Školska lektira kao tema antropološkog promišljanja

Filed under: afirmator,broj-24-mart-2014,društvene nauke |

Antropolozi prolektira_1390041088_670x0učavaju različite aspekte društvene stvarnosti, najraznovrsnije društvene i kulturne radnje. Stoga, zanimljiva tema za antropologe može biti i aktivnost kao što je čitanje. Čita se štampa, poruka, bukvar, kuvar, priručnik, oglasna tabla, saobraćajni znak… Čita se knjiga. Dakle, može se čitati mnogo toga i na različite načine. No isto tako pored čitanja postoji i (ne)čitanje. Koncept (ne)čitanja teorijski je razradio, između ostalih, i Pjer Bajar u knjizi „Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali?“. Pjer Bajar razlikuje nekoliko formi (ne)čitanja. Postoji kategorija knjiga za koje smo čuli, potom onih koje smo pročitali ali zaboravili, kao i onih koje smo samo prelistali. Sve te kategorije mogu se označiti kao (ne)čitanje. Bajar ukazuje kako i o nepročitanim knjigama možemo konstruktivno polemisati ili ako ne konstruktivno onda samo polemisati. Takođe, smatra da je neophodno da pojedinci priznaju sami sebi, a i drugima da nekad (ne) čitaju i da bi trebalo da se oslobode krivice i pritiska koje nameće društvo i kultura kroz netolerisanje (ne)čitanja. U društvu postoji prećutno pravilo kako se knjige moraju u celosti čitati, da se moraju pročitati ne bi li se o njima iole valjano govorilo, kao i da postoje tekstovi i knjige koje svaki pojedinac mora pročitati kako se ne bi obrukao. Polazeći od tih uočenih prinuda u zapadnoj kulturi i društvu, Pjer Bajar nastoji da ih relativizuje i dekonstruiše pokazujući da se o knjigama može  konstruktivno govoriti čak i kada nisu u celosti pročitane i da biti kulturan i obrazovan ne mora nužno podrazumevati čitanje svih dela u celosti, već sposobnost orijentacije među mnoštvom dela i naslova. Umeće je, zapravo, da se određena knjiga stavi u kontekst drugih, njoj sličnih i različitih knjiga (Bajar 2009). „Većina razgovora o nekoj knjizi ne odnosi se na nju kako se naoko čini, nego na jednu mnogo veću celinu koja obuhvata sve značajne knjige na kojima u datom trenutku počiva kulturna scena. Upravo ta celina koju ću odsad nazivati kolektivnom bibliotekom, predstavlja ono što je zaista važno, jer se naše ovladavanje njom nalazi u središtu svakog diskursa o knjizi.“ (Bajar 2009, 26).

Vrlo korisne konstatacije o procesu čitanja i potrebama koje se zadovoljavaju čitanjem iznete su u članku Jadranke Božić „Antropologija knjige i književnosti“. Prema mišljenju autorke, čitanjem se zadovoljavaju najrazličitije kulturne potrebe. Autorka ukazuje i kako čitanje nije mehanička operacija, jer čitalac vršeći izbor, unoseći svoje iskustvo u proces čitanja, daje misaonom sadržaju, nastalom kroz čitanje znakova, njemu svojstveno, specifično i novo značenje. „Čitalac svim svojim bićem učestvuje u činu čitanja, unoseći u taj čin svu svoju kulturu, sva svoja trenutna psihološka raspoloženja; piščeva poruka menja se dakle, u zavisnosti od psihičkog sklopa pojedinog čoveka. Ankete su pokazale da u jednoj knjizi čitaoci zapažaju samo ono što ima neke veze s njima.“ (Božić …, 13).

Teoretičari književnosti kao što je Antoan Kompanjon definisali su važne teorijske premise o književnim elementima kao što su delo, autor, jezik, referent, itd. Stoga prilikom proučavanja tematike čitanja, dela teoretičara književnosti se javljaju kao nezaobilazna literatura. „Čitanje je empirijsko, projektivno, identifikaciono!“ (Compagnon 2007, 165.) „Čitatelj tekstu pristupa sa svojim normama i vrednostima.“ (Ibid, 171).

U ovom radu biće reči pre svega o čitanju i (ne)čitanju književnih dela, o čitaocu u kontekstu književnosti. Preciznije, razmatra se odnos ljudi prema lektiri i uticaj koji čitanje lektire ima na izgradnju navika i preferencija ka određenom književnom žanru. Pred vama je rad koji se može smatrati uvodom u datu tematiku i predstavlja korisnu smernicu i podsticaj za neka dublja i detaljnija buduća istraživanja sa ciljem da se daju odgovori na pitanja: Koliko čitanje, odnosno nečitanje školske lektire utiče na formiranje čitalačkih navika ljudi? Da li i zbog čega dolazi do otpora prema čitanju književnih dela iz lektire? Koje se društvene poruke tako žele preneti? Da li izbor da se pročita ili ne pročita književno delo iz lektire odražava povlađivanje ili možda suprostavljanje određnim društvenim normama? Da li se i po čemu razlikuje čitanje književnih dela iz lektire i onih van nje? U kojoj meri školska lektira uobličava čitalačke preferencije ljudi?

Obavila sam dva probna terenska istraživanja. Jedno je bilo sa zanatlijama i trgovcima iz Sarajevske ulice u Beogradu (vođeni su razgovori sa sedam osoba srednje starosne dobi), a drugo sa studentima etnologije i antropologije (razgovarano je sa trinaest osoba starosti između dvadeset i trideset godina) na Filozofskom fakultetu u istom gradu 2012. godine. Nakon probnog intervjuisanja zaposlenih u zanatskim i trgovinskim radnjama u Sarajevskoj ulici, došla sam do zaključka da je uticaj lektire na njih veoma slab. Neke od pedesetogodišnjih informantkinja izjavljivale su kako se lektire uopšte ne sećaju. Jedna me je savetovala da za čitanje pitam mlađe ljude. Aktivnost čitanja povezivala je sa mlađim naraštajem. (Ne mogu utvrditi koliko je raširen, ali stav o tome da vremena za čitanje imaju samo mlađi članovi populacije definitivno je prisutan.) Na čitalačke navike ovih zanatlija i trgovaca, kao i na popularnost određnog književnog žanra ili knjige među njima, uticaj komšijskih i prijateljskih preporuka je evidentan. Mediji su isto, značajan faktor. Književna dela iz lektire, ako su i čitana, zaboravljena su i nemaju značajniji uticaj na izbor štiva za čitanje zanatlija i trgovaca iz Sarajevske ulice. Sa druge strane, situacija među studentskom populacijom znatno je drugačija.

Na osnovu izjava intervjuisanih studenata došla sam do saznanja da u većini slučajeva omiljene knjige nisu povezivane direktno sa lektirom, odnosno vrlo malo knjiga iz lektire zadobija status omiljenih.  Od knjiga iz lektire koje su neki od studenata naveli kao omiljene bile su  „Proces“, „Zločin i kazna“, „Gorski vijenac“ i „Derviš i smrt“. Na spisku omiljenih knjiga jedan od mojih sagovornika naveo je delo „Čekajući Godoa“. Većina informanata ima pozitivan stav prema tom delu. Neki su tvrdili kako je odlično, a neki da su ga pročitali u jednom dahu.  Intersantno je bilo još uočiti kako su se među omiljenim knjigama mojih sagovornika našla dela Dostojevskog koja nisu lektira, kao što je na primer delo „Poniženi i uvređeni“.

U nekoliko slučajeva mogla sam konstatovati pojavu dodavanja omiljenih knjiga iz lektire tek kada je razgovor poodmakao (npr. jedna devojka je tako dodala knjigu „Ana Karenjina“) ili na kraju spiska omiljenih knjiga (tako je učinio jedan od informanata sa delima kao što su „Proces“ i „Derviš i smrt“).  Mišljenja sam da je to zbog toga što se lektira najčešće ne povezuje sa rečju „omiljeno“ samo po sebi.

Interesantno je bilo zapaziti da su u diskursu svakog informanta-studenta dela ruskih pisaca realističke književnosti (realizma) nužno prisutna, bilo da se kude ili hvale. Sa druge strane, vrlo često su pominjana i dela egzistencijalističke književnosti (egzistencijalizma). Za razliku od dela realističke književnosti, ova iz druge kategorije su se navodila kako bi bila pohvaljena. Nisam naišla ni na jednu izjavu u kojoj se izražava negativan stav prema egzistencijalističkoj književnosti. Mogu knjige tog pravca da se ne pomenu, ali se nikad ne kude, što nije slučaj sa npr. Tolstojevim delima. To me je navelo na razmišljanje da li se u osnovi takve pojave krije možda ne neki personalni motiv, već društveni i kulturni kod upisan u diskursu o čitanju i čitalačkim preferencijama?

Neki su iskazali osećaj sramote i krivice zato što nisu pročitali dela za koja se smatra da svaka obrazovana osoba treba da pročita. To je jedan od primera kroz koji se iskazuje ono što je Bajar nazivao „prisilom društva i kulture“. Naše čitanje i preferencija ka određenom književnom žanru povezano je u velikoj meri sa kulturom i društvom u kojem živimo, kao i  sa tim šta se u njemu smatra poželjnim, a šta ne. Neki su pak, govorili o tome kako vole da čitaju i da to čine često, ali da namerno nisu želeli da čitaju lektiru, ne toliko zato što im se dela nisu svidela, već zato što nisu želeli aktivnost čitanja književnosti da povezuju sa prisilom, moranjem, obavezom, itd. Na primer, jedna od sagovornica izjavila je: „Nisam želela da povežem književnost sa moranjem, konzumiranje umetnosti kao nešto što je nametnuto, kada je nešto određeno kad moraš i šta moraš da radiš. Dosta sam čitala lektire, ali sa zakašnjenjem.

Lektira se u većini slučajeva doživljava kao namet, obaveza, prinuda, kao nešto što se mora. Ograničen vremenski rok da se dela pročitaju stvara averziju prema čitanju lektire. Kada se čitanje književnih dela povezuje sa samorealizacijom, zadovoljenjem određenih unutrašnjih pobuda i zadovoljstvom, dolazi do nesaglasja sa načinom čitanja koji zahteva nastavnik u školi kao predstavnik školskog sistema. Postoje pojedinci koji nastoje da se odupru čitanju lektire u kontekstu učenja kako bi zadžali svoju slobodu, kako bi kontrolisali i zadržali kreativni potencijal. Mišljenja sam da biranje da se u nekim slučajevima lektira ne čita može tumačiti kao izražavanje bunta i otpora prema institucijama škole i školskom sistemu.

No postoje i oni koji se pokoravaju autoritetu i čitanje lektire doživljavaju kao i svaku drugu vrstu učenja. Jedan od informanata smatra da se uz pomoć lektire čovek uči da čita, odnosno da može steći kulturu čitanja, ukoliko to nije učinio u porodici. Takav stav nalikuje premisi iz ranije književne teorije, da je empirijsko i objektivno čitanje moguće. Jedna sagovornica odbila je da dâ predlog knjige koja nije u lektiri, a koja bi morala da u njoj bude, sa obrazloženjem da nije kompetentna. To se može povezati sa tim da ljudi obično od stručnjaka za književnost očekuju da kažu šta je za njih dobro, odnosno koja je knjiga dobra, a koja nije. Dakle, i u ovom slučaju autoritet obrazovnih institucija se uvažava. Priznaje im se monopol nad znanjem, odnosno monopol za određivanje validnosti i istine.

Među informantima imala sam i sagovornika koji je nekoliko puta tokom razgovora istakao kako nikad nije „patio“ od autoriteta škole. Međutim, sama činjenica da je nekoliko puta samoinicijativno pomenuo autoritet, i sebe određivao u odnosu na njega, ukazuje da prepoznaje autoritet. Posmatrano iz njegove vizure, autoritet škole u pogledu lektire postoji kao realnost, samo što se on (sagovornik) neutralno odnosi prema njemu (autoritetu).

Razmatranjem obavljenih intervjua sa studentima potvrdila se činjenica da je čitanje identifikaciono, projektivno, jer su mnogi neke svoje karakterne osobine povezivali sa čitanjem, odnosno nečitanjem. Svako čitanje i kazivanje o pročitanom ili nepročitanom povlači sa sobom i kazivanje o sopstvu. Kao ilustracija može poslužiti izjava: „Imam praksu da ukoliko mi se od nekog autora svidi prvo delo koje pročitam, ali zaista svidi, ja ću od njega pročitati sve do čega mogu da dođem. Međutim, ako mi se to prvo delo ne svidi, ja nemam snage da idem dalje. Znam da je to karakterna mana. Meni se „Zločin i kazna“, koji sam čitao u okviru školske lektire nije svideo, tako da nisam imao snage i hrabrosti da nastavim dalje sa Dostojevskim.“

Određena tematika knjige uticaće na pojedinca da iskaže stav prema njoj (tematici). Na primer, jedan sagovornik je izjavio da mu se „Ana Karenjina“ ne sviđa zato što ima averziju prema samoubistvima. Vrednosni sud o nekoj temi ili pojavi iz svakodnevnice utiče na prijemčivost, odnosno neprijemčivost dela u kome se govori o njima. U književnoj teoriji se govori kako kuturni bagaž utiče na našu recepciju dela što se na ovom, a i drugim primerima pokazalo kao tačno. Čitanje je empirijsko i razlikuje se od osobe do osobe. Polazeći od te premise moguće je objasniti činjenicu da jedno te isto delo u jednom pojedincu može izazvati ushićenje, a u drugom pak ogorčenje. Upravo je „Ana Karenjina“ delo o kome su neki govorili sa oduševljenjem, a neki pak sa negodovanjem.

Promatrajući zapise razgovora primetila sam kako se kao veliki problem u savladavanju dela realističke književnosti navode dugi, detaljni opisi toalete junaka i slično. Savremni čitalac je očigledno usmeren na dela o apsurdu, besmislu, poigravanju sa konceptima, itd. Prijemčljivijim se smatraju dela nastala u bliskoj prošlosti, u 20. veku, od onih čiji se nastanak vezuje za dalju prošlost kao što je Antika. Antička književnost se doživljava kao strana, daleka, nerazumljiva. Realistička književnost takođe, nije popularna. To može ukazivati na izvesno nepodudaranje, odnosno vrlo malo preklapanje repertoara implicitnog i stvarnog čitaoca. „Implicitni čitatelj teksta je konstrukcija koju stvarni čitalac doživljava kao prisilu.“ (Compagnon 2007, 175). „Implicitni čitatelj stvarnome čitatelju predlaže model, određuje očište koje će stvarnom čitatelju omogućiti da okupi značenje teksta.“ (Ibid)

Među informantima postojala su dva mladića čiji se stavovi mogu postaviti u opoziciji po pitanju pristupa konceptu (ne)čitanja. Informant A je priznao kako je samo pet knjiga pročitao u srednjoj školi. No to ga nije sprečavalo da kritički govori o knjigama koje nije pročitao. Toliko je detaljno obrazlagao svoju kritiku „Ane Karenjine“ da u prvom trenutku nisam bila primetila da to delo nije ni pročitao. Dok je sa druge strane informant B tvrdio kako je u životu pročitao samo dve knjige i da mi zato nije dobar informant. Odbijao je da govori o knjigama, budući da ih nije čitao. Jedine dve knjige koje je informant B pročitao su „Starac i more“ i „Stranac“ (knjige koje su bile u školskoj lektiri).

Interesantno je uočiti da su dela koja predstavlja prvu asocijaciju na lektiru gotovo istovetna onim koje se navode kao dela iz lektire koja se pamte. Pominju se „Ana Karenjina“, „Zločin i kazna“, „Derviš i smrt“, „Hamlet“, „Faust“, „Stranac“, „Čekajući Godoa“, „Proces“, „Na Drini ćuprija“, ali se ni u jednom razgovoru na primer nije pomenuo Balzakov „Čiča Gorio“ ili Molijerov „Tvrdica“. Kako protumačiti ovu pojavu? Svi intervjuisani ljudi pohađali su različite srednje škole, u različitim krajevima Srbije, bili su podložni uticaju različitih profesora, njihove porodice se takođe razlikuju. Šta je onda to što utiče da svi kolektivno zaboravljaju Molijerovog „Tvrdicu“ ili Sterijinog „Kir Janju“? Objašnjenje bi možda trebalo tražiti u kulturno-društvenim okolnostima perioda kada su informanti pohađali srednju školu (period od 2000. do 2008. godine). Opisane tvrdice u pomenutim delima su zelenaši, ljudi bez skrupula u poslovanju. Same knjige o tim tvrdicama predstavljaju kritiku takvog  ponašanja i društvenog ustrojstva. Da li bi možda njihovo zaboravljanje trebalo tražiti u činjenici da se želi izbeći kritika modela ponašanja opisanih tvrdica, budući da društvo u kome su se informanti školovali u popriličnoj meri toleriše takve modele ponašanja? Iako se Sterijin Kir Janja može prepoznati u mnogim pojednicima društva u kome informanti žive, do tog prepoznavanja ne dolazi.

Među informantima postoje oni koji su iskazivali bunt prema birokratskom sistemu i institucijama i skretali pažnju da bi trebalo više kontrolisati ono što se deci i mladim ljudima „servira“ kao lektira  i njeno tumačenje. No niko nije iskazao bunt protiv trenutnog duštvenog ustrojstva. Egzistencijalizam i njegovi koncepti su aktuelni. Može se pretpostaviti da su pojedinci u saglasju sa trenutno važećim društvenim normama i vrednostima. Niko ne oponira društvu apsurda, već se u njemu pronalazi.

O lektiri iz osnovne škole vrlo se malo govori. Neki od informanata su izjavljivali kako se ne sećaju šta im je bilo u lektiri u tom periodu. Primetno je da što je pojedinac dalje u odnosu na trenutak čitanja, sve više zaboravlja  pročitano, kao i ono što je bilo u lektiri. Zatim, mnogi su tvrdili kako su njihovi roditelji više čitali kao mlađi. Studenti su istovremno priznavali kako u  poslednje vreme manje čitaju književnost nego pre. Kao razlog najčešće su navodili prezasićenost čitanjem knjiga iz stručne literature. To dovodi i do toga da im čitanje književnih dela više ne predstavlja odmor.

Na čitanje, pored škole, uticaj ima i porodica, ali ne u većoj meri od nje. Najviše uticaja ostvaruje profesor kroz predavanja i iznošenje svojih stavova u pogledu pojedinih dela. Dakle, ne utiče toliko lektira predviđena programom na papiru, već kako ju je profesor ili profesorka srpskog jezika i književnosti „oživotvorio/la“. Od potreba koje se čitanjem lektire zadovoljavaju pre svega se mogu konstatovati vaspitna i saznajana. Iako većina informanta čita knjige iz zadovljstva, školska lektira se retko kad povezuje sa prijatnim osećajem, već sa prinudom i nečim što se mora.

Na kraju, sumiranje. Bilo da se knjige iz lektire čitaju ili ne čitaju o njima se nužno govori. Takođe, oformljen je određeni diskurs o školskoj lektiri gde se egzistencijalizam i realizam kao pravci u književnosti stavljaju na dve suprostavljene, opozitne strane. Prema delima iz školske lektire, a koja se ubrajaju u egzistencijalističku književnost stav i mišljenje su pozitivni. Realistična književnost se nekom dopada, a nekom ne. O realističnoj književnosti se nužno govori, ali se zapravo malo čita. „Ana Karenjina“ se pominje u skoro svakom razgovoru. Školska lektira se dovodi u vezu sa moranjem i prisilom. U ustanovama škole i profesorima prepoznaje se autoritet. Zbog toga se, na izvestan način, i javlja otpor prema lektiri. U nekim slučajevima kroz nečitanje lektire želi se iskazati otpor prema društvenoj prisili, normama, želi se zadržati sloboda promišljanja i izbora. Takođe, kulturni repertoar itekako utiče na percepciju književnih dela. Određene društvene okolnosti utiču na pamćenje i zaboravljanje književnih dela.

Milena Golubović, M.A. etnologije i antropologije

solar8@ptt.rs

Literatura:

Bajar Pjer, „Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali?“, Službeni glasnik, Beograd, 2009.

Božić Jadranka, „Antropologija knjige i književnosti“, tekst iz ridera za kurs Nacionalna etnologija – Književnost i društvo, školska 2011/12. godina, Odeljenje za etnologiju i antropologiju, Filozofski fakultet u Beogradu.

Compagnon Antoine, “Demon teorije”, AGM, Zagreb, 2007.

One Response to Školska lektira kao tema antropološkog promišljanja

  1. Pingback: Zrnce mudrosti: Čitanje: Golubović | Beleg

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.