Stavrotopis

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,putopis,satira |

Nakon što sam izašao iz autobusa prva osoba koja mi se obratila po dolasku u Stavros bio je jedan sredovečni muškarac. „Izvinite, imate li neku štampu?“, izbečenih očiju kao da traži kakvu retkost obratio mi se na srpskom jeziku. Pospan i mrzovoljan zbog napornog puta i višečasovnog zadržavanja na srpsko – makedonskoj granici odrično mu odmahnuh glavom. Potegnuh zatim prtljag i uz usku ulicu načičkanu mnogobrojnim stablima smokava i narova, praćen cikom i vriskom dece koja su činila većinu putnika u autobusu, pohitah zajedno sa svojom devojkom ka vili u kojoj smo bili smešteni sledećih deset dana našeg odmora.
Prvog jutra našeg boravka nebo nad Stavrosom osvanulo je potpuno oblačno. Na putu do plaže sudario sam se sa nekoliko ljudi koji su baš kao i ja tražeći naznake skorog razvedravanja zabrinuto gledali ka nebu a ne ispred sebe. Svoj prvi izlazak na plažu kod „šume platana“, zapamtio sam po tmurnom nebu i uzburkanom, tamnom moru. „Da nas nisu na prevaru doveli na Crno More?“, upitala me je devojka. S obzirom da smo prespavali u autobusu pola puta i da naše turističke agencije danas često nude svakojake „pogodnosti“ u svojim ponudama, to je mogla biti istina. No, vreme u Stavrosu prvih nekoliko dana bilo je za zaborav. Samo povremeno Sunce bi se stidljivo provlačilo kroz masu sivih oblaka i pržeći svojim avgustovskim zracima podsećalo nas da smo ipak na letovanju.
Pruženi na svojim ležaljkama ipak smo „smogli snage“ da uživamo u šumu talasa i u ispijanju izvrsne kafe (Ελληνικό καφέ). Prvih dana našeg boravka na plaži zabavljali su nas tamnoputi prodavci svakojakih drangulija. Sinhronizovano i sa vojničkom disciplinom oni se kreću duž plaže i uprteni teretom zastaju od kupača do kupača nudeći im izuzetno dopadljivu ali čini mi se ne baš i kvalitetnu robu na prodaju. Sa jednim od njih imao sam prilike i da se „sporazumem“. Nakon što je „saleteo“ moju devojku i njišući se slično gospel pevačima otpevao joj neku smešnu pesmicu na svom neobičnom jeziku, preteći kažiprstom pozvao sam ga da svrati malo i do mene. Spustio je otvoreni kofer pun koloritnih satova na pesak i počeo da mi priča na teško razumljivom engleskom jeziku, valjda, kako je stigao u Grčku. Sve što sam ga na kraju shvatio bilo je da je rodom iz Gane. „Kofi Anan, Kofi Anan!“, izgovarao je ime svog poznatog sunarodnika misleći da sam nedovoljno obavešten i da možda mislim da se njegova domovina nalazi negde na Antarktiku. Razdragano počeh da mu nabrajam: „Dujković, Rajevac, Stevanović, fudbal, Srbija!“ Nakon toga mi je za par evra prodao drečavo – zeleni sat koji je radio do mog prvog ulaska u more. Fudbal spaja kontinente, ali ne popravlja satove.
Gotovo čitavom obalom Stavrosa proteže se divna, peščana plaža, u vlasništvu gradske uprave. Nakon ulaska u vodu i načinjenih dvadesetak koraka voda vam dopire do stomaka, nakon čega opet stupate u plićak. Dokonima je zanimljivo da posmatraju ljude u kupaćim kostimima kako poput kakvih čarobnjaka meditativno hodaju površinom mora udaljeni od obale i do pedesetak metara.
Dok su im se roditelji zabavljali na plaži mljackanjem girosa i sočnih nektarina, ili pak samozakopavanjem u pesak (običaj veoma ukorenjen među turistima sa „zapada“!) mnogobrojna deca uživala su na obali praveći kule od peska. Pred zalazak sunca odlazeći sa plaže ka apartmanu upoznavali smo se sa ljudskom istorijom u malom. Zidove mnogobrojnih utvrđenja od peska nisu mogli da savladaju ni talasi niti nespretne noge neretkih šetača. Uglavnom su ih ručice njihovih maštovitih stvaraoca pri odlasku rušile izražavajući time ljudsku radoznalost kako za stvaranjem tako podjednako i za rušenjem.
Neobično lepo mirišu i zvuče večeri u Stavrosu. Svud okolo živi mediteransko rastinje, mirišu borovi i masline. Uzburkano more neumorno pljuska po betonskim molovima na jednoj i divlje šušti polivajući peščanu obalu na drugoj strani obale. Ljudski žamor meša se sa muzikom zrikavaca skrivenih po mnogobrojnim, prekrasnim cvetnim grmovima.
Odjekuje korzom: „Eλα, έλα! Aκριβώς!“ Čujem i srpski, možda prečesto. Prodavci po piljarama, supermarketima, tavernama i kioscima uslužuju naše turiste služeći se sasvim solidno našim jezikom. Naši se pak ne trude da nauče ni reč grčkog. „Šta će vam njihov kad znate svoj jezik.“, kaže jedan sredovečni beograđanin.
Centrom Stavrosa lebde mirisi girosa, ušećerenih krofni i palačinaka. Vredni prodavci poslastica idući iz jednog objekta u drugi svaki čas zadihano pretrčavaju šetalište pokazujući svu svoju veštinu spretnog zaobilaženja šetača i neprosipanja gomile porudžbina koje nose uzdignutih ruku iznad glava ljudi. Tu i tamo kukuruzi – purenjaci cvrče nad žarom, mnogo češće kokičari se kokaju po aparatima, a najčešće slatka vuna musavi mnogobrojna dečija usta. Žene svih uzrasta nasmejanih i preplanulih lica tiskaju se ispred stalaka okićenih jeftinom garderobom i prebirajući rukama po svakojakoj tkanini traže čime bi se ponovile i sebi privremenu radost donele. Ispred mnogobrojnih radnji sa suvenirima dočekuju vas mladi prodavci koji vam se zatim spretno i gotovo neprimetno šunjaju iza leđa čim pimete da ste zastali da pogledate neki suvenir. Potom vas osluškuju kako bi saznali kojim jezikom govorite, da bi onda, koristeći blagotvornosti širokog osmeha, izgovorili reči dobrodošlice na vašem maternjem jeziku i ponudili vam potom još „pogodnije“ i „kvalitetnije“ poklone za vama drage osobe. U jednoj radnji gazda Grk odvrće preko razglasa Cecine pesme kao „toplu“ dobrodošlicu povećoj grupi naših turista. Neki od njih prevrću očima, drugi cupkaju. Nakon pola sata „razgledanja“ ostavljaju nasmejanog gazdu da zadovoljno trlja rukama i broji „evriće“.
Nakon par oblačnih dana napokon se nebo potpuno bilo razvedrilo. Pesak dobi neobičan, zlatan sjaj a more postade prozirno plave boje. Poput pečuraka nakon kiše pojaviše se svud po plaži golišavi „teniseri“. Držeći u rukama drvene rekete malo veće od stonoteniskih i sa lopticama nalik teniskim, ti izuzetno talentovani mada često i veoma bučni „asovi“ oduševljavali su svojim smečevima, bekhendima i sjajnim reterniranjima sve one kojima je položaj pri „čvarenju“ na vrelom suncu omogućavao da uživo prate uzbudljive i neizvesne mečeve. Samo pokatkad neka zalutala loptica zveknula bi jednog nemarnog čitaoca (pisca ovih redova) koji umesto da se družio sa knjigom u biblioteci to je činio okružen peskom i golišavim guzama.
Kvalitetno provedeno vreme brzo leti, brže od autobusa kojim smo doputovali. Par dana pred povratak uhvati me neko neraspoloženje. Setih se ludila Interneta, sednica u školi, gužvi u saobraćaju, visokih cena i niskog nivoa ljudskog razumevanja. Zaželeh da moja grčka epizoda potraje barem još neko vreme. Mokar od slane vode ležao sam pod suncobranom na plaži. Sklopih oči i umirih svoje uskovitlane misli na trenutak. Obuze me spokoj, kratak ali predivan. A onda opet navala misli koja se nakon par minuta pretvorila u nervozu. Mokrilo mi se. U svemu praktični Grci ostali su tome predani i po pitanju gradnje javnih toaleta. Jedna plaža, jedan toalet. Ipak je širina mora i više nego dovoljna da u isto vreme primi sve one koji bi u protivnom cupkali u redu za ulazak na presto. Zato i ne čudi što se često posmatraču sa plaže čini da su kupači u vodi nekako isuviše mirni. Mada, među njima ima verovatno i neplivača.
Da je iskustvo često precenjena stvar uverio sam se pretposlednje večeri kada sam otišao sa devojkom u psarotavernu. Godinama unazad sa boravka u Grčkoj kući sam donosio utisak da je hrana po restoranima izuzetno skupa a da su porcije nedovoljne. Međutim, sve se zbilo suprotno mojim očekivanjima. Izuzetno simpatičan običaj da pre primanja porudžbine kelner kao znak dobrodošlice donosi bokal pun hladne vode za piće i dve čaše, dodatno nas je oraspoložio. „Morski“ enterijer restorana upotpunio je prijatan ambijent prepunog restorana kao i neizbežni zvuci Sirtakija. Naručili smo punjene lignje i grčko, belo vino. Umesto kelnera uslužuje nas Ilijas, gazda restorana. „Kalimera“, pozdravlja nas ne skidajući širok osmeh sa svog lica. Tanjiri i oval sa porudžibnom zauzimaju više od dve trećine našeg stola. Od gomile hrane vrti nam se u glavi. „Ja mas“, nazdravljamo na grčkom i potom ne dišemo. U međuvremenu Ilijas nam za desert donosi slatku i dobro ohlađenu lubenicu. Pre „pucanja“ zaklinjemo se da ćemo pojesti sve. „Sve će to jedna dobra šetnja nadoknaditi.“, smejući se izgovaramo punih usta. Potom se pozdravljamo sa Ilijasom uz obećanje da ćemo jednog dana opet navratiti u njegov restoran. Presrećni ustajemo sa stola i polako stupamo u pretposlednji krug u Stavrosu. Razmišljam kako je malo potrebno čoveku da bude srećan, a samo malo više od toga da pomisli kako život i nije tako loša stvar kako mnogi često vole da tvrde.
Te pretposlednje večeri našeg boravka nije bilo daška vetra. Priroda se primirila. Setih se dana našeg dolaska i čoveka koji mi je tražio novine. Zaista se u Stavrosu teško može pronaći neka dnevna štampa. Na kioscima prodaju se razglednice, keks, žvake i bombone. Novine nikako. Ljudi na Stavrosu možda jesu nedovoljno informisani, ali mislim da je većina njih itekako svesna da svakodnevno imaju ono u čemu nažalost mnogi od nas ne mogu da uživaju ni jedan dan u svom životu.
Po povratku u zemlju sretoh neke meni veoma slične ljude, od sunca preplanule. Mladi, bračni par oduševljen je grčkim morem. Ipak, nemaju visoko mišljenje o svojim domaćinima. „Mnogo su bre ti Grci arogantni!“, žali se mlada nastavnica. Njen suprug, inženjer elektrotehnike, potvrdno klima glavom i dodaje: „Imaju brate to more i ništa više!“
A more ko more. Ujutru suviše ćuti, predveče je pak izuzetno bučno. I svi čamci što po njemu plove njemu su isti. More ne pametuje i ne pravi banalne razlike, već svakome od nas podjednako pruža svoj plavi beskraj…

Buči

Fotografije sačinila i uredila Jovana Jovićević

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.