SOKRAT U JERUSALIMU

Filed under: afirmator,broj 15 - jun 2013,filmska kritika |
Hannah Arendt

Hannah Arendt

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

NN: Povodom filma „Hana Arent“ Margarete fon Trota

N: Sokrat u Jerusalimu

Pre svega, jedno pitanje. Čemu uopšte film o filozofu? Samim tim i njegovo gledanje – čemu? Zašto ne otići u biblioteku, posuditi filozofske knjige i, takoreći, s izvora zahvatiti vodu? Čemu ovde medij filma?

Filmovanje života i dela

Među biografskim filmovima postoje oni koji govore o ljudima čiji život nije interesantan po sebi, ili ne više od života drugih ljudi, već je to tek s obzirom na njihovo izvanredno delo – muziku, slike, filozofske spise ili slično. Takvi fimovi, a o njima je ovde reč, mogu se podeliti – uzeto sasvim grubo – u (najmanje) tri skupine. Prvu, i najbrojniju, čine filmovi koji svoju (kakvu-takvu) vrednost traže u obilju i atraktivnosti međusobno nepovezanih fragmenata života i dela biografisanog pojedinca. Drugu skupinu činili bi filmovi čije je težište u hvalevrednom pokušaju da se iznađe unutrašnja povezanost (ono partikularno, najindividualnije) između života i dela pojedinca. Takvi filmovi bi, prevazilazeći banalnost puke lične istoriografije, predstavljali, uveren sam, ono najbolje što jedan biografski film može doneti. Pitanje je, međutim, da li je tako nešto uopšte (u punoj meri) moguće. Iole uspeli filmovi ovde su retki – naime, ne samo da se povezivanje najčešće izvodi nasilno, sasvim neubedljivo, već je povezivanje naročito otežano, odnosno načelno onemogućeno, u slučajevima kada delo biografisanog nije ličnog karaktera (naučnik), ili to nije u presudnom smislu (filozof) – kao što to obično jeste, na primer, sa umetnicima. Kakvu unutrašnju povezanosti uopšte i možemo očekivati između postavki infinitezimalnog računa i samog života Dekartovog? Opet, čini se nepobitnim da je Sokrat ili, recimo, Kjerkegor svakako „filmičniji“ od jednog Kanta – i to ne samo u pukom smislu životne intrigantnosti, već i u (ovde presudnom) pogledu unutrašnje veze života i dela.
Fon Trota, rediteljka filma o Hani Arent, opredelila se za treći pristup. I najoptimalniji. Ona niti naprosto pabirči filmski atraktivne epizode iz Arentinog života, niti pokušava da prisili njeno teorijsko delo i njen život u (sumnjivo) unutrašnje jedinstvo. Filmovi treće skupine, naime, gađaju ponešto niže – povezanost koju oni konstatuju između života i dela, spoljašnje je prirode. „Hana Arent“ je film o sazrevanju jedne koncepcije (banalnost zla), ali i bučnom negodovanju i nerazumevanju na koje je u akademskoj zajednici, široj intelektualnoj javnosti, pa čak i među bliskim prijateljima njena autorka naišla. To znači da osnovni dramski nerv „Hana Arent“ deli sa nizom drugih biografskih filmova (jedan od takvih je i Kondonov „Kinsi“ o istoimenom seksologu), koji progovaraju o intelektualcima, njihovoj hrabrosti i odgovornosti, kao i nedaćama na koje, po prirodi stvari, takvo lučonošenje podrazumeva. U tom smislu, ovde se ne biografiše jedino pojedinac, već, dobrim delom, i društvo i epoha koji mu se protivstavljaju. Poopštavanje je, svakako, upravo ono što biografske filmove ove skupine i čini vrednim.
Utvrđivanje (tek) spoljašnje povezanosti života i dela razlog je, naravno, što tajna genija Arentove (ono, dakle, najpartikularnije) u filmu ostaje sasvim skrivena. Toga, međutim, rediteljka ne samo da je svesna, nego se čini da i insistira na tome. U više navrata, naime, ona prikazuje Arentovu kako opružena na sofi, naprosto puši i razmišlja. Te kratke scene kontemplacije ne sugerišu samo da je iza namreškanog čela koncepcija u nastajanju, ili da Arentova strepi od reakcija koje će njene ideje izazvati. One u prvom redu ističu poetički, pa i epistemološki, stav rediteljke, kao već iskusnog biografa (fon Trotova je režirala i filmove o Rozi Luksemburg i Hildegard fon Bingen u kojima, kao i ovde, naslovnu ulogu tumači izvrsna Barbara Sukova), o tome dokle legitimno možemo ići u filmovanju života i dela jednog čoveka, posebno filozofa i ljudi od nauke.

hannah_arendt izvestava

 

 

 

 

 

 

 

 

Sazrevanje koncepcije

Nakon što su agenti Mosad-a 1960. godine uhvatili i kidnapovali iz Argentine u Izrael nacistu Ajhmana, Arentova nudi Njujorkeru da izveštava sa suđenja. Časopis predlog oberučke prihvata, a Arentova u Jerusalimu ubrzo uviđa da „nacistički monstrum“ odgovoran za tzv. jevrejsko pitanje uopšte nije dijaboličan i zastrašujuć, kako je zamišljala, već, naprotiv, ostavlja utisak najobičnijeg činovničića, zastrašujućeg jedino u svojoj običnosti. Pred njom, dakle, nije stajalo nikakvo antisemitsko čudovište, već puki kancelarijski poslušnik. „Samo sam sledio naređenja“ – konačni je Ajhmanov argument odbrane.
Čak i da je Arentova, kako joj pojedinci (i danas) prebacuju, ipak rđavo profilisala Ajhmana – budući da nije prisustvovala čitavom toku suđenja – to svakako ne povlači zaključak da su poente njene koncepcije neispravne. Knjizi „Ajhman u Jerusalimu: izveštaj o banalnosti zla“, otud, nije trebalo dugo da stekne široki uticaj. Američki naučnik Milgram je upravo u to vreme takoreći laboratorijski potvrdio banalnost zla. Sociopsihološkim je eksperimentima ustanovio zaprepašćujući postotak (od 30 do 65 posto – zavisno od okolnosti eksperimenta) običnih, „normalnih“ ljudi – takoreći ajhmančića – nesposobnih da se odupru poslušničkom impulsu, odnosno spremnih da naude drugome ukoliko im to naredi autoritet, u ovom slučaju naučnik, zarad „viših“, naučnih interesa. U izvanrednom dokumentarcu Šoa (smatra se ključnim za pitanje holokausta), autor Klod Lancman intervjuiše, između ostalih, i nekolicinu bivših nacista, upravo takvih „osvešćenih“ („Samo sam…“) poslušnika, oličenja birokratske vrline.
Kontroverzu su pored koncepcije o sitnim autoritarnim dušama i svakojakim „hitlerčićima iz našeg sokaka“, podstakla i Arentina razmišljanja o ulozi jevrejskih saveta (Judenrat) tokom godina holokausta. Ona je, naime, iznela provokativnu tezu kako bi manje Jevreja izgubilo život da ti saveti uopšte nisu ni postojali. Premda su takva hipotetička razmatranja krajnje nezahvalna, Arentova se očito nije libila da izrazi svoje mišljenje, zbog čega je bila optuživana da nema pijetet za žrtve, da ih čak smatra odgovornim za njihovu smrt, te da prezire sopstveno jevrejsko poreklo. Dakle, Arentova navodno ne samo da je posredno unizila Jevreje redukujući njihovog arhineprijatelja na plitkoumnog činovnika, već je to bila činila i neposredno.

Margarethe_von_Trotta_(c)_Manfred Breuersbrock_02

Margarethe von Trotta

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mera istinoljubivosti

Čini se da pravu prirodu njenog „greha“ najbolje otkriva replika prijatelja koga Arentova posećuje na samrtnoj postelji – on kaže „Sad si preterala, Hana“. Nakon toga on (prema njoj konačno) zaćuti i okrene joj leđa. Prigovor Arentovoj nije, dakle, da ne govori istinu, već da, kako se čini, upravo preteruje s njom, odnosno sa propitivanjem uopšte. U filmu vidimo da je usled neslaganja po ovom pitanju Arentovu napustio i njen najstariji prijatelj.
Nema sumnje, Hana Arent je razmatranjima i lucidnim propitivanjem rovarila prstom po bolnoj rani jevrejske zajednice. Postoje li, međutim, obziri koje je pri tom valjalo da poštuje? Ima li istinoljubivost svoju dobru meru, postoji li tu odgovarajući tajming? Svakako, određena skrupuloznost potrebno je da karakteriše angažman intelektualca – posebno kada je reč o iznošenju pretpostavki i slutnji, tema za razmišljanje, a ne o čvrstim dokazima i strogonaučnom (apsolutno istinoljubivom) ispitivanju. Naime, kako bi delao učinkovito, a to je njegova obaveza, intelektualac mora voditi računa o stanju javnosti kojoj se obraća. Međutim, ni kod publikovanja koncepcije banalnosti zla, niti kod javnog preispitivanja odgovornosti jevrejskih saveta, odnosno jevrejskog vođstva tokom godina rata, Arentovoj nije moguće prigovoriti pomanjkanje osetljivosti.
Ovde, naime, nije reč o, primerice, osporavanju zvaničnog broja postradalih u Jasenovcu – da li ih je uistinu pobijeno 700 hiljada ili manje, i koliko manje. Naravno, bitno je i, napokon, nužno znati tačne podatke i istinu. Međutim, potpuno je izvesno da bi u jasenovačkom logoru postradalo ne 700 hiljada, već i neuporedivo više, da je tok rata bio drugačiji. To je ključan uvid koji je povodom ove stvari potrebno steći – uvid o nesumnjivoj spremnosti na užasan zločin. Sve ostalo spada u (drugorazredno) pitanje tehnike. Uostalom, žalosna je činjenica da oni koji u nevreme, odnosno u trenutku društvene rovitosti, nastoje osporiti takav jedan podatak vrlo često imaju prikriveni cilj da relativizacijom brojki relativizuju ujedno i sam zločin (to je evidentno i na primeru Srebrenice), te, stoga, ovde ne treba da čudi sumnjičavost. Pri tom, naravno, nije bez značaja i pitanje zašto se isprva i došlo uopšte do netačnog podatka (ako je to slučaj).
Pitanja, međutim, koja Arentova postavlja poseduju prvorazredan značaj. Za njihovo kandidovanje nema povoljnog i nepovoljnog trenutka. Arentova je prema osećanjima jevrejske zajednice bezobzirna naprosto onoliko koliko je neophodno da bi plemenitost iskazala na elementarnijem planu – njena je, naime, očevidna namera da doprinese društvenom samorazumevanju tog sumraka „najhumanije“ civilizacije, te katastrofe u srcu Evrope, i da time, koliko je moguće, predupredi buduće. A prilike će svakako biti, s obzirom da dominirajuća instrumentalna racionalnost, odnosno jednodimenzionalnost čoveka i društva nemilice produkuju banalitet – onaj isti koji je i nužan za zlodela takvih razmera.
Za Sokrata se govorilo da je poput obada koji Atinu, staru ragu, neumorno podbada i tera napred. U tom smislu, Arentova mu u dlaku nalikuje. Ona mu, međutim, nalikuje i po tome što je za svoj beskompromisni intelektualni angažman, videli smo to u odličnom fon Trotinom filmu, primila poslovično sledujući (unekoliko razblaženi, doduše) pehar s kukutom.

IVAN KOVAČ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.