Slobodan Marjanović: Informatika je izazov

Filed under: afirmator,broj 13 - april 2013,intervju |

DSCN5347Informatika je, hteli mi to ili ne, budućnost svih nas. Već smo je zapravo dotakli, prešavši, kao časopis, sa papirne forme na internet, ali kako i u kojoj meri savremena tehnika i tehnologija utiču na mlađe generacije, đake, reći će nam Slobodan Marjanović, diplomirani inženjer poslovne informatike.

 

Koje je preimućstvo informatike, po vama, u odnosu na druge nauke?

Skup svih znanja, brza i dostupna informacija, mogućnost da prvi saznate, napravite, profitirate…

Kako gledate na informatiku? Kao na izazov, borbu, kreativnost…

Izazov.

Završili ste Ekonomsku školu „9 maj“ u Sremskoj Mitrovici. Kako je izgledalo vaše školovanje i u kojoj se meri razlikovalo u odnosu na školovanje dece kojoj danas predajete?

Otprilike isto, samo uz širu upotrebu i korišćenje računara kao i bolju dostupnost informacija na globalnoj mreži.

Kako su tekle vaše studije? Da li su bile teške, zanimljive, inspirativne?

Lagano, bez stresa jer sam učio i radio ono što volim. Bile su zanimljive, a profeosri su nam dozvoljavali da ih sami učinimo inspirativnim.

Pre nego što ste se zaposlili u školi radili ste kao programer i dizajner studentskog portala Singidunum Forum (2005-2008), ali i na postavljanju i održavanju multimedijalne prezentacije za firmu SAIV d. o. o (2008-2010). Recite nam nešto više o tim poslovima. Koliko su bili obimni, zahtevni, izazovni…

Na Forumu nam je u principu bio cilj da okupimo student naše i drugih generacije, radi lakšeg menjanja informacija kao i dostupnosti istih, što smo i postigli.

SAIV firma je po meni perspektivna zbog ponude od preko 300 kuća, stanova, vila u Francuskoj (sa slikama i kompletnim opisom nekretnina kao i cenama) i jedina je bila na našem tržištu sa takvom ponudom, ali zbog slabe propagande i ekonomske krize koja je tad nastupila ideja nije zaživela. Čak je bila organizovana i pravna podrška u zemlji i inostrastvu da se ugovori privedu kraju. Ovaj posao je bio dosta zahtevan, zanimljiv, ali ne i izazovan.

Kako je izgledao računarski centar kada ste se, 2009. godine, zaposlili u osnovnoj školi „Jovan Jovanović Zmaj“, a kako izgleda danas? OŠ Zmaj

Ajooj… Kompjuteri su bili puni virusa, gasili su se i vek im je bio pri kraju. Kada sam došao u školu koju pohađa preko 700 učenika bilo je 7 računara, u kancelarijama 3. U područnim školama bilo je računara, ali su bili neupotrebljivi, svi su bili iz 1997. godine. Danas imamo 60 novih, upotrebljivih, održavanih, korisnih računara za učenike i još 7 istih takvih, povezanih u mrežu, koji se koriste za vođenje škole.

Kako ste uspeli da povećate računarski fond škole?

Donacijom i ličnim angažovanjem. Možda je neskromno ovo što ću reći, ali doprineo sam tome da se direktor škole angažuje više nego ranije.

Koliko računarska mreža pomaže đacima u učenju?

Mnogo. Sva nastavna aktivnost može da se odvija u računarskim učionicama, a odvija se i sva vannastavna. Četiri razreda bilingvalnog odeljenja (dvoječno) koriste računare, jedan prvi i jedan drugi razred (matematiku i čuvare prirode uče na egleskom) i šesti i sedmi (matematika i geografija). Ova odeljenja su opremljena interaktivnom tablom (projektor, laptop, bela tabla, mimio teach) koja im omogućava kvalitetniji rad, nastava se ne bi ni izvodila da učionica nije ovako opremljena.

Zaduženi ste za održavanje računarske mreže, video nadzora i sajta škole (www.zmajsm.edu.rs), ali prvenstveno radite kao profesor informatike. Koji vam je od tih poslova najdraži/najteži i zašto?

Najdraži mi je rad sa decom, jer edukacijom i obrazovanjem utičem na njihovu svest. Istovremeno je i najteži, jer nosi i određeni rizik. Pobeda na takmičenju u igricama ne treba da bude motiv za bavljenje ovim poslom, niti učenicima motiv za eventualni izbor zanimanja. Oni su mali, osnovna škola je u pitanju, danas se opredeljuju za buduće zanimanje i svima se čini da je informatika ono čime bi mogli da se bave.

Informatika je, kao i matematika, „optužena“ da je suvoparna i nezanimljiva za učenje. Kako se borite protiv toga? Kako i da li činite svoja predavanja zanimljivim?

Bez matematike, informatike nemoguće je biti konobar, kuvar. U pitanju je laka enciklopedija uz čiju se pomoć dizajnira, kuva, pegla, vežba. Poznavanje rada na računaru omogućava zbir svih znanja i veština. Tako je informatika, ne mogućnost, nego moć.

Borba protiv informatike odraz je primitivnosti.

Da li su deca kojoj predajete, pored informatike, zainteresovana i za programiranje, dizajn…?

Više su zainterosavana za dizajn. Za programiranje se zanima otprilike 1%, jer je, po mom mišljenju, ono teško razumljivo za njihov uzrast, stoga pada i interesovanje.

Koliko su zahtevna današnja deca – u odnosu na vreme kada ste sami bili đak?

Prošlo je vrlo malo vremena od kada sam ja bio đak – tek devet godina. U ovoj zemlji to je mali vremenski period za velike promene. I oni i ja smo odrasli uz računar, internet, mobilni telefon…

Koliko vas predavanje, podučavanje nagrađuje i čime?

Plata je mizerna, ali sam lično napredovao tako što sam znatno poboljšao retoriku i samopouzdanje mi je poraslo. Mnogo je manje nepredviđenih sitacija. Sa četvorogodišnjim iskustvom, malo toga može da me iznenadi i van škole.

ZmajOsnovna škola ima dva područna odeljenja: „Jarak“ i „Šašinci“. Oba sela spadaju u najstarije naseobine u Sremu i oba su imala svoje škole. Recite nam nešto više o tome.

Prva škola u Šašincima pominje se 1749. godine pod nazivom Mala srpska veroispovedna škola. Učitelj je bio pop Mojsije Popović. Školu su pohađala deca Vukašina Petkovića, Batričevića i Stevana Hadnaća. Zabeleženo je i to, da u ovu školu nisu išla deca Jovana Ninkovića, Mateje Sekulića i Dimitra „Barjaktara” iako je po svom uzrastu trebalo da idu.

U arhivskim spisima postoji podatak da je u Šašincima bilo 28 đaka, a da je učitelj bio Jozef Veseli iz Češke, koji je, pored maternjeg jezika, govorio nemački, latinski i pomalo srpski jezik. Nekoliko godina kasnije, 1780. učitelj je bio Mojsije Bugarin.

Šašinci su podigli novu zgradu osnovne škole 1888. godine, a 1905. u njoj je bilo 220 đaka, od kojih 80 devojčica, što je veći broj nego danas.

U pisanim tragovima škola u Jarku prvi put se spominje 1733. godine. Nastava se verovatno održavala u privatnim kućama. Godine 1746. spominje se izgradnja školske zgrade u selu. Zabeleženo je 10 đaka u Jarku 1766. godine, kada je učitelj bio Grigorije Bojčić. U školskoj 1802/03. godini, u Jarku ima 27 učenika, da bi 1871/02. godine jaračka škola brojala 57 polaznika.

Spisi beleže da je, iako je selo izgorelo, tokom Prvog svetskog rata, 1917. godine, u Jarku obnovljen rad škole. Za vreme Кraljevine Jugoslavije, Jarak je bio veće selo, pa je u njemu bila takozvana „petovnica”, odnosno, osnovna škola sa pet razreda. Jarak je bio izložen velikom stradanju u Drugom svetskom ratu kada je izgorela sva seoska i školska arhiva.

Škola „Jovan Jovanović Zmaj“ nalazi se u centru Sremske Mitrovice i okružena je brojnim institucijama kulture. Odvija li se saradnja između škole i muzeja, pozorišta, biblioteka… I kako?

Saradnja se konstantno odvija preko učešća na takmičenjima, angažovanjima na projektima, konkursima, posetama…

Kada biste mogli da promenite nešto u školi i školstvu – šta bi to bilo?

U svim učionicama uveo bih interaktivne table, internet, a nastava bi se odvijala onako kako učenici najviše vole – interaktivnim odnosom prema novom gradivu, korišćenjem radionica i podataka koje bi prikupljali na internetu.

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.