Stari majstori: A.P. Čehov – Debeli i mršavi

Filed under: afirmator,broj-22-januar-2014,edicija "majstori",poezija i proza,proza |

laurel-e-hardyNa stanici Nikolajevske železnice srela se dva prijatelja: jedan debeo, drugi mršav.
Debeli tek što beše ručao u staničnom restoranu, i njegove masne usne rumenele su se kao zrele višnje. Mirisao je na heres i fler d’oranž. A mršavi tek što beše izašao iz vagona – sav pretrpan koferima, zavežljajima i kartonskim kutijama. Mirisao je na šunku i crnu kafu. Iza leđa mu je virila mršava žena dugačke brade – njegova supruga, i visoki gimnazist žmirkavog oka – njegov sin.
– Porfirije! – viknu debeli kad ugleda mršavog. – Ama jesi li ti to? Dragi moj! Otkad se, čoveče, nismo videli!
– Gospode! – začudi se mršavi. – Miša! Druže moj! Otkud ti?
Prijatelji se triput poljubiše i pogledaše jedan drugog očima punim suza. Obojica su bili prijatno iznenađeni.
– Dragi moj! – poče mršavi posle poljubaca. – Ko bi se tome nadao! E baš si me iznenadio! Daj da te pogledam lepo! Lep si kao što si i pre bio! Isti onaj kicoš i mirišljavko! Ah, bože moj! Pa kako si! Jesi li bogat? Jesi li se oženio? Ja sam već oženjen, kao što vidiš… Ovo je moja žena. Lujza, rođena Vancenbah… luteranka…
A ovo mi je sin, Natanailo, đak trećeg razreda. Ovo je, Natanja, moj drug iz detinjstava! Zajedno smo učili gimnaziju.
Natanailo malo promisli pa skide kapu.
– Gimnaziju smo zajedno učili! – nastavi mršavi. – Sećaš se kako su te zadirkivali?
Zvali su te Herostrat zato što si đačku knjižicu progoreo cigaretom, a mene Efijalt, što sam voleo da spletkarim. Ho… ho. Šta ćeš, deca! Ne boj se, Natanja! Priđi mu bliže… A ovo je moja žena, rođena Vancenbah… luteranka.
Natanailo malo promisli pa se sakri iza očevih leđa.
– Pa kako mi živiš, prijatelju? – zapita debeli, ushićeno gledajući druga. – Gde služiš, dokle si dogurao?
– Služim, dragi moj! Već dve godine sam u osmoj grupi i imam orden „Satnislava“. Plata slaba… ali šta se može. Žena daje časove muzike, a ja u slobodno vreme pravim tabakere od drveta. Odlične tabakere! Po rublju komad prodajem. Ako neko uzme deset i više, njemu, naravno i jevtinije. Živi se nekako. Služio sam, znaš, u ministrastvu, a sad sam ovamo premešten za šefa odseka u istom odeljenju… Ovde ću služiti. A kako ti? Možda si već i državni savetnik? A?
– Ne, dragi moj, teraj još više – reče debeli – ja sam dogurao već do tajnog… Dve zvezde imam.
Mršavi najednom preblede, skameni se, ali mu se lice brzo iskrivi u širok osmeh, izgledalo je da mu iz lica i očiju vrcaju iskre. On se zgrči, poguri, smanji se. Njegovi koferi, zavežljaji i kutije se takoñe zgrčiše… Dugačka ženina brada još više se izduži. Natanailo stade „mirno“ i zakopča dugmad svog šinjela…
– Ja, vaše prevashodstvo… Vrlo mi je drago! Drug, može se reći, iz detinjstva, i najednom postali takva veličina! Hi-hi-hi…
– Ta okani se! – namršti se debeli. – Čemu taj ton? Nas dvojica smo drugovi iz detinjstava… i čemu titulisanje!
– Ali, zaboga… Šta vi to… – poče se kikotati mršavi, i još se više zgrči… Milostiva pažnja vašeg prevashodstva… kao neka životvorna voda… Evo, ovo je, vaše prevashodstvo, moj sin Natanailo… žena Lujza, luteranka, donekle…
Debeli htede nešto da odgovori, da oponira, ali na licu mršavog bilo je toliko strahopoštovanja, sladunjavosti i poniznosti da se tajnom savetniku smuči… On okrenu glavu od mršavog i pruži mu ruku.
Mršavi steže tri prsta, pokloni se do pojasa i zakikota se kao Kinez: „Hi-hi-hi“.
Žena se nasmeši. Natanailo izvede reverans i ispusti kapu.
Sve troje su bili prijatno zaprepašćeni.

Anton Pavlovič Čehov (Taganrog, 29. januara 1860 – Badenvajler, Nemačka, 15. jula 1904) je bio pripovedač i najznačajniji ruski dramski pisac.

Više na: sr.wikipedia.org

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.