Smrt satire

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,društvo,satira |

Otvoreno pismo jednog pisca

 

SMRT SATIRE

Ili: zašto su nestale humorističko-satirične rubrike  u novinama i časopisima i emisije na radiju i televiziji?

Demokratija, izdajnica, ubila  satiru! U Srbiji, naravno, gde bi inače. Zemlji svih čuda. Gde  voljom moćnika domove kulture pretvaraju u skladišta,  muzeje u kafane, bioskope u kockarnice. Gde ministri preziru umetnike i kulturne poslenike, ili  biju i psuju novinare. Dok  država gubi teritorije, ugled, poštovanje, novac, stanovnike… Ljudi umiru od gladi. Sve je više samoubistava.  Reke nezaposlenih pretvorile se u okean beznađa.

Sve to traje li traje. I svi se prave blesavi. Kao da se ništa ne događa. U takvoj situaciji posla za satiričare ima na pretek.

Stvarno, da li neko u državi obnevidelih primećuje da nema humora i satire?!  Amaterske pokušaje na malim ekranima, gde prepričavaju ulične viceve,  ne računam. Mislim  na književnu satiru. Kvalitetnu, snažnu, s mudima.

Neke kolege, povezane pupčanom vrpcom sa politikom i političarima, samozvani i dobrostojeći  „carevi satire“ seire po prestonoj čaršiji, hvaleći sebe,    kako smo mi, Srbi, u satiri pravi cunami. Valjda misle na poplavu aforizama i aforističara. To baš i nije za pohvalu. Da imamo agilniju i kvalitetniju književnu kritku, urednike sa strožijim kriterijumom, sigurno bi bilo drugačije.

Postoji u ovoj nesrećnoj zemlji, gde je sve više gladnih i obespravljenih, nezaposlenih i ogorčenih ljudi, dovoljno hrabrih satiričara, darovitih i nezavisnih. Nevolja je što nema prostora za publikovanje njihovih dela. Čini se da to odgovara svim bivšim i sadašnjim vlastodršcima. Kao i njihovim finansijerima i poslušnicima u medijima.

U vreme samoupravnog socijalizma, verovali ili ne, humorističke podlistke i stranice  imao je svaki dnevni list i časopis koji je držao do sebe. Takve rubrike postojale su čak i u fabričkim listovima. Emitovane su  brojne humorističko-satirične radio emisija (TV se baš nije pretrgla),  izlazio zavidan broj satiričnih listova (neki su i zabranjivani). Bilo je posla (i honorara) za sve pisce  i karikaturista.

Moram priznati da smo stalno bili pod paskom. Budnim okom partijskih  cenzora. Komunisti su, za razliku od  današnjih partijskih  dušebrižnika, čitali sve šta smo pisali. Dovijali smo se na razne načine da im doskočimo.  Tako su nastajali antologijski  aforizmi, epigrami, priče i pesme. Bilo je to vreme kada su čitaoci često počinjali da čitaju novine od naših tekstova. Na ulici, u kancelarijama, u kafanama, pa i u salama za sastanke prepričavane su naše umotvorine.

Onda je brodom ludaka doplovila crna era. Bivši crveni, koji su nas u crno zavili, nisu bili blagonakloni prema satiričarima. Ipak su nas, mada nerado, puštali da stvaramo.  Jesu nas nadzirali, prisluškivali i ponekad  mlatili.  U  zloj eri  direktno se nije smeo spominjati diktator i jedna pokrajina u nestajanju. Dve svete krave. Ostalo je bilo dozvoljeno do određenih granica. Preko granice…zna se, išao si u zatvor, ostajao bez radnog mesta. Sve  sam to osetio na svojoj koži. Kolege i ja smo u inat vlastodršcima „pucali“ iz svojih pera svom žestinom. Postojale su rubrike, novine i emisije gde smo, uprskos pritiscima, objavljivali tekstove i bili plaćeni za to.

Posle pobune naroda i dolaska navodne demokratije, sve je otišlo do đavola! Očekivane pozitivne promene uništili su  apartičiki. Novkomponovani uredničići i direktori  (na republičkom, pokrajinskom i lokalnom nivou).  Brže-bolje  su u dnevnim novinama i časopisima ukinuli humorističko-satirične rubrike.  Sa  radija i televizije skinuli  emisije satiričnog sadržaja. Nova vlast, koliko ja znam, tako nešto nije tražila, bar ne javno. Međutim, poltroni ( sluge svakog režima) su požurili da se dokažu. Da od nas, mrskih pisaca bez dlake na jeziku,  zaštite partijske šefove. Da im mi, satrapi satiričarski, ne bi zagorčavali život. Za relativno kratko vreme, kao po komandi, pakosne birokrate u novinarstvu i književnosti proterali su ili skrajnuli humor i satiru. Zarad njih se kultura u celini decenijama neće oporaviti.

Kad političarima spomenete Ustav, odmah se krste i zaklinju. Padaju ničice na zemlju. Mumljaju neke samo njima znane molitve. U stvarnosti ih boli đon što su, pored ostalih, i satiričarima, kako kažu pravnici, neosnovano uskratili pravo na rad i onemogućili ostvarivanje zarade. Nije li to pravo jedno od najvažnijih prava koja su zapisanu u  Ustavu Srbije?

Danas tek poneki list ima rubriku za humor i satiru. I tu nisu čista posla. Neretko su urednici članovi partije, nekog klana iliti kruga, koji objavljuju „naše“ autore. Nagrade veoma često dodeljuju jednom te

istom društvu. Neuništiv je odomaćen princip: ja tebi, ti meni, oni nama.  Postoje, dakle, burazerski odnosi i u satiri! Veoma često zbog direktnog ili indirektnog mešanja političkih partija.

Posebna priča su autorski honorari. To je horor priča. Radio, TV, novine i časopisi gotovo da nikom ništa ne plaćaju. Čast časnim izuzecima. Ono malo izdavača, koji se usude da izdaju knjigu satire, ili stvarno nema novca za honorare ili namerno ne isplaćuje autore pre trećeg ročišta. Još gore je što pojedini „izdavači“, podanici liberalnog kapitalizma, traže od pisaca rukopis i novac da bi ga objavili! Sve je roba, pa i knjiga. Dakle, svako ko može da proda kravu može izdati knjigu. Jedna krava, jedan pisac. Uništićemo, bre, stočni fond!

Humor i satira u Srbiji, čiji građani  imaju veoma izražen smisao i osećaj za humor, danas postoje zahvaljujući upornosti pisaca i  tekovini trulog Zapada, odnosno internetu. Na njemu se rađaju glasila, sajtovi, rubrike… Hrabri entuzijasti iskreno neguju humor i satiru. Nije im važno ko ste, odakle, kojoj stranci ili krugu pripadate. Na njih, na sreću, vlast nema uticaja. Nadam se da novim političkim gazdama neće pasti na pamet da zabrane ili „uređuju“ i internet.

Pojedincima vlast brzo udari u glavu (pare dođu kasnije). I stalno se ponavljaju. Ljudi bliski tek vaspostavljenoj vlasti, koja još nije upodobljena (mnogima je potreban vodič do kabineta), već prete: vaše vreme je prošlo (misle na satiričare)! Kao, opasni smo za Srbiju! Valjda onu nebesku. Nisu originalni. Stotinama puta su nas proglašavali za neprijatelje komunizma, socijalizma, radnog naroda, socijalističkog saveza, neprijatelje države, neprijatelje njihovih vođa… Bili smo  strani špijuni i plaćenici. Sada nas, eto, isti ti proglašavaju  za neprijatelje Srbije, mlade i poletne države u kojoj su svi političari sveci. U kojoj cveta hiljadu cvetova. Kako im, za ime boga, ne dosadi?!

Šta reći na obnovu proizvodnje neprijatelja, jedinu proizvodnju za koju znaju vlastodršci na ovim prostorima? Hoće li nas opet tući i hapsiti, ili će biti po onoj narodnoj: pas laje, vetar nosi?

U davna neslobodna i mračna vremena, samo  u Novom Sadu, gde živim i stvaram, pre jednog veka bilo je desetak humorističko-satiričnih listova. Danas u celoj Vojvodini ne postoji nijedan.

Uprkos bezbrojnim pokušajima vladajućih (nekad i sad) da nas  zastraše, Srbija je bila  i ostala rasadnik  odličnih komediografa, humorista,  satiričara i karikaturista. Za njih  ima posla više nego ikad. Ko drugačije kaže, kleveće i laže.

Zato, u ime slobodoumnih i nezavisnih kolega,  javno pitam: da li su političari, pozicioni i opozicioni, protiv humor i satire? Ili protiv satiričara? Očekuju li da im pišemo ode? Da emigriramo u neke daleke zemlje?

Nadam se da odgovor, pošto je to već viđeno, ovog puta neće stići preko policije. Ili  hoće? Možda i nije loše otići u zatvor, tamo bar ima hleba i vode.

 

Mića M. Tumarić, književnik 

One Response to Smrt satire

  1. Mico, clanak je tacan, saglasan sam, za satiricare, medjutim,
    nema ni apse. Kakva policija, ima druge poslove.
    Nema nista, i satiru je pojela politicka elita, cak i moj
    satirican roman o njoij Savapolis. Poslao bih Ti ga
    javi mi adresu dtasic030@gmail.com. Dragi Tasic

    Dragi Tasic
    5. августа 2012. at 21:05
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.