Sofija Živković – odlomci rukopisa

Filed under: afirmator,broj-39-jun-2015,poezija,poezija i proza,proza,putopis |

grad

Obmanjivanje iluzije

Iz rukopisa mikroeseja PRIČAJUĆI SAMA SA SOBOM

 

PEČAT DOMAĆE BIBLIOTEKE

Od svega, samo dve knjige su preostale s tim pečatom. Tragovi prvog čoveka i Estetika. Uvažavam znake teksta, bivša biblioteka mi je možda poslala poruku da je čoveku imanentan estetski osećaj. Nisu slučajno samo te dve knjige ostale, od tih par hiljada koliko je bilo. Na njima je upisan rukopis mojih predaka, momenat utiskivanja pečata sa nekim predratnim datumom… Poruka. ’’Znak je ono što se u tom sistemu prepozna kao znak’’, učitavanje značenja, dopisivanje pesme. ’’Tražim znake, ali čega?Šta je predmet mog čitanja? Pokušavam li da pročitam svoju sudbinu…(…)?’’, Bart mi pomaže. Ja u svojoj zaljubljenosti nekadašnjom bibliotekom svoje porodice želim da verujem da mi šalje znak. Znak je, i kad je pogrešan, koncept kojim nam kosmos potvrđuje jedinstvo, spojenosti, pripadanje.

Zanimljivo je posmatrati lica ljudi s kojima se srećete, poznanika i kolega, dok ste npr. u situaciji da se nalazite na istom mestu gde i neko s kim ste imali neku priču, i kad biste prepričavali to nekome – to bi bilo kao kada prepričavate književno delo, izgubilo bi svoja književna svojstva. Tada znak, tj.kod za dekodiranje tog narativa prepoznaje samo taj neko, a ostali u miru teku paralelnim tokovima. Taj komunikacijski sistem unutar tog većeg, javnog, ima svoju poetiku i uvlači vas u neku višu dimenziju, kao da ste još jednom potvrdili ono što volite da nazovete Smislom. Obmanjujete iluziju da postoje uopšte realne spoljnje manifestacije.

 

OGOLJIVANJE

Uvek ostane dovoljno. Često nazivaju stil Sare Kejn ogoljenim; to ogoljivanje je jedinstven koncentrat burnih emocija. Potreba za upoznavanjem drugih sa sobom. Možda. Potreba da se nema tajni, da sve bude transparentno. Obično potreba za publikom poslovično ide od samoljublja, ali ne; trebalo bi baš suprotno, od suštinske želje za deljenjem. ’’I always speak the truth. Not the whole truth, because there’s no way, to say it all. Saying it all is literally impossible: words fail.’’ (Lakan) Druga važna stvar, po Hokitu, jedna od 16 najvažnijih odlika Jezika jeste prevarication. Dakle, jezik nam je dat, ovakav, da bismo lagali.  Zakonitost. Ne treba se bojati ogoljivanja. Ionako i ne umemo da saopštimo unutrašnji žvito (Munen), pa kakve veze ima i ako pokušavamo i želimo.

 

RESTAURIRANJE

Moj otac. Pomalo osenčen kao Kišov ili Šulcov lik oca, neprisutan. Čekanje ispred jedne restauratorske radnje, po kiši. Figura koja radi u restauratorskoj radnji, koja mi nije majka, ali jeste anima. Tip suprotan pomenutima u Snobizmu,previše predat, previše osetljiv, previše sve. Previše, jednostavno. Glanca prošlost. Čuva vreme, ne traći ga na sadašnjost. Glanca prošlost, popunjava rupe kamenom od sipine kosti. Meša krv u lakove. I sve to, nema poente, kao što umetnost je ’’quite useless’’ (Vajld), ali ima smisla.

 

 

ČISTOTA

Naziv moje prve pesme u prvoj zbirci. Pojam koji poseduju samo neki ljudi. Magična, zamamna, kosmička čistota. Nepatvorena otvorenosti ka svemu, u stvari, dozvoljenost svega. Kao kada zamislite nekada ovaj kraj sa koga se mogao videti Dunav; sa Zereka, iz Kralja Petra gore. Čistina. I čistota. Nije upitno da li je neko dobar ili nije, nije to banalna vrlina, nije prostodušnost ili prostosrdačnost, nije ni optimizam ili ljupkost, niti je pitanje da li je neko ljubazan. Bartovo ’’atopično’’ slično je mojoj čistoti, jer ona zaljubljuje, i od naizgled naivnog komplimenta ’’posedovanje čistote’’ možemo lako doći do ’’atopičnosti’’. Čistota nema veze sa smernošću, sa pokornošću, sa inferiornošćui. Nikako ne. Smerno, pokorno, inferiorno je topos.

 

MIĆA KNJIŽAR

Broj Koraka iz 2004.gde objavljujem prvu priču ikada (koju sam smestila ’’na obali Dunava, u dnu grada’’, dakle na mestu gde sam i sada), obelodanjuje i jedan tekst Jovana Gligorijevića o starom kragujevačkom knjižaru Mići Markoviću, zvanom Mića knjižar. Knjižara ’’Svetlost’’ izgubila je svoj zvanični naziv i u čaršiji bila poznata samo kao ’’Mićina knjižara’’, toliki je bio njegova harizma. Ja se tada, naravno, nisam ni rodila, i znam samo iz čuvenja. Gligorijevićev tekst mi je došao kao poruka, jer je izašao u istom broju gde i moja priča. Slučajnosti… A Mića je bio ujak mog dede, s kojim je deda provodio dosta vremena, baš u toj knjižari. Gligorijević mi jednog jutra, preko savremene komunikacije – chata, kaže ’’poznavao sam Milovana Živkovića, bio je strastveni sakupljač starih knjiga. Pričalo se po gradu da je njegova zbirka prilično dragocena i važna. Znate li šta se desilo s tim knjigama po njegovoj smrti?’’. Ja se smeškam. Mi smo sakupljači vremena, da. I moj deda se zvao Mića, takođe, bili su i imenjaci, odnosno imenjaci po nadimku. Mića knjižar je umro zbog knjižare, kada su je pretvorili u papirnicu i napunili kancalerijskim matrijalom. To nisam znala: pročitala sam u tom članku. Ponosna sam na njegovu smrt, to je martirski gest. Na grobu mu piše Mića knjižar, videla sam taj grob, jer su na istom groblju i moj deda i on. Ja sam, 10 godina posle, napisala par pesama insipirana smrću jedne druge kultne knjižare, u Cetinjskoj 6, i pesma se završavala sa ’’Možda knjižara negde i dalje postoji’’. Zaista, moda sve te stvari koje više ne pulsiraju, u obema ulicama, toj glavnoj kragujevačkoj i ovdašnjoj Cetinjskoj, negde i dalje postoje. Kuvaju se kafe unutra, komešaju ideje, dešavaju neobilčni susreti, a posebno ljubavi, i naravno, preporučuju se knjige. Živo je i besmrtno.

 

Ta etida bila je afekat

Iz rukopisa poezije KAFA U PET (apokrifna istorija starog kraja)

 

PIANO

 

Kako se izvodi to?

Ne, ne mislim na klavirsko izvođenje

Nego na to kako da izvedem

Rečenicu

Kako da izgovorim bilo šta

Kada ćeš toga dana koji je pravi aprilski

Odšetati negde preko Via cardo

Sa nekim NN licima

(Izvini, prestala je etida i zato ne mogu

Dalje da čujem šta misliš, ali evo, ponovo,

Na repeat, da, čujem kako sediš

I čitaš nešto, i veruješ da je to stvarnost,

To što smo u različitim ulicama trenutno,

To što ne slušamo iste etide, to što se možda

Nećemo videti više, ne tako često bar,

Možda, možda nećemo ni retko,

Počinjem gusto da pišem kad god

Naiđu misli spojene jedna s drugom,

Zarezima ih odvajam, slepljene su saćem

I imaju glazuru od gorčine)

Pozvaću te ali

Kako se izvodi to sada?

Šta se kaže na početku razgovora,

Kakav je ton, koji je tempo i dinamika,

A lestvica, dur ili mol, violinski ključ

Mi je nacrtan naopako kada pišem

Za tebe te partiture

Za mene je to sada kao klavirsko izvođenje

Etide broj 5

Nemoguće je

Nestvarno je

Ja ne umem da sviram

Umrljale su nam se boje lica

I mešaju nam se boje očiju

Ne bih da na kraju kažem kako

Je ta etida bila afekat

Kako je sve bilo afekat

Nije trenutak

Nije trenutak

Čuje se da nije trenutak

A bezvremeno je

Ispod je čitav grad, znaš?

Samo treba neko da otkopa

Sve to

I otkrije suncu

Razapni se

Raširi ruke

Lezi na travu u Studentskom parku

Pre nego što postane podzemna garaža

Sačekaj me

I idemo negde na kafu u pet

 


 

MIRIS MEMLE I RUŽA (vraćanje sebi)

 

Hej ali imam ja karte, ne brini,

Za šta

Za dole

Dole je opasno

Nije, videćeš

Povedeš me za ruku sa iskrzanim ulaznicama u džepu,

Godinama ih nisi koristila a kad se jednom dobiju,

Ne prestaje im rok trajanja, preklapaš me

Rukama, usnama, mislima

Hej ali imam ja karte

Odjekuje i dalje, dole, jer

Šta mi gore govorimo teško je i vremena treba dok

Odjek prestane, hod ti je mek, moj je nesiguran,

Je l’ ovo neko alternativno pozorište?

Na neki način

Piše na njima čak, naša imena i status u nebeskom arhivu,

Naš broj, liči na oznaku za beskonačnost, tako ja to tumačim,

Tako i ti to vidiš, a sa strane si nonšalantno zapisala nešto,

Na primer, namirnice za pijacu ili bakalnicu,

Nonšalantno, kao da nije reč o zauvek,

Napisala bih pesmu ovde, ali ne nalazim reči koje bi rekle

Sve to, a ti mi kažeš da ne brinem, da samo udišem

Miris memle i ruža, i pokušam da zapišem na drugoj strani

Ulaznice, koja je bela, sasvim bela, kao papir za školski sastav,

Možemo li izaći odavde?

Kad god, važno je samo da vidiš kako to sve izgleda.

Nismo mrtve drage, ali i da jesmo…ovo zaista

Liči na sve što sam ja maštala, pogodila si, kao uvek,

Ovo je možda moj unutrašnji dom, onaj iz kog su me izgnali,

Kao neke druge iz raja. Moj Eden miriše na memlu

Iz tog haustora, znaš. Poprskan ružinom vodom i

Mešavinom začina koje stavljaš u jelo.

Lomim se dok koračam tom ulicom,

Iz koje se ulazi u moj dom.

Jesi li izgubila ulaznice?

Ili si ih poslala poštom ka meni, ali su se izgubile usput?

Bojim se, bojim se da neće važiti ako ih izvučeš iz džepa,

Onog dubokog u farmerkama, obeljenim onim, onim ispod

Kojih ne nosiš čarape ni zimi,

Da bih dok padaju na pod, u njima našla zgužvane, pocrnele, pobledele

ulaznice. Onda si ih prosto izvukla i pošle smo.

Ne brini, ja  dobro znam put

 


SOLUNSKA

 

Do knjižare ima preko trista

Koraka.

Mnogo više nego što sam spremna da pređem

-jer znaš- ja ne volim da pešačim dugo. Ja ne idem

U prirodu tek tako, da bih se ’’odmorila’’, ’’pobegla’’,

Da bih pokazala svu svoju urbanu toleranciju, sažaljivost,

Ja sam salonski fašista, po svim zakonima

Zločinaca i tlačitelja. Potcenjujem tvoj razigrani posao.

Ja sam u odnosu na to mrtvozornik, tako ispada.

Ali me razgavi kako živiš, i dalje, u svetu nepostojeće nevinosti.

A ja koračam, što dublje, što podzemnije, do knjižare

Čije radno vreme niko ne zna jer su knjižari ležerni;

Kafić u blizini je uvek pun ikao retko ko zna za njega.

Nije to nedostajanje, dear, to je nemoćno koračanje

Po ulicama, sa mnogo skretanja, to je rubna teritorija

Između ludila, smrti i voljenja svega, zakon horizontalne gravitacije.

To je kada baš ništa ne fali, a baš ništa ne može da zameni

Tu sliku koja je pocepana, slučajno.

Kao kad sam jutros razbila omiljenu čašu za vino,

Dok sam sanjiva otvarala prozor sobe.

Ne znam mnogo o Solunskoj.

Osim pokoje kapije, zarđalo kovano gvožđe,

Uveli svadbeni venci, i psi lutalice.

I preteći ton Dunava, koji se ne vidi.

 

Sofija Živković (1985), novinar dnevnog lista Danas i doktorand na Filološkom fakultetu (gde je i diplomirala Srpski jezik i književnost sa opštom lingvistikom). Objavljivala književnu kritiku, poeziju, priče i eseje u Književnom listu, Koracima, Poljima, Sveskama, Povelji, Stanju stvari, BKG-u, Književnom magazinu, Beogradskom književnom časopisu, Agonu… Posebno ponosna na svoje ušešće na projektu Mapa Savamale 1914, koja je bila nominovana za evropsku nagradu Gruntvig, ali i na svoju davnu, skoro adolescentsku, nominaciju za Brankovu nagradu. Osnivač je i (mada ne voli ovu reč) književnog magazina No Rules (norulesmagazine.com).

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.