Slovensko pijanstvo Piše: Vanja Pavlović

Filed under: afirmator,broj 09 - decembar 2012,poezija,poezija i proza,proza |

Kada kamera bude uspela da prevaziđe žudnju za savršenom telesnošću dobićemo stvaran život na platnu… izboran i ružan. Kao Pavlovsk iVladivostoknakon čišćenja pesničke misli. Niko sebe ne želi da gleda u ogledalu. Međutim, Bergman je uspeo da sažme i pruži nam svu emotivnu odvratnost ljudskosti.Saleje punio suzama i slinama, odlivima zvezdane prašine koji zaudaraju na spaljeno meso kao jorgovani u proleće rata.

 

***

Dok su me gledali nagog, zamolili su me da im ispričam gorljivu istoriju ožiljaka. Rekao sam da su ti padovi bili jednostavno ljudski i da ću im oči zamazati bajkom o samoubistvu. Pesnici su tu da pruže satisfakciju vašoj uštogljenoj imaginaciji. Izgrebala me je žena sa predugim prstima na premalim stopalima kojoj sam žvakao i preživao kosu kao tele seno.
Kastrirali su devojčice pred mojim ušima – one su videle ono što su oči odbijale da prime. Buduće sluškinje nemaju pravo na zadovoljstvo. Niz mršave crne butine tekla je svetla krv – nerođeno dete smrću čuva majku od otkaza.

 

***

Riblja krljušt obrasla mi oko jezika… pozeleneli Dunav boje je raspuklog tumora i osetio sam – ovaj grad umire kroz mene, jer oboje smo zagađeni ljudima. Lakše mi je uvek bilo pisati nego sklapati prijateljstva – u tekstu sam ludilo milovao po glavi, bez straha od ugriza za ruku koja pruža hranu. Tek kasnije sam shvatio da učim da kontrolišem sebe.
Nebo izgleda kao ohlađen Ivanov džemper : sivo bodljikavo prase što mi golica nag stomak… miriše na dronjke hrizantema i šake uske kao grlić bokala. Očerupana sunca drhte u pomrčini.

 

***

Nadima se vazduh sparnom slašću. Poleteće. Oko čašica nema više vodoinstalatera – na brzinu su usukali alat i uronili u tamni, zaštitnički somot meda, lepljivu matericu s kojom su neraskidivo povezani nevidljivim pupčanim vrpcama. Stoga pčele umiru kada ujedu – ne mogu da pronađu put natrag.

***

Avlija bazdi na znoj Italije, na njenu kosmoploitsku vulvu, na prostituičnu hranu koja se prodaje u svakom lokalnom restoranu; ona se otvoreno plodi sa nacijama, bez srama, renesansnih ramena podignutih u pitanje. Pizza bez začina svoje domovine, bliska kao crkva nad kaldrmom, daleka kao Toskana.

***

Avioni su lomili zvuk, dok je proždrljivo nebesko grotlo gutalo demone u svoju plodnu utrobu – Had je promenio lokaciju i raj više ni za koga nije utočište.

Za  T.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.