Skulptotektura Mrđana Bajića

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,vizuelne umetnosti |

Mrdjan BajicPOLITIKA JAVLJA da je fondacija “Vujičić kolekcija“ objavila monografiju Mrđana Bajića, beogradskog umetnika i profesora na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, pod nazivom SKULPTOTEKTURA. Knjiga je bila predstavljena 28. novembra u 19 časova u atrijumu Narodnog muzeja u Beogradu.

U monografiji na više od 200 stranica predstavljeni su dvojezično (na srpskom i francuskom) tekstovi istoričarke umetnosti Ane Bogdanović, Aleksandra Demaa, Lorana Heđija, Ričarda Dikona, kao i intervju Anrija Fransoa Debeoa sa umetnikom.

Termin SKULPTOTEKTURA definisala je istoričarska umetnosti Lidija Merenik, koja prati rad i razvoj Mrđanov od početka osamdesetih godina prošlog veka do danas. Ana Bogdanović smatra da je termin nastao u kontekstu umetnikovog dela i odnosi se, pre svega, na niz kompleksnih i međusobno povezanih procesa u tretiranju skulpture.

U monografiji se mogu videti radovi Mrđana Bajića, od najranijih skulptura, preko projekta JUGOMUZEJ (2003.), dela predstavljenih u paviljonu Srbije kada je Bajić bio predstavnik naše države na bijenalu u Veneciji (2007.), zajedničkih projekata sa engleskim vajarom Ričardom Dikonom, do najnovijih ostvarenja.

 

 

____________________________

Mrđan Bajić je srpski vajar i crtač. Rođen je 1957. godine u Beogradu. Završio je vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u klasi profesora Jovana Kratohvila.

Između 1985. i 1990. radio je na FLU kao asistent.

1990./1992. – Cite Internationale des Arts, Paris. 1992./1993. – Usine ephemere, Asnieres, Paris. 1994./1995. – Pollock-Krasner Foundation Grant, Paris.
Od 1997. radi kao profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

1998./2002. – Rad na projektu ”Yugomuzej”, /www.yugomuzej.com/. 2003. – “Pozorišna skulptura”, foaje Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Beograd. 2004./2005. – “Backup” /monografija/ 2007. Reset_ , Nacionalni paviljon Republike Srbije, La Biennale di Venezia. Od 2007. – Redovnii profesor na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. 2008./2009. Kalemegdan Bridge Collaboration, R.Deacon/M.Bajić, Beograd.

Bajić, prema rečima Jasmine Čubrilo, pripada retoričkoj struji nove umetničke scene u Srbiji nastale početkom devedesetih godina 20. veka. Bajić je tu retoričku liniju u skulpturi počeo da razvija već tokom osamdesetih godina. U prvoj polovini devedesetih, Bajićeva umetnost se ogleda u burnom neoekspresionističkom izrazu, dok u drugoj polovini devete decenije se oseća blago smirivanje oblika i linija. Uticaj Bajićeve umetnosti se takođe može videti i u radovima mnogih mlađih umetnika, njegovih učenika.

Samostalno je izlagao u mnogim evropskim gradovima (Beograd, Zagreb, Ljubljana, Pariz, Stokholm, Krakov), a takođe su njegovi radovi viđeni i na grupnim izložbama u Rimu, Njujorku, Sidneju, Krakovu, Parizu, Gracu, Kopenhagenu, Veneciji, Monaku i Solunu.
Godine 2002. Mrđan Bajić je učestvovao na 25. bijenalu u Sao Paolu sa projektom Yugomuzej. Godine 2007. nastupa na 52. bijenalu vizuelnih umetnosti (od 10. juna do 21. novembra 2007.), gde predstavlja Srbiju projektom „Riset“ (engl. Reset) koji je postavljen u Srpskom paviljonu.

prvi samostalni nastup Srbije na bijenalu u Veneciji

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nagrade: 1980. — Fond Ilija Kolarević, Beograd; 1981. — Fond Sreten Stojanović, Beograd; 1983. — Sedam sekretara SKOJ-a, Zagreb; 1984. — Premija Gradske zajednice kulture za 1983. godinu, Beograd; 1987. — III PIJS, Pančevo, (1993.); 1991. — Fond Ivan Tabaković, SANU, Beograd; 1992. — Nagrada Salona Monruž za skulpturu, Pariz; 2000. — Sava Šumanović, Novi Sad; 2001. — Fond Vladislav Ribnikar, Beograd.

 

fountain

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Mrdjan Bajic_Ja volim Ameriku

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Paviljon Srbije, Venecija 2007

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Paviljon Srbije, Venecija 2007-1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

thumb_DSC05202 (2)

Deo intervjua pod naslovom Lako je iz prikrajka kritikovati sa Mrđanom Bajićem. Prenose Večernje novosti tekuće godine.

 

* Šta vas kao umetnika u poslednje vreme posebno provocira?

– Bez obzira na to što toliko dugo nisam imao izložbu, radim više nego ikada. Na jesen će u ediciji „Kolekcije Vujčić“ izaći knjiga o meni. Ona je na neki način nadomeštaj svih izložbi koje u Beogradu nisam imao. Glupo je da prepričavam radove, smatram da je zadnjih nekoliko godina najproduktivniji period u mom opusu.

* Šta se dogodilo sa vašom idejom o Jugomuzeju, je li i to opet ostalo mrtvo slovo na papiru?

– Jugomuzej postoji kao jedan virtuelan projekat, konglomerat radova koji sam poslednji put pokazao 2007. u Veneciji. Nisam imao preveliku ideju da će u gigantskim merama profunkcionisati. Započeo sam ga u trenutku kada je celokupna istorija i memorija koja se tiče te prethodne zemlje bila odbačena od svih novonastalih zemalja. Bila je potisnuta i uništavana, kao nešto što nikome ne treba. Imao sam potrebu da tu memoriju sa ciničnim otklonom dovedem u polje vidljivosti. U međuvremenu stvari su se promenile. Opustila se ta prvobitna nacionalistička magma koja je mislila da će tako što će negirati sve što je postojalo u stvari verifikovati sopstvenu veličinu.

* Dok su se drugi odricali socijalističkih ideja, vi niste, šta je sa vašim petooktobarskim idealima?

– Bilo to danas popularno ili ne, jedino vreme u mom životu, kada sam se identifikovao sa vlašću i njenim idejama bilo je od 5. oktobra do ubistva premijera Zorana Đinđića. Ali, ideje koje su tada kolale osule su se u ličnoj promociji nekih ljudi koji su obećali da će nas voditi u dobrom pravcu, a brinuli su više o sebi, ili svojim interesima. Raspršile su se u partijama koje su obećale emancipaciju, a postale su interesni karteli. Rastočile se nekoj vrsti razočaranosti koja kola svuda okolo.

* Rekli ste da od 5. oktobra do danas nije ostao kamen na kamenu…

– U ovoj zemlji se dnevno menjaju politike. Ne postoji više neka celina sa kojom bih mogao da se identifikujem i da verujem u nju. Pokušavam da ulovim bilo koju dobru nameru i da je na neki način podržim. Ne vidim na obzorju velike ideje koje bi me povukle da im verujem. Verujem jedino u ispravnost toga da čovek ono što mu je dato radi što je najbolje moguće. U mom životu više neće biti nikog zbog koga ću šetati ulicama, zviždati i zarad ideje precrtati pet godina sopstvenog umetničkog delovanja.

* Ima li smisla u ovakvim uslovima baviti se umetnošću?

– Bilo bi glupo da svi prestanemo da se bavimo umetnošću, jer uslovi nisu dobri. A nešto ozbiljno škripi. Od malog budžeta za kulturu, do neprofesionalnog vođenja institucija. Na sreću,svoj rad plasiram u inostranstvu. Ali, loše se osećam, jer predajući na Likovnoj akademiji na neki način dajem dezinformaciju mladim ljudima. Mada im kažem da ih slabo šta čeka posle fakulteta, ipak ih nekom energijom i potpaljivanjem umetničke vatre usmeravam na put koji je sasvim neizvestan.

* Smatrate li da je to što su Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti godinama zatvoreni poraz države?

– To je i poraz grada koji se zove Beograd. Neoprostivo! Da se u jednom pozorištu zatvori mala scena, eksplodirala bi pozorišta. Opet smo mi, koji se bavimo vizuelnom umetnošću, krivi zbog toga. Ne protestvujemo. Ali ta ravnodušnost, sa druge strane, pokazuje i da su se te institucije odrodile od osoba čije bi interese trebalo da zastupaju. Kad strancima koji posle šest godina dođu u Beograd kažete da najveći muzeji i dalje ne rade, smatraju da smo mi pomalo divlja sredina. Ali ko se kod nas više sekira oko toga?! To je prosto jedna loša novost, koja traje i više nikog ne potresa.

* Da li je samo država odgovorna za to?

– Moja generacija je sigurno dobrim delom odgovorna za sve. Nekoliko puta je dobijala priliku da vodi ovu zemlju, pa je to neuspešno uradila. Dobijala je priliku da vodi kulturu ovog grada ili zemlje, pa su i to neuspešno obavljali. Lako je iz prikrajka kritikovati. Svako se valjda prijavljuje da radi ono za šta je ubeđen da će raditi valjano. Ipak, zamolio bih one ljude koji ne znaju da rade to za šta se prijavljuju, da se sklone.

* Poslednjih godina nema ni državnog otkupa umetničkih dela za muzeje?

– Verovatno će ga nekad biti, ali pitanje je hoće li se u umetnosti standardizovati ono što je valjano ili će se umetnici i dalje izvlačiti iz partijskog ključa ili priče o nacionu. Inače, pre nekoliko godina mi je u okviru gradskog otkupa uzet jedan rad za MSU. Od tada čekam da neko dođe da ga preuzme ili makar registruje.

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.