperament, hobije
Skoro kao da smo izašli iz iste utrobe

Njemu su nadenuli nadimak “bambusov štap”

A meni, “vešalica za odelo”

Često je u sebi gutao osećanja

Ja sam često povladljiv

On je voleo da pogađa zagonetke

Ja volim slutnje

U jesen 1943, japanski đavoli su napali

Mog dedu, spalili ga živog

Imao je 23 godine.

Ove godine punim 23

23. 6. 2013

 

Poslednje groblje

 

Čak i mašina klima glavom

Zapečaćene fabrike skladište bolesno gvožđe

Nadnice skrivene iza zavesa

Kao ljubav koju mladi radnici sahrane na dnu srca
Pošto nema vremena da se izrazi, osećanje se mrvi u prah

Oni imaju stomake kovane od gvožđa
Pune guste kiseline, sumporne i azotne
Industrija im zarobi suze pre no što imaju šanse da padnu

Vreme teče, glave im se gube u magli
Učinak preteže njihovu starost, bol radi prekovremeno dan noć

U njihovim životima, vrtoglavica pre nego što im je vreme sakriveno

Uređaj za bušenje ljušti im kožu
I dok je tamo, na tanjirima na podlozi aluminijumske legure

Neki su izdržali, dok je druge odnela bolest

Ja dremam između njih, kao čuvar

Na poslednjem groblju naše mladosti.

21. 12. 2011.

 

Moj život je putovanje koje je još uvek daleko od kraja

Ovo je nešto što niko nije očekivao

Moj život je putovanje

Daleko od kraja

Ali sada je u zastoju na pola puta

Nije da sličnih poteškoća

Nije bilo ranije

Ali one nisu dolazile

Tako naglo

Tako svirepo
Ponavljanje borbe

Ali sve je uzalud

Hoću da ustanem više nego iko

Ali moje noge neće da sarađuju

Moj stomak neće da sarađuje

Sve kosti mog tela ne žele da sarađuju

Mogu samo da ležim ravno

U ovoj tami, ispostavljajući

Nečujne znake nemaštine, iznova i iznova

Samo da bih čuo, iznova i iznova

Taj odjek očajanja.

13. 7. 2014.

 

Progutao sam mesec načinjen od gvožđa

.
Progutao sam mesec načinjen od gvožđa

Koji nazivaju ekserom

Progutao sam ovaj industrijski otpad, ove dokumente nezaposlenosti
Mladost se savila pred mašinama, umire pre vremena

Progutao sam prostituisanje i bedu
Progutao nadvožnjake, život prekriven rđom

Ne mogu više da gutam

Sve što sam progutao pokuljalo mi je iz grla
Odmotalo se po zemlji mojih predaka

U sramnu pesmu.

  1. 12. 2013

Iznajmljena soba

 

U deset metara kvadratnih
U skučenosti i vlazi, bez svetlosti sunca cele godine

Tu ja jedem, spavam, serem, i mislim

kašljem, dobijam glavobolje, starim, razboljevam se ali ne uspevam da umrem

Pod tupim žutim svetlom ponovo zurim belo, cerekam se kao idiot

Hodam tamo amo, tiho pevam, čitam, pišem pesme

Svaki put kad otvorim prozor ili kapiju od pruća

Podsećam na mrtvaca
Koji polako otvara poklopac svog sanduka.

  1. 12. 2013.

* Prevela sa engleskog Ivana Maksić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.