Slavko Mali: Tri mušmule

Filed under: afirmator,broj 03 - jun 2012,edicija "posle ratova",poezija i proza,proza |
Imali smo jedno drvo kraj zelenih baraka. Na njemu su rasle tri mušmule. Koliko god da si ih brao, uvek su bile tri.
Često smo ih brali. Čupo, ja, Anton…
Anton je bio Albanac. Katolik. Njegovi su ga zvali Ljon. Pa, i mi.
Često sam svraćao kod njih.
Tetka Roza je tkala po čitav dan neke divne ćilime. U uglu sobe gorelo je kandilo pod slikom Majke Božije. Taj čudesni spoj albanskog folklora i katoličanstva delovao je na mene veoma snažno. Danima mi se po glavi vukla crvena boja. Crvena sa ćilima, po podu, po zidu, sa kojeg je visila žuta dvožična ćiftelija… Koja bruji kroz bubne opne nerazumljivu pesmu punu daleke tuge. Čobanske.
Čika Pren je bio pekar. Krupan čovek dostojanstvena držanja.
Svakog  je dana dolazio fijakerom s posla, noseći dva vruća okrugla hleba. Topla kao njegovo srce.
Zimi, pred Božić, čika Pren je klao svinje. Gledao bih ga satima sa našeg balkona, kako temeljito i stručno, ritualnim sledom, obrađuje ogromnu belu telesinu, obešenu nogama o donju gredu čardaka.
Sećam se, jednom  sam prilikom gurnuo Ljona u  potok koji je tekao kroz naša dvorišta, nad kojim su u prikrajku čučali drveni poljski ćenefi.
Onda je  došao čika Pren, izvadio ga onako mokrog i uplakanog, i poveo ga kući.
Ne reče ništa. Čak me i ne pogleda. I sad me jede stid kad se setim. Nisam verovao da u ćutanju čovek može da bude toliko veliki.
Moj otac je za to vreme negde pijančio.
Jedne zime čika Pren nije zaklao svoje svinje. Zaklalo ga srce.
Albanci muslimani su posle pričali da je to zato što je jeo svinjsko.
Mnogo mi se puta kasnije učinilo, dok sam gledao sa svog balkona kroz gustu zavesu božićnog snega, kako čujem topot konja niz ulicu. Onda bi se pojavio fijaker i zastao pred kućom. Sa njega bi sišao čika Pren u ogromnoj kožnoj bundi, noseći dva vruća hleba i stao pred žutu kapiju. Tada bih podigao pogled gore, ka osvetljenom prozoru, u kojem se videla tetka Roza kako neumorno tka neke dugačke ćilime, beskonačne i tužne. I bilo bi mi jako teško zbog Ljona…
Na Kosovo ne može nikad da bude bratstvo – jedinstvo, govorio bi često rezignirano. Nisam imao vremena da ga čujem. Bilo mi je važnije da uhvatim fijuk vetra.
Jednog jutra došao sam na naše mušmule. Drvo je stajalo golo. Zelene barake su ćutale. Nije se čak ni čulo kafu mi draga ispeci  sa nekog starog radija. Ni veša na žici nije bilo.
Znao sam da moram da odem sa Kosova.
Ja sada živim u Srbiji. O Ljonu ne znam ništa. GDE ĆE ON?
****

SlavkoMali(1957), prešao životni put od fizičkog radnika do dizajnera i novinara. Bavi se crtanjem i slikanjem, stripom, karikaturom, ilustracijom, grafičkim dizajnom, mail artom, piše kratke priče i pesme … Živi u Nišu kao slobodni umetnik, podstanar.
Od kad mu je psa pregazio auto počeo je da luta tražeći ubicu, ali je shvatio da su ubice svuda oko nas.
Ne voli umetnost, ali je ona njegova sudbina.
Voli da sluša radio …

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.