STRADALNIK POD PLAŠTOM SMEHA

Filed under: afirmator,broj-34-januar-2015,kritika,poezija i proza |

branko copicPiše: Dušan Opačić

Branka Ćopića u današnje vreme nešto nema. Stasavaju nove generacije, sa drugačijim pogledima na svet, drugačijih interesovanja, falange nemaštovitih dečaka i devojčica koje se svakodnevno svrstavaju u jednoličnu kolonu koju proždire brzina današnjeg života. Nisu krivi ti dečaci i te devojčice, bio bi zločin osuditi ih zato što su sve dalje i dalje od knjige. Roditelji? …Možda.

Kako god, veliki Bosanci i mnogi književni poslenici sa naših prostora su umrli na vreme. Teško da bi se u ovom vremenu snašli, još teže preživeli kolektivnu tragediju kroz koju prolazimo evo već pune tri decenije Ne mogu ni da zamislim kako bi podneli na svojim leđima taj preteški olovni plašt našeg vremena jedan Selimović ili Andrić? Ćopić bi verovatno vaskrsnuo nekog Nikoletinu Bursaća da objavi rat i suprostavi se novom vremenu, ali i to bi bilo samo uzalud. Ponavljam, umrli su na vreme. Spasili su se.

Ako odlutam u svoja sećanja, Branko Ćopić je tragično okončao svoj život skokom sa mosta u godini kada sam krenuo u prvi razred osnovne škole, sad već daleke 1984. godine.Bio je to tragičan kraj po mom ukusu najvedrijeg i duhovno najzdravijeg pisca sa ovih naših prostora. Šta je na taj čin nateralo uvek vedrog i šaljivog Ćopića koji siguran sam sudeći po njegovim delima nije rođen sa nagonom smrti koji bi bio jači od nagona života i radosti. Ako pođemo od činjenice da pobednik piše istoriju i da je jedan Veljko Bulajić malo više preterivao u svojim ostvarenjima na filmskom platnu, da jedan partizan može ubiti i stotine Nemaca i da je svaki pripadnik NOVJ savršen i od posebnog kova, Branko je bio taj možda i jedini naš pisac koji u ratu nije video samo strahote, smrt i jad, već i ono smešno, živopisno, ismevajući ljudsku glupost, trapavost, uveseljavajući i sebe i saborce. Branku je bilo normalno da se partizan uplaši u borbi, i da bude i ostane samo čovek.

Branko Ćopić je bio progresivni pisac, levičar i sledbenik revolucionarne ideologije, i kao takav ratnički i sa velikom dozom humora je podneo i izašao iz jednog od najstrahovitijih ratova u istoriji čovečanstva. Međutim, nije mu se smešio srećan mir. Ako je bio jak da podnese rat, nije imao dovoljno snage ni talenta da postane poslušnik i da se izbori sa jednim celim birokratskim aparatom ili jednostavno vlastima u miru. Kao čoveku slobodoljubivih shvatanja gadila mu se bahatost, primitivizam, poslušnička navika ljudi koji su preuzeli poluge vlasti. Ratna pravila više nisu važila, nije bilo prostora za humor, a i glave su nekako lakše padale, pa je Branko jedno vreme bio suzdržan, ali nije dugo izdržao. Već pete godine nakon oslobođenja, Ćopić je napisao satiru pod nazivom „Jeretička priča“. Ta satira je ismevala partijske aparatčike i kompletnu birokratiju, njihov stil življenja, vlastoljublje i pohlepu. Branko je vešto opisao revolucionarne idealiste koji su se transformisali u površne ljude ili prosto karikature moralne izopačenosti, ujedno najavljujući naš kolektivni idejni i društveni poraz, nesaglednih razmera pod vođstvom istih tih ljudi. Tim delom, Branko Ćopić je postao prvi srpski i jugoslovenski disident ako uzmemo u obzir da je u petoj deceniji prošlog veka književna hrabrost bila najveći rizik i da je govor istine o vlastodršcima bio tretiran kao izdaja države i socijalizma. Tom satirom je Branko Ćopić dokazao svoju partizansku hrabrost ali i otvorio novo poglavlje svog života. Njegova hrabrost nije se završila i ostala na toj objavljenoj satiri. Te 1950.godine bila mu je potrebnija još veća čvrstina i zdrav duh da podnese reakcije vlasti na njegovu „Jeretičku priču“. Na nogama i stojički je podneo najteži udarac u vidu javnog napada od samog Broza, ličnosti broj jedan u novoj državi, čoveka koga je ranijih godina opevao i slavio. Njegova satira objavljena u „Ježu“ je dobila etiketu kao „neprijateljska kleveta“ i „sitnoburžoaska laž“ direktno od vladara, pa je logično bilo da usledi i javna haranga na njegov lik i tek objavljeno delo u kome je prednjačio dnevni list „Borba“ naravno sa nepotpisanim člancima, i javno šamaranje najoštrijih pera samog vrha Partije i „Književnih novina“. Samo onaj ko je doživeo udarce svojih bližnjih zna da više bole od prijateljske ruke nego od samog neprijatelja. Juče borac i rodoljub, danas „osuđeni“ izdajnik i neprijatelj naroda. Od takve patnje sama priroda čoveka pruža najmanju odbranu, a najčešće ta odbrana i ne postoji. Ćopić je na oltar jugoslovenske varijante socijalizma žrtvovao svoj dar i ostvarenje svog ideala, dao je sve što je imao, i teško mu je bilo da shvati dubinu besmisla koje može da obuzme jednog pisca kada se njegovo delo proglašava „neprijateljskom propagandom“.

Ranjene i osakaćene duše Branko nastavlja sa radom. Ipak tadašnji režim nije uspeo da slomi ono pozitivno ludilo jednog Bosanca tvrde glave. Sanjara u njemu nisu uspeli da ubiju, pa je 1954.godine objavljena nova satira „Izbor druga Sokrata“, koju će javno kamenovati ponovo pisci i novinari po zadatku. Dolaze godine mnogih neprilika sa raznoraznim sekretarima komiteta, komisijama, i ostalim idiotima, što će rezultirati zabranom Ćopićevog komada „Odumiranje međeda“. Godine 1963. Branko Ćopić daje intervju u Moskvi o književnim (ne) prilikama u Jugoslaviji, naše vlasti su tražile od njega pokajanje, priznanje krivice, i ostale budalaštine u vidu samokritike, forma Brankovog odgovora vlastima bila obložena šalom, sprdnjom i podsmehom, te konačno biva isključen iz Saveza komunista Jugoslavije. Te iste godine, Branko Ćopić sa grupom istaknutih pisaca među kojima su bili Desanka Maksimović, Mihajlo Lalić i Branko Kitanović, planira da osnuje nedeljni list pod nazivom „Glas epohe“, koji bi širio realistički pristup u književnosti. Međutim uplašen, da je reč o „sovjetskoj propagandi“, režim organizuje javni napad na utemeljivače lista koje visoki funkcioner Partije, Đuro Pucar označava kao „ždanovljevce“.

Godine su prolazile, Branko je radio i stvarao, uveseljavao i radovao, ali ga je stigao i umor. Ožiljci koji nikada nisu zarasli, prokrvarili su. Razbolela mu se duša. Pokušavao je na razne načine da je izleči, nije uspeo. U knjizi „Bašta sljezove boje“, pismom svom mrtvom prijatelju Ziji Dizdareviću otkriva svoje zlokobne slutnje o budućnosti koja nas čeka. U par priča iz „Dana crvenog sljeza“ jasno se vidi da se smračilo nad Brankovim svetom, razdiru ga sećanja, ponegde i raduju ali samo na one njemu bližnje, žal i bol za detinjstvom i mladošću.

Branko je tragično završio. Svojim skokom i lokvom krvi na betonu ispod mosta, je obeležio jedno doba i jedno društvo. Naša revolucija nije uspela da otkloni onaj česti nesporazim između vlasti i slobodnoumnog pisca, tako da je Branka zadesila sudbina pesnika. Pesnici se ubijaju i pesnike ubijaju. Našeg Ćopića je snašlo ono prvo.

Zaista Branko Ćopić zauzima posebno mesto u našoj književnosti, prosto bio je pisac koji se smeje. Mnoge generacije su rasle uz njega, tako i moja. Generacija kojoj pripadam upoznala ga je preko njegovih dela, na slepo, jer nije bio više među živima. I oni polu pismeni su pročitali najmanje dve Brankove knjige.

Svaki čovek nešto ostane „dužan“ svom sopstvenom detinjstvu. Tako i ja. Da zahvalim Branku Ćopiću što je obojio moju mladost smehom i što zaista ništa nije bolelo. Hvala!

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.