ŠPIRO MATIJEVIĆ ILI NASLUĆIVANjE SMRTI

Filed under: afirmator,broj 18 - septembar 2013,kritika |

download

I

Celokupna istorija srpske, bivše jugoslavenske, evropske i svetske književnosti, ne beleži tragičniji slučaj od onoga koji se desio krajem XX veka Špiri Matijeviću. Rođen u Kolašcu kod Knina (1943), poznatom po buntarima u Republici Hrvatskoj, od Jovana i Ivanke, školovao se u Vinkovcima i Osijeku, a filosofski fakultet okončava na Sveučilištu u Zadru. Putevi sudbine su ga doveli u jedan od najvažnijih gradova u SR Bosni i Hercegovini – Lukavac, poznat po tome što je u njemu osnovana prva kompanija za proizvodnju sode, na brdovitom Balkanu. Dolazak u mali industrijski gradić, 1971.god., bio je iz razloga dobijanja zaposlenja profesora srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika i književnosti, u srednjoškolskoj instituciji: Elektro-mašinsko-hemijskom centru Lukavac, kao i rada u susednom Gimnazijsko-ekonomskom školskom centru, te poznatom Radničkom univerzitetu. Beše tada najeminentniji nastavnik – jedini magistar istorije književnosti naroda i narodnosti Jugoslavije i sh/hs jezika, u regionu! Nekako u tom periodu oženio se i dobio sina jedinca Gorana. Uporedo sa predavačkom, strpljivo je gradio i naučnu karijeru, tako da je magistarsku tezu (’71.), a doktorsku disertaciju 1986, odbranio na Filosofskom fakultetu – Univerziteta u (olimpijskom) Sarajevu.

2.

Poznavali su ga kao sjajnog prevodioca sa slovenačkog, nemačkog i ruskog jezika koji se oglašavao tekstovima u skoro svim najznačajnijim književnim časopisima ilistovima u bivšoj Jugoslaviji. Mnoge kolege su ga uvažavale kao principijelnoga recenzenta, kritičara i priređivača knjiga čiji sudovi i (pr)ocene nikada nisu dolazili u pitanje! Pored ovog, aktivno je učestvovao na naučnim skupovima na koje je bio uredno pozivan. Od mnogih, izdvaja se posvećen temi: „Travnik i djelo Ive Andrića“, održan u oktobru, 1979. godine, kada je bio podnosilac referata: „Viđenje zla i smrti u Andrićevim djelima o Travniku“, a taj tekst je uvršten u Zbornik čiji su izdavači: ondašnja izdavačka kuća „Veselin Masleša“ i Univerzitet u Sarajevu,1980. Glavni naučnik skupa je bio pariski doktorant, akademik, prof. dr Midhat Šamić. Intenzivno je pisao poeziju i prozu, a plod tim bavljenjem su dve knjige objavljene pre poslednjega građanskog, prljavog rata, u BiH: „Sunce u procijepu“, priče („Univerzal“, Tuzla, 1987.), i roman „Progonstva“ („Univerzal“, Tuzla, 1991.) S obzirom da je slobodno mogao raditi, pisati i objavljivati u bivšoj jugoslovenskoj Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini, pre nesrećnog rata, po izbijanju krvavih sukoba donosi odluku da ostane u gradu (Tu)zla, gde je radio kao redovni profesor Pedagoške akademije – Filosofskog fakulteta – Univerziteta u Tuzli, i prodekan za nastavu. Takva odluka donesena sa mnogo poverenja u komšije muslimane – Bošnjake i Hrvate, koštala ga je života.

3.
Zajedno sa sinom Goranom, ubijen je pod nerazjašnjenim okolnostima, 29. marta, 1993. godine, u svome stanu. Nalogodavac ubistva nikada nije otkriven, a ubica prof., dr Špire Matijevića pronađen je i osuđen, ali zbog humanosti Zakona koji su „oktroisali“ stranci iz Međunarodne zajednice, pušten već posle izdržane prve polovine kazne!? Danas, 20 (slovima: dvadeset) godina, posle ovog monstruoznog zločina koji je šokirao građane opštine (Tu)zla i koji predstavlja samo jedno od ukupno 23 počinjena ubistva, nije moguće, a ne primetiti ono što se ne može označiti kao „slučajno“. Prešućivanje, zataškavanje i nastojanje da se ovaj svirepi zločin bez presedana nad sinom Goranom i ocem Špirom Matijevićem, kao prašina, sakrije pod „bosanski ćilim“, poprima zabrinjavajuće razmere i dimenzije (http://www.fondacijaspiromatijevic.org). Uporedo s ovim je i „nečija“ pretenzija da se izbriše svaki trag postojanja ovog intelektualca koji je slovio kao perjanica tuzlanskog Univerziteta, generalno, jer nedozvoljavanje reizdanja njegovih knjiga ili, čak, pukog predstavljanja IZABRANIH DELA sugeriše politiku sektaštva i netrpeljivosti prisutnu u ovoj opštini od završetka rata! Zanimljivo je: isti (ne)ljudi koji obavljaše najznačajnije političke profesionalne funkcije u toku rata i danas „vedre i oblače“ opštinom Tuzla, za sve aktivnosti pronalaze sredstva i vreme; no jedino se nema za Špiru Matijevića!? Dokle može trajati hipokrizija morala, toliko izrazita, kod pojedinih muslimanskih ili bošnjačkih interektumalaca i politič(m)ara, koji su saučesnici u ovome?!
Čak i najpovršnija analiza događaja, dovešće nas do istog zaključka! Ako je samovoljno i jedino iz egzistencijalnih razloga odabrao sredinu kakva je Tuzla svestan da je tu počinjen zločin i nad bratom našeg čuvenog pisca Meše Selimovića, onda možemo reći sa sigurnošću da je znao u šta se upušta dolaskom u Tuzlu. Sumnje nema da je Tuzla gradila imidž dominantno komunističke „crvene čaršije“, ali da su u (SDP) stranci ogromna većina bili muslimani – Bošnjaci, koji su se razlikovali od onih iz vladajuće (SDA) stranke demokratske akcije – „zelenih“, na taj način što su odbijali da odlaze na molitve u džamije, premda su ostale obrede prihvatali od hodža bespogovorno! Pitanje je kakav motiv je mogao imati ubica i nalogodavac? Pre svega, najbitnije od svega je bilo zakamuflirati ubistvo površnom istragom i ishitreno okvalifikovati sve kao „zločin iz koristoljublja“?! Nadalje, profesor dr Špiro Matijević bio je poznat kao beskompromisni borac protiv korupcije, nepotizma i svih oblika nemorala u obrazovanju i kao takav predstavljao smetnju pojedincima. Humanista i naučnik sa tako visokim moralnim kriterijumima, koji je „naterivao“ potomke turskih begova samo da čitaju knjige nije bio poželjan, jer u tranzicijskom vremenu oni za to nisu imali kada, pa su se morali baviti biznisom: brojanjem dukata i otvaranjem novih poslovnih centara. Stoga, nema mesta čuđenju da je u ovakvom okruženju živeo i monolit naše literature Meša Selimović, kome se neki potomak takvih turskih begova osvetio, a vreme odmazde je nastupilo nakon „oslobođenja“ od ustaša i NDH vlasti koje su bile prisutne u Tuzli sve do 1943. godine! Kada bolje proučimo „ustaško-komunistički“ sporazum iz 1935., onda postaje znatno jasnije da se ista vlast „zakopitila“ u Tuzli 1993., kada je smaknut najugledniji građanin, dr Špiro Matijević, sa sinom Goranom! Kako god je pisao tekst za naučni simpozij u Travniku, nekadašnjoj prestonici Bosne u doba Turske okupacije, tako je mogao da napiše i novi pod naslovom: „Viđenje zla i smrti u Selimovićevim djelima o Tuzli“ gde ga je ubica po naredbi svog nalogodavca smaknuo. Na taj način se zlo i smrt iz teksta preselilo u realni život ovog vrhunskog intelektualca i čovekoljupca… U jednom drugom tekstu prevoda sa nemačkog jezika, koji je objavljen u B&H časopisu „Značenja“ – Doboj (br.6/7, od 1984.), Špiro Matijević donosi deset nemačkih poeta. Prevodeći stihove pesnika Rene Schwachhofera (1904-1970):
„Priznanje jednog sasvim običnog čovjeka“ on, istovremeno, anticipira vlastitu smrt:
„Jednom ubici dadoh skrovište“! Ispada neverovatno, ali istinito, da je Špiro Matijević ovim prevođenjem stihova naslutio, mnogo ranije, vlastitu smrt i dozvao iz budućnosti, u isti mah, ubicu i nalogodavca! Ovo je fenomen slutnje za sebe… Ljubaznošću Stanišić Pavla, prof., knjiž., i GLODUR-a „Značenja“, Doboj, RS-a!

II

Ipak, za razliku od ovih tekstova, ponajbolji uvid u njegova Izabrana dela će nam pružiti ove tri knjige: „Sunce u procijepu“, priče; „Progonstva“, roman i „Raspukline“, poezija. Priređivač prve knjige priča je dr Sava Damjanov, redovni profesor Filosofskoga fakulteta-Univerziteta u Novom Sadu koji je primetio da se u reizdanju IZABRANIH DELA mora maksimalno poštovati reč pisca i ne menjati naslov knjige priča po vlastitom ćefu. Integralni tekst knjige priča koja je prvi put objavljena u tuzlanskoj izdavačkoj kući „Univerzal“, pre rata, zadržao je suštinske kvalitete i ostao nepromenjen. Doprinos pisca predgovora, dr S. Damjanova sastoji se u tome što je istakao sve prednosti i vrednosti ove knjige u tekstu pod naslovom:„Priče košmarnih noći“. Neosporno je da ovde dolazi do izražaja moć zapažanja profesora Sava Damjanova, u razmatranju knjige kao celine i tri ciklusa od kojih je sastavljena knjiga: „Prva asocijacija koju kod čitaoca može probuditi ova knjiga kratkih priča Špire Matijevića jeste atmosfera unutrašnjeg (ali i spoljašnjeg) košmara koji obavija junake i zbivanja. Fantazmagorične i iracionalne u svojoj biti, Matijevićeve priče ipak nisu proizvod klasičnih fantastičnih igri već su uveliko utemeljene u stvarnosti – bilo u nekom detalju, ili pak u prepoznatljivim miljeima savremenog života. Svojevrsna fantastika stvarnosti jeste njihova dominantna Izdavač: „Orfej“ ili „Orpheus“, Novi Sad, Vojvodina, Republika Srbija, 2007. god.odlika, čak i kad autor posegne za legendama, folklornim predanjem ili praslovenskim mitom. S druge strane, pričama iz Sunca u procijepu posebnu dramatiku daje to što su izrazito dijaloške, katkad do te mere da prave fabulativno-sižejne konstrukcije… Sve se saznaje posredno, kroz dijaloge (ili ređe monologe) glavnih junaka. Isto tako, važno je istaći da modernost Matijevićevom pripovedanju daje činjenica da – osim dijaloške strukture – njegove kratke proze slede i strukturu otvorenog dela, dakle reč je o ostvarenjima koja su uglavnom bez pravoga kraja i stoga pred čitaocima postavlja izazov koautorskog domaštavanja…“ (str. 2 i 3.), e da bi poentirao: „Svakako da je preranim odlaskom Špire Matijevića srpska književnost izgubila veliki literarni potencijal. Ali je isto tako važno da se danas ponovo okrenemo iščitavanju njegovog dela, koje iako u znaku smrti, košmarnih noći i ontološke jeze, ipak poseduje onaj koeficijent otvorenosti i značenjske polivalentnosti koji umetnosti uvek daruje novi Život i trijumf svetlosti nad hladnom kosmološkom tminom…“ (str. 9) Od ukupno 22 (slovima: dvadeset i dve) uvrštene priče, podeljene u tri ciklusa, izdvajaju se, naročito, iz prvog: „Neznanci“, „Prijetnje“, „Životinje“,„Panonsko more“ i „Klopka“. Iz drugog ciklusa: „Događaj“ i „Samoća“, te iz trećeg završnog: „Želja“, „Susret“, „Čudak“, „Povratak“, „Nezgode“ i „Žetelac“.

III

Druga knjiga uvrštena u IZABRANA DELA Špire Matijevića je roman „Progonstva“. Autor predgovora pod naslovom: „Autobiografski diskurs u romanu Progonstva Špire Matijevića“, je dr Ivan Negrišorac, redovni profesor Filosofskoga fakulteta – Univerziteta u Novom Sadu i Predsednik Matice srpske. Ovo je, u stvari, književni pseudonim profesora dr Dragana Stanića, čiji tekst predgovora se može označiti i kao sveobuhvatan rad kakav se retko može pročitati o nekom piscu. Bez preterivanja, stavio bih ga uz bok dva, po mom skromnom sudu najbriljantnije dosad napisana: prvom koji je čuveni kritičar, dr Petar Džadžić napisao: „Branko Miljković ili Neukrotiva reč“, i drugom iz pera još znamenitijeg, akademika, dr Radovana Vučkovića o Andriću: „Velika Sinteza“. Koliko svestrano je urađen tekst predgovora svedoči svaka stranica, ali treba izdvojiti sledeće:
„Progonstva Špire Matijevića oblikovana su po konvencijama obrazovnog romana (Bildungsroman) autobiografskog tipa. Samo pripovedanje motivisano je potrebom glavnog junaka i naratora, profesora književnosti na Univerzitetu u Dolingradu Mladena Sretića da, u osetljivom trenutku kada navršava pedeset godina i suočava se sa starošću, temeljno preispita čitav svoj život. Starenje je već ostavilo dobranoga traga na njegovom telu, a stilski najupečatljivija kvalifikacija kojoj autor pribegava tiče se neravnomerne raspoređenosti godina na različitim delovima tela…“ (str. 7)

     Slede nabrajanja slika i prizora iz prošlosti naratora od kojih su najupečatljivija ona o dečjem nestašluku, njegova rana sklonost ka usamljeništvu „Samoća je bila moj dom. I utočište“, Zatim su tu snovi o devojci njegovog života, sublimisani u fantazmi plave vile koja predstavlja provodni motiv, i oni o savetima majke: „Majka mi je često, s tugom u glasu, govorila da ne budem pjesnik. Mislila je da pjesnici umiru mladi. Obećao sam da ću je poslušati. Nisam održao obećanje.“ Ili „Često sam bio nepravedan prema majci“, ili slušanje majčinoga glasa: „Izdrži, moja Rodo“, ili nakon sahrane majke: „Izgubio sam pola neba“. Ili o zvezdi za kojom čezne, te sećanjima. Posebna dimenzija romana je neznatna modifikacija toponima i njihovo (de)šifrovanje. Sve je to majstorski ukomponovano u 35 (slovima: trideset pet) poglavlja i isprepleteno u efektnu priču o harmoniji u porodici, te uticaju prazničnih obreda, školovanju, zaljubljivanju i drugim epizodicama.Roman „Progonstva“ je ključno delo za bolje razumevanje piščevog života, izraz i ogledalo njegovih intencija, nada, strahova, razočarenja, stremljenja, čežnji, radosti, tuge i očekivanja. Ova knjiga je sazdana od krhotina sećanja koja su strpljivo poslagana u ogroman, skladni mozaik. Njegovi junaci, u prvom planu su roditelji: otac Milan i majka Ivanka, dva deda Marko i Janko, deca Mladen, Milena, Radmila, Dragoljub i Zlatan, pa tek onda sledi galerija učitelja, nastavnika, profesora, kolega, poznanika, prijatelja, devojaka (fikcionalna „plava vila“, vitka Soka, učiteljeva ćerka Danica, Milica Vidić iz četvrtog razreda, visoka Eržika Fenjveši, Divna Belić iz drugog razreda srednje ekonomske škole, Vlasta Martinčić, apsolvent gimnazije i ponovna pojava plave devojke – fikcionalne „plave vile“!) te svi ostali iz komšiluka i vremena seoba. Dijaloge i monologe, kao funkcionalne elemente stila, Špiro Matijević brižno raspoređuje tako da se ne oseti „pretrpanost“ prvima, ili potapanje neuverljivih monologa „kako mu se navije“. Neosporna je elokventnost autora! Prisustvo složenica (zagasitomodro, idolopoklonici, kontrarevolucionari, elektrificirani, antihrist, bogohulnici, zemljoposjednici, srpskohrvatski…), ili polusloženica (Spomen-dom, spomen-kosturnica, spomen-ploča, ništa-tapša, leptir-mašna…), impresionira čitaoca. Ono što dodatno bogati tekst romana i povećava zanimljivost kazivanja su nenametljive „tuđice“ u obliku: latinizama, germanizama, romanizama i naročito turcizama koji doprinose napetosti zbivanja. Istini za volju, elemenata dramskog i tenzičnog ima koliko nam duša želi.

Značajno lepu dimenziju i nadgradnju romana „Progonstva“ sačinjavaju uvrštene poslovice: „Tko seli taj se ne veseli“, „Kako s oka, tako i s uma“, „Dabogda omrknuli, a ne osvanuli svi naši dušmani“, „Ničija nije do zore gorjela“ i „Tuđa koza puna loja“! Uvođenjem ovih bisera narodnih mudrosti postignut je gnomičan izraz, a pisac je pokazao kako je tesno i u dosluhu sa svojim narodom i akterima. Utisci smrti su sveprisutni: kad umire mali Tankosav, stradanje Gavrila od struje, pogibija Krstana Sretića, o masovnom pokolju meštana od strane ustaša pod komandom Ivana Kolja, te zazivanje ili uobrazilja vlastite smrti. Ako bi mogli da napravimo paralelu romana „Progonstva“ Špire Matijevića, onda bi se u vezi ovog provodnog motiva nametnuo, u prvi plan Branko Miljković koji poručuje: „Ljudi su mrtvi, a ne smrtni, sunce će proći i kroz naše oči neizmenjeno“. Nadalje, sličnost atmosfere tenzije kao kod F. Kafke, osamljenosti kao kod latinoameričkog klasika i nobelovca G. G. Markesa, ili divljenje srećno zaljubljenom paru kao kod nemačkoga klasika – nobelovca i antifašiste Tomasa Mana (kada mislimo na svetske doticaje i zračenja). Ali iznad svega je podudarnost onoga što je napisao u jednom svom romanu čuveni nemački antifašist i nobelovac E. M. Remark (VII izdanje iz 1986, njegovih Sabranih dela u izdanju „Minerve“ iz Subotice, čiji urednik je bio tada naš poznati pesnik Tanasije Mladenović), nagoveštavajući mogućnost da „samo najgori učenici ubijaju svoje dobre profesore“ (čim se dočepaju funkcije u Hitlerovom Gestapo-u!). Motiv apsurdnih smrti je identičan kao kod francuskog nobelovca A. Kamija. Ili, ove koji pripadaju našim poput Branka Ćopića (pripovedanje o dečaštvu, odrastanju, školovanju, humor i sl.), Ante Kovačića (praćenje u stopu i kao senka protagonista, a izuzetno glavnoga kome se krhaju harmonija, ljubav i dolazi do tragičnog skončavanja; introspekcija), ili predominantnog Andrića („Ostavi me na miru, prokleti došljo“, str. 141 – reči Milice Vidić, učine ćerke centralnom protagonisti Mladenu!))
Nekoliko je mesta u romanu „Progonstva“, Špire Matijevića, pred kojima se ne može ostati indiferentan, poput dijaloga babice Vukice: „Ivanka je bolje sreće od mene. Prvo pa muško, a zatim dvije ženskice i dva sinčića. A ja, sinja kukavica, natociljala šest popišulja zaredom, Bože oprosti, cio šuplji bataljon. Muka me podiđe kad se sjetim svoje nevolje. Bože veliki, mislila sam, šta sam ti, jadnica, skrivila, te me kazni. Moći ću podmiriti sultanov harem. Nigdje muškića, za kojim sam trenutno čeznula. Ali, pravedni naš Bože, ti si čuo moje vapaje. Kad sam izgubila nadu, ti mi se smilova i dade mi osmo čedo, moga Milanka, post mu njegov ljubim, eno ga već uvelike jurca sa dječacima i djevojčicama. Bit će da se bacio na djeda mu, pokojnog Vaskrsiju, Bog mu prostio. Od njega nije imala mira ženskadija.
Nije pitao za dob i ljepotu, za tal i dobrotu, Bože me sačuvaj. Takav će biti i moj Milanko. Nadam se da će i Zlatan ići stopama starih Sretića. Vidi, vidi kako mu gore obraščići, kako se samo smješka strini Vuki, pilence moje zlatno“ (str. 176) ili, njeno bajanje: „Iš sotono, iz ove kuće, daleki ti puti, a ognjena lađa, mjedeni zubi, voštani kraci, široko ti polje, gojni vranci, lud kočijaš, nevjerna majka. Bježi, zloćo, iz ovog vilajeta niz strminu, kroz poljanu, preko kamenja, duž gudura, kroz paprat, đe kiša ne pada, đe vjetar ne piri, đe zvono ne zvoni, đe se čeljad Bogu ne moli, đe je sve kameno i gvozdeno, i ubijeno. Bježi, zlotvore, u goru, u vodu, u ponor, u crnu zob, u paklenu pšenicu, u ničiji ječam, u zelenu raž. Sve ti rane dozlogrdile, sva ti krv trgla na ždrijelo, zamela te mećava, a ubila moja kletva. Gdje brke omastio, sabljom te posjekli hajduci, a raščerečili zlotvori. Sreću ti raskućili, ne imao roda ni poroda, ne nasmetao našem Zlatanu, suncu materinom. Idi vraže, iz ove kuće. Bože, daj žića petsto godina našem Zlatanu“. (str. 176/177). Nezaboravna sećanja na majčin govor, vrhunac su ove knjige: „Majka se obrecuje na sestre: ‘Obje ste dubokere, idete piždriti u tuđu kuću kao nabiguzice i vražja dota’. Majka nije poštedjela ni Dragoljuba. On je kenjkao i sjedao u majčino krilo. ‘Ovaj mali pravi je tarlišan’, smijala bi se majka. ‘On je skalitur, vazda mu spadaju hlačice’. Brat jeca, a majka ga ljubi i tepa mu: ‘Dobaj si ti, dobaj, sine, Pitoma Rožice’. Majka je nadjenula nadimke svojoj djeci. Milenu (Nadu) je zvala Lalom, Radmilu (Dušanku) Ljubičicom, Dragoljuba (Petra) Pitomom Rožicom, a Zlatana (Živka) Zumbulom. Meni (Špiri) majka nije prišila nikakav nadimak. Ipak, od rođenja za nju sam bio njena Roda. To nisam smatrao nadimkom, već sastavnim dijelom svoga identiteta. Jedino me je majka zvala Rodom. Ni za koga nisam bio Roda osim za moju majku. Ona je riječ Roda izgovarala nježnim glasom. Nitko i nije imao pravo da me nazove Rodom osim majke. U središtu majčina govora vazda sam bio ja, njena Roda, biće iz desetogodišnjih snova. Bio sam za nju svetinja. Moja braća i sestre odrastali su pod uplivom divinizacije moje
ličnosti. Osjećam da im nisam nikada dovoljno uzvratio ljubav, poštovanje i divljenje koje su gajili i gaje prema meni“. (str. 199/200)
Roman „Progonstva“, Špire Matijevića svojevrsni je mozaik i sinteza koja je srećno pomirila priče iz prve knjige „Sunce u procijepu“ i poeziju iz treće knjige
„Raspukline“, pa u njemu pronalazimo sonet Žrtvovanje, posvećen Divni:

Krvava zvijezda svemirom luta

I za sobom širi rujni vrt Njen trag u žiži tog puta zvoni jezom, miriše na smrt.

Prostranstvom odjek pluta u klačini je mirom strt.
Od bola su nebesa nagnuta u očima tajni rt.

Na rubu smaka zlog zvijezdu pomilova Bog: ordene krvave skova.

Tamo u rogu beskraja, gdje vrijeme eone zbraja,
već krvari zvijezda nova. (str. 284/5.)

Uvođenje savršene forme koja je imanentna samo majstorima pisane reči, nam otkriva i nešto drugo: piščev odnos prema devojci, ženi. Već smo se osvedočili da je za njega majka Ivanka biće koje smešta na najuzvišeniji mogući pijedestal u životu. Devojka izaziva divljenje i njoj se piše sonet, a žena je projicirana u razmišljanju

čoveka koji je slavio pedesetogodišnjicu osvete nevernoj ženi, barba Roka, vlasnika bifea „Amerika“: „Uvijek sam se kajao što je ne ubodoh još bar triput, i to u pogano srce, da iskrvari kuja“. (str. 352) Na ubedljiv način, Špiro Matijević se ubraja u generacije stasale posle drugog svetskog rata, inspirisane našom epskom poezijom i motivom „neverne ljube“ ili „kuje Vidosave“. Pisac je svestan da žena nije ni blizu majke, koja zauzima svoje mesto odmah posle Boga, i sestre, pa su njegova osećanja prema ženi pomešana. Ta osećanja se kreću putevima glorifikacije od boginje, do srozavanja i toga da je ogorčeno proklinje: „Neka je prokleto žensko vo vjeki vjekov“. (str. 388)
Čini se neizbežnim da stavimo pod lupu razmatranja i naslov romana „Progonstva“ Špire Matijevića, o čemu je prof. dr Ivan Negrišorac ponešto i napisao. Njegov stav je da reč „progonstvo“ može zvučati prejako, odnosno da „malo ima mesta na kojima se može uočiti kako u datom socijalnom ambijentu realno postoji oni koji porodicu nagoni na seobe. U romanu problemi su manje u ljudima, a više u stvarnim egzistencijalnim mukama. Iz staroga zavičaja oteralo ih je siromaštvo i glad, a u novom zavičaju pojavili su se oni koji bi da nastupe u ime ideje progonstva ili podčinjavanja svih ‘gladnika’ koji su, trbuhom za kruhom, iz svojih planina i kamenjara stigli u plodonosne gremske ravnice… Naslov ovog romana, međutim, na poseban način je opravdala sudbina samoga pisca kojeg, bez velikih poteškoća, možemo identifikovati sa glavnim junakom Mladenom Sretićem. Činjenica da je sam autor bukvalno poslat u smrt, kao da na metafizičkom planu pravda čitav niz iskaza u ovom romanu kojima se neposredno oblikuje pesimistički pogled na svet, naglašeno osećanje usamljenosti i suštinske izdvojenosti iz kolektiva kojem bi junak mogao pripadati…“ Ipak, pravi razlog zašto je izabrana baš ova reč, pronalazimo u nekim mislima iz romana: „Oslobodivši se, progonitelja, svojih školskih drugova, spazio sam kako čovjek, kojega su zvali učiteljem, klatio oko katedre uzdignutih ruku, crn kao mrtvac.“ (str. 37), ili: „Njihove riječi, pune mržnje i prezira, nosim kao krvav pečat u duši. Nenaviknuti na došljake, Gremci su bili u panici, jer se rušio njihov viševjekovni i uhodani način života…“ (str. 103), ili: „Nikada ne prihvatih građanski establissment. Stoga sam izabrao dobrovoljno izgnanstvo.“ (str. 270), ili:
„Do mene sjeda Silvija Gordić, omalena crnka, debeljuškasta i marljiva. Osjećam njene poglede kao invaziju. Snosim teret tih pogleda, ne znajući kako da se izbavim. Proganjaju me Silvijine oči…“ (str. 339), ili: „Očekivao sam napad. Hajka je otpočela još u Kamengradu. Njihova špijunka Vesna valjano je obavila posao…“ (str. 369), ili:
„Na mome kriptogramu je pisalo da je svaki čovjek ukleta lovina u progonstvu.“ (str.395)!

       Smatram da je Špiro Matijević za roman „Progonstva“ uspeo u nastojanju da izabere najadekvatniju reč koja bi se na njemu svojstven, sažet način, poput neba, ogledala u mirnoj površini vode za kojom je žeđao. U tom smislu, njegov prvenac se može otčitavati i kao filosofski traktat razgorele kontemplativne prirode rasnog romansijera u zenitu života i stvaralaštva. Književnoumetnički prosede Špire Matijevića u romanu „Progonstva“ je vrhunski i nenadmašan, tako da će ovo delo ostati u fokusu interesovanja čitalačke publike svih uzrasta, privlačeći magnetskom snagom i buduće generacije. Neosporno je da i ovde pisac inaugiriše naslućivanje (vlastite) smrti, počev od prve stranice u prvom poglavlju: „Sve što me obasja, dođe mi glave“, (str. 5), pa sve do poslednjeg, trideset i petog, u kome opisuje majčinu smrt i, neutešan, u tom najtežem trenutku svog života on misli na ljubav prema devojci Vlasti, pokušavajući uzaludno ublažiti svoju bol zbog gubitka najvoljenijeg bića – majke Ivanke (str. 395).

IV

„Najsporniji“ deo IZABRANIH DELA Špire Matijevića, predstavlja, ako se tako može kazati, treća knjiga u kojoj se nalaze pesme. Priređivač poezije u ovim IZABRANIM DELIMA, pod naslovom: „Raspukline“ je Selimir Radulović, poznati književnik iz Novog Sada! Njegov tekst predgovora knjizi je naslovljen: „Iz središta osumnjičenog života“. Zašto je to tako i kako sve objasniti na razložan način? Dakle, u ovu treću knjigu je uvršteno , čak, 26 tematsko-motivskih celina i oko 230 pesničkih ostvarenja, različite snage i dometa. Ono što, odmah, pada u oči je da bi se i ovde, uslovno, mogla napraviti svojevrsna podela na poeziju slobodnoga stiha koju krasi konciznost i lapidarnost poetskog izraza; pesme u prozi obeležene su blagoglagoljivošću i, najzad: vrhunska majstorska forma: soneti, melodiozni do maksimuma! Naročito je lep Sonetni venac i Magistrale koje su posvećene njegovoj velikoj i neprebolnoj ljubavi, ženi njegovog života Vedrani Vodolin! Ispisujući ovaj sonetni venac i magistrale, zaista, retke lepote, Špiro Matijević se opasno približio najvećem slovenskom pesniku svih vremena Francu Prešernu, koji je u drugom vremenu i prostoru, napisao čuveni Sonetni venac i Magistrale posvećene Primicovi Julji! Možda, ponavljam: možda je u ovaj izbor morala biti uvrštena, kao ravnopravna, prevodilačka delatnost Špire Matijevića, sa slovenačkog jezika! Zašto? Svakome je poznato da se on potvrdio kao vrsni prevodilac i sa slovenačkog jezika, prevodeći bukvalno sve autore: kako savremenike tako i one iz (h)istorije slovenačke književnosti. Jedan od takvih pesnika, sigurno drugi po važnosti, odmah iza Franca Prešerna, jeste i Oton Župančič, autor „Pesni za Berto“, čiji vrhunski prevod se pojavio u SR Bosni i Hercegovini, objavljen, uoči rata. Taj briljantni prevod je neopravdano prećutan iz ko zna kojih razloga, premda je po značaju gotovo nezaobilazan za oba jezika i obe književnosti, u smislu veće afirmacije pesnika koji često padaju u senku prvih i najboljih, a njegov autor je Špiro Matijević…
U „Napomeni priređivača“ koju je napisao cenjeni književnik Selimir Radulović, stoji: „Budući da se u njegovoj zaostavštini nalazio jedan broj pesama koje su se ponavljale (u celosti, u delovima, u motivima), priređivač se opredelio za one koje su, po njegovom mišljenju, bile pesnički izgrađenije i snažnije. Isto načelo je primenio birajući između dva sonetna venca, koji su se i poetički i semantički dodirivali i ukrštali.“ (str. 329) Ako je sve tako kao što jeste, primenjujući metodu najpovršnije ekspertize književnoumetničkog teksta, sa namerom da uđemo u raspravu i polemišemo sa priređivačem S. Radulovićem, zapazićemo nedoslednost koja se teško može oprostiti ili zanemariti. O čemu se radi? Gotovo je neverovatno, ali posve istinito što se može ostvariti uvidom u tekstove, književniku Raduloviću je
„promaklo“ da utrostruči svoju moć zapažanja i ne dozvoli aljkavost. A ona se ogleda u zastupljenosti, apsolutno identičnog poetskog teksta, doduše, pod jako različitim naslovom: „Krvava zvijezda“ (str. 257), zastupljenoj u opsežnijoj celini pod naslovom:
„Blažene gorčine“!? Ova pesma se „potkrala“ priređivaču – književniku Selimiru Raduloviću, iako je inkorpirorana pod drugim naslovom „Žrtvovanje“ (str. 284/5), u romanu „Progonstva“, i koju smo znatno ranije, naveli u ovom eseju (str. 14/5).

Treća knjiga IZABRANIH DELA Špire Matijevića: „Raspukline“, doživljava se kao pesnički pandan prethodno uvrštenoj, romanu „Progonstva“, jer varira skoro identične motive, ali, ponekad i proširuje polja interesovanja. Ovde su neosporni opaliziranje, mnogoznačnost i višedimenzionalnost književnog izraza Špire Matijevića, koji je na tako redak način stvarao slojevite, vrhunske u svemu, besprekorne književnoumetničke tvorevine.
Priređivač, književnik Selimir Radulović, ispravno misli kada tvrdi:
„Uveren sam da će se njegovo književno delo sasvim prirodno integrisati u korpus savremene srpske književnosti i da će izazivati dobranu pažnju, kako čitalaca tako i savremene književno-kritičke recepcije.“ (str. 331) Donekle je uspeo u pokušaju da, kao hermeneutičar, rastumači provodni motiv naslućivanja smrti u trećoj knjizi pod naslovom „Raspukline“.
Iako je rođen u susednoj Hrvatskoj, gde se jedno vreme i školovao, a onda preselio u Bosnu i Hercegovinu, gde je pronašao zaposlenje i postigao maksimum, Špiro Matijević uspeva očuvati sve temeljne vrednosti srpskog jezika koji je nasledio od Vuka Stefanovića Karadžića. Nastavio ga je negovati govorenjem, čitanjem i pisanjem, kao rođeni ijekavac i dosledni pripadnik štokavske varijante, tako da je to najbitnija crta njegove književne individualnosti!

Mi: bivši učenici, studenti, kolege, prijatelji, rodbina i najbliži članovi porodice: braća i sestre, moramo učiniti sve u lepom ljudskom nastojanju da sačuvamo uspomenu na književnika, prevodioca, recenzenta, romansijera, priređivača, pesnika, profesora Univerziteta, doktora književno(h)istorijskih nauka i sh/hs jezika, dragog, divnog i plemenitog Čoveka: Špiru Matijevića, kako bi što bolje pospešivali sjaj njegove književne zvezde koja svetli sa našega književnoga neba i rasteruje mrak na ovoj planeti zemlji, pozajmljujući joj toplotu i Svetlo! Duge dve decenije su prošle od ubistva mog bivšeg profesora, kolege i prijatelja, dr Špire Matijevića, sa sinom Goranom, u gradu (Tu)zla. I meni je čast, kao njegovom najboljem učeniku i kućnom prijatelju, kao poslednjem „živom jeziku“ (žargon starosedelaca – indijanaca u Americi, op. a.) i svedoku svih događaja koji su bili uzrokom i posledicom njegovog ubistva, da konkretno pokušam doprineti u nastojanju oduživanja tog pregolemog duga Prosvetitelju i Učitelju, za primer, barem i skromnim tekstovima koje sam već objavio u drugoj knjizi „Taksirat“ (priče, 1998), mojoj trećoj knjizi romanu-prvencu „Klasići“ (2011) i objavljivanjem ovog eseja!Još jedan je njegov đak iz EMHŠC Lukavac: pravedni Tufekčić Nedžad, progovorio je o stradanju svog profesora u knjizi „Mrak u pravom svjetlu“, izdanje Književnoga kluba „Ivo Andrić“ iz pitomog podozrenskog sela Turija, posvećujući pesmu iz 1994. godine, Matijević Špiri (napisana u 22,11 časova):
U potkrovlju stoljeća koje gazimo krv se zgrušala pod noktima duše, neke uklanjamo, od nekih se pazimo, dok se monumentalnosti ruše,
iz prašine vremena dižu se sjene, prozori su otvoreni, razvaljena vrata, dolaziš, nije te bilo dugo,
dolaziš kod staroga brata…
Ples vatre iza providne zavjese, između redova pogled luta,
turobni refren smrti vraća se bezbroj puta, ljubav je podivljalo pseto,
stakla su porazbijana, odsječene ruke. dolaziš, nije te bilo dugo, dolaziš, bratu na muke…
Sudbina je skrojena, čvrsto šivena, raspaljena vatrom dresiranih duša, svoje divljanje plesom su nazvali ćepirkanje lišća je u rukama vjetra, ogledalo napuklo, iskrivljena slika, dolaziš, nije te bilo dugo,
dolaziš bratu izmijenjena lika…
Ne otkrih gdje prestaje more, a počinje nebo, početak i kraj uzdaha su jedno,
gledao sam porođaj magle s prkosne hridi, gradove su zidali radi spomenika, a ne radi ljudi, prozori su suzni, vrata u krvi,
dolaziš, nije te bilo dugo, dolaziš bratu s pitanjem od crvi…
Rješenje problema vrata otvara Tajni, kupili su kosti, ubojstva su se davno zbila, snjegovi se dižu, ostaju noževi bolno sjajni, jezdiš na konju od magle, ulaziš na
raspukline, premda su razvaljeni prozori i vrata, dolaziš, nije te bilo predugo dolaziš da ubiješ staroga brata…
Sunce se vuče lijeno, polahko, kao da se nikada više neće vratiti…
još uvijek je pitanje: Ljubiti ili Ubiti?
Bogovima žrtvujemo meso, magične moći velikih rijeka, lomovi uma savijenih glava, pucaju šavovi saznanja, pristižeš izlomljenog vrata, dolaziš, nije te bilo zaista dugo
dolaziš, ali ne nalaziš više svog dobrog, starog brata…

Ostale njegove učenike, studente, kolege, prijatelje i poštovaoce, vlasti opštine (Tu)zla, uspele su ućutkati „uhlebljenjem“ u obliku zaposlenja, sinekurama, raznim drugim sitnim povlasticama, dok su neki od onih koji nisu pristali na takvu trampu, jednostavno, bivali smaknuti, fizički, ili su im zapušena usta!
Na osnovu svega napisanog, zaoštreno se može ustvrditi kako životom i stradanjem Špiro Matijević ulazi u Panteon specifičnih književnih slučajeva koji se dogodio krajem XX veka, na paradoksalan način, u Bosni i Hercegovini! Ali, nema govora o tome da se njegova, mučenička smrt može označiti kao enigmatična i nalik tolikim drugim širom sveta kada su netalentovani „Salijeriji“ lišavali života virtuoza Mocarta! Stoga, nema dileme da je Špiro Matijević naslućivao smrt, kao i svi književni ili drugi stvaraoci – umetnici, što se lepo primećuje u svim njegovim knjigama: pričama, romanu i pesmama, uvrštenim u IZABRANA DELA. Međutim, ostavljajući svoje književno Delo, pomrsio je nalogodavcu i ubici račune, a na aktuelnim vlastima ostaje bruka zato što su hrkale, ne garantujući bezbednost svih građana podjednako, a što je bila njihova ljudska, zakonska i Ustavna dužnost…

03/IX 2013.

Senahid Nezirović Član Društva novinara Bosne i Hercegovine, Prevodilac i pisac
E-mail adresa: senahid5@gmail.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.