STARAC KOJI JE ČITAO LJUBAVNE ROMANE

Filed under: 2014,afirmator,broj-25-april-2014,društvo |

prohibido-groseriasSimboličko izražavanje kroz pisanje i svest koju razvijamo dešifrovanjem i tumačenjem pisanih simbola, kroz antropološku gordost bila je način da se odvojimo od životinja i od primitivnosti naših početaka.

Desilo nam se da smo pod uticajem raznih faktora društvenih i (ne)kulturnih dešavanja u našoj zajednici počeli da otkrivamo i podržavamo primitivne impulse negodovanja, neslaganja, otpora i protesta i da ih na naturalistički način saopštavamo jedni drugima. Uvek je psovka, naturalizam u izražavanju bila sastavni deo ljudske komunikacije. Nekada se mislilo da je to odraz nevaspitanja, nekulture i niskog stupnja obrazovanja. Desilo se, da smo, nevezano za našu književnost, kroz filmske scenarije, dramske tekstove i njihovu interpretaciju na filmu, igranom programu, pozorišnoj sceni, pod maskom borca protiv represivnih mera i metoda nametanja sadržaja u kulturi i umetničkom ispoljavanju, slobodom autora koji su se ispod tih dela potpisivali, počeli da uvodimo i podržavamo psovke i svakodnevne vulgarnosti, koje se, istini na volju, poput genetskih predispozicija nekada otmu i najobrazovanijima.

U to prošlo, komunističko vreme, vulgarnost i naturalizam upotrebljavani su što kao simbol otpora cenzuri, represiji, nametanom sadržaju, što kao podsmevanje seljačkom duhu i građanskom primitivizmu malograđanštine, što kao uvođenje „običnog” sveta pod kulturno okrilje koristeći psovku u svrhu ironičnog odnosa prema svemu niskom u ljudskoj svesti i obliku ponašanja koji je reprezentuje.

Malo po malo, taj oblik izražavanja – primitivistički naturalan izraz u svom obilju jezičkog izraza – kad smo se, kao pušteni iz zatvora, kroz događaje i dešavanja na našoj kulturnoj i umetničkoj sceni, barem deklarativno oslobodili stare svesti, krajem osamdesetih, zahvaćeni urbanim divljanjima i novim folkom kao dominantnim reperom medijskog uspeha, a time i prihvaćenosti u širokim masama, postao je svakodnevna pojava.

Ne mali broj autora u svim oblastima umetničkog i kulturnog odraza, zarad tog uspeha i popularnosti, koja je neodvojiva od egzistencijalnog opstanka, odaje se jezičkim bahanalijama najnižeg obrazovnog i životinjski instiktivnog nivoa. U apolutnoj slobodi kakvom smo je tada shvatili, stvaraju se i nameću novi kriterijumi gde se vrednost jednog dela meri kvantitetom i kvalitetom psovki, naturalističkih kombinacija i varijacija izraza kojim se opisuju reproduktivni organi i reproduktivna aktivnost i ljudi i životinja. Valjda smatrajući da su američke serije i filmovi kupljeni na produkcijskim buvljacima reper jedne obrazovanosti i svakodnevica naprednog, zapadnog sveta, u mahnitoj želji da što pre nadoknadimo zaostatak za „svetom”, prihvatili smo i odomaćili, u kombinaciji sa bogatim domaćim rečnikom ovaj vulgaran način izražavanja, ne samo kao oblik svakodnevne komunikacije nego i kao kulturni i umetnički pravac, čak idući do tih granica da smo psovku sažaljevali kao izumrli oblik kulture koju je obrazovni sistem ugušio, a da je ona jedino razumljiv jezik „običnog” naroda.

Kvalitet filmskog scenarija u našoj kinematografiji počeo je da se meri prirodnošću, približavanju običnim životnim situacijama koje sa psovkama i vulgarnostima imaju znak jednakosti. Ista stvar je i sa televizijskim igranim programom. Mera vrednosti kvaliteta glumačkog ostvarenja postala je verodostojnost karakternog psovanja iz usta zamišljenog junaka, pri čemu su akcenat i dikcija upotpunili tako formiranu karikaturu. Neki od oblika književnosti, koji po količini upotrebljenog materijala ove vrste, mogu da se ubroje i u pornografiju, postaju bestseleri.

Kolumne u novinama su postale sve osim primera kulturnog mišljenja i stava autora teksta koji osim bogatog repertoara uličnog rečnika teško da može da dokaže da je sposoban i za nešto bolje osim da stojeći na uglu ulice i gluvareći sa lokalnim pajtašima iz kraja, psuje na sve od vlasti do običnog prolaznika i psa lutalice ispod kontejnera.

Nešto što bi trebalo da bude lični stav autora prema različitim oblicima društvene stvarnosti i događaja, postaje jeziv način oslobađanja njegovih najnižih nagona opevan bogatim rečnikom kafanskog polupijanog mumlanja. Valja spomenuti slučajeve kad urednici za pisanje iste i angažuju, valjda perući savest činjenicom da je za finansijski opstanak potrebno i priklanjanje bulevarskim kriterijumima poluobrazovane estradne ličnosti, kojima je jedina kulturna institucija striptiz bar i svo obrazovanje iznad toga propagira se kao visoka nauka kojoj se nadobudno pripisuje snobovština i okoštali akademizam, koji, po mišljenju ovakvih autora, nije po meri svakodnevnog života. Na veliko iznenađenje, i kod autora koji su prvobitnu slavu stekli književnim radom i delima iz literature koja se pamti, primećuje se priklanjanje i podržavanje ovih sokačkih jezičkih domišljatosti, a žestina kritike i reakcija na određena društvena zbivanja, meri se rafalnim psovkama obogaćenim epitetima i alegorijama na sve oblike naturalističkog ponašanja. Kako su na ovaj način čitaoce navikli na fenomen „vulgarno jednako istina koju imam pravo i hrabrost da kažem“, tako je ostao mali broj autora koji, pod uticajem ove blatnjave i teške erozije, izvan prostačkog rečnika, postaju raritet koji neopravdano dobija epitet visoko sofisticirane elite, nedostupne i teško razumljive običnom svetu, koji su, mereno tržišnim kriterijumima, nečitljivi a time i nerentabilan autorski balast.

Pojam publike, takozvanog, običnog sveta, vladajuća estradna elita, podstaknuta tržišno prihvaćenim normama, svela se na endemski, jednoćelijski mozak koji razume jedino psovku i vulgarnost. Pri tome se zaboravlja, da naš narod, mada navikao i odrastao sa psovkama ima osnovno pravilo kulturnog ponašanja koje se vekovima poštuje, a to je da se ni u kući ne psuje pred gostima, starijima, ženama i omladinom.

Psovanje i vulgarnosti, u javnosti, uvek su bili izolovani u jedne manje, formalno slobodnije grupne oblike ponašanja ili su se prepričavali kao kafanski ekscesi, i kroz generacije, osnovnim vaspitanjem isticali kao primer nepristojnog i nedoličnog ponašanja. Kako se onda desilo da obrazovani ljudi, koji bi trebalo da predstavljaju jedan kulturni establišment, ove primere lošeg ponašanja i vaspitanja iznose svakodnevno na različite načine širokoj javnosti? Koja je to vrsta slobode kojom se pravdaju i koja je to vrsta moralne odgovornosti , a trebalo bi da je kao autori poseduju, koja opravdava nagomilavanje ove vrste čemera u stupcima novina? Kako se desilo da smo humor i potrebu za humorom, pravdajući se time, da smo živeći u teškim vremenima zaboravili da se smejemo, poistovetili sa životinjskim cerekanjem kao reakcijom na vulgarno? dont

Društvo nam je takvo kakvim smo ga napravili. Na neke stvari ne možemo da utičemo, ali ima puno stvari za koje možemo i moramo da nosimo odgovornost. Nije nam baš sve nametnuto. Neke stvari sami sebi serviramo. Pitanje je, da li baš svi moramo da se davimo duhovnim jadom sa javnih tanjira ili ćemo, poput Sepulvedinog junaka u romanu „Starac koji je čitao ljubavne romane”, u kaljavoj močvari izgubljenog sveta koji odumire na razne načine, jedinu lepotu izraza naći u starim, davno napisanim romanima koji su zatureni u polusrušenim školama u kojima se čuva sećanje na lepe izraze kojima se opisuje život i ljubav?

Ako se ova tendencija korišćenja vulgarnosti u svrhu izražavanja negodovanja protiv svega i svačega, sa i bez opravdanosti u korišćenju, nastavi, a samim tim i odomaći kao nešto uobičajeno za kulturu, onda se svakako, na vreme treba pripremiti za spasavanje kulture od medija i autora koji joj načinom izražavanja spremaju veselu sahranu. Ili da, mada kažu da je vreme revolucija prošlo, na svaki mogući način, stavimo do znanja takvim autorima da njihov koeficijent inteligencije i nivo kulture nije kamen, pod kojim bismo mi, običan svet, mogli da umremo ne pomerivši se, osuđeni na duhovnu smrt gušenjem glagoljivim primatima.

Milunka Nikolić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.