Silvija Federiči – U slavu teorije zavere

Filed under: afirmator,broj-36-mart-2015,poezija,poezija i proza,sindikat |

silvia_federiciZa-vera

etimološki zajedno dišu.

Pitanje prvo:

Zar naše gazde ne uzdišu

podjednako zbog našeg preslabog rada?

I ne kuju li oni planove u istim

ovalnim prostorijama

kako da iscede

poslednju kap krvi

i osmisle odgovarajuću kaznu

hoće li nas šargarepa koja nam

visi pred očima

ubediti da

je sam bog osmislio

njihove grafikone produktivnosti?

 

Zavera, strašna reč

puna zloslutnih odjekivanja;

pogleda na zatvorena vrata

ćutke poslatih naređenja

zle namere.

Nemoguće, kažeš,

ne dopusti da te desničarska propaganda

pređe.

Taj metak koji prolazi tačno

kroz tvoju glavu

bio je namenjen tebi i meni

od dana kad je nastao kapital.

A to smanjenje plate,

tako duboko zašlo u

naše džepove

što nam cepa pantalone

jeste logika samog sistema.

Zato se čuvaj

teorije zavere istorije.

Nikakvoj sumnji nismo vični,

braćo i sestre,

nikakvom zamaranju očiju

da bismo čitali između redova

ili pratili trag krvi

pod koracima naših gazdi.

Govorimo o akcijama, obveznicama i profitima.

Pada li cena zlata?

Puca se u Južnoj Africi.

Kamatna stopa raste?

Umiremo od gladi u Nigeriji.

Ono što vidiš je istina

i oni nam tako kažu.

Ali ja znam da akcije ne nose pištolje

a papirne obveznice ne mogu odlučivati

o ceni na konzervi mleka

koja će uzrokovati gladovanje dece

u sirotinjskim kvartovima imperije.

A nijedan grafikon bilo koje firme

ne šalje ruku sa koje kaplje krv

u noćnu hajku

po uskim ulicama El Salvadora

zbog te rane u mesu

koja će zaokružiti njihov profit.

 

Između akcija i redova nezaposlenih

okova i soba za mučenje

stoje savetovanja

desetina ljudi

neki su divlji i hrabri

drugi puze svakodnevno

kao crvi kad se podigne cigla.

Neumorni hodočasnici

u limuzinama sa neprobojnim staklom

okupljaju se

na Mekama njihovih ubistava

u Njujorku, Londonu, Ženevi

tamo gde se donose odluke

koje će širiti talase straha

u sva četiri ćoška

kapitalističkog sveta.

Nema zavere, kažeš?

Ali kojim lingvistički izumom

treba da imenujem čin i trenutak

dok ja gasim opuške cigareta

a neki ljudi nalaze dvostruku dobit

oduzimajući hranu sa naših stolova

terajući nas da se prevrćemo celu noć u krevetu

beskrajno računajući

kakve su nam šanse da preživimo.

 

Hajde, onda,

pevajmo u slavu

teorije zavere istorije.

Jer sve dok postoje ljudi

koji sede i planiraju dela

zbog kojih bilo ko od nas umire,

nikakav beg od koncepcije

ili verbalnog trika

neće me sprečiti da zaključim

da prave zaveru protiv nas.

 

Silvija,

Port Harkort, 1985.

 

Prevela s engleskog Ivana Maksić

 

Silvia Federiči je feministička aktivistkinja, spisateljica i nastavnica. 1972. je učestvovala u osnivanju Internacionalnog feminističkog kolektiva, organizacije koja je pokrenula međunarodnu kampanju Plate za rad u domaćinstvu. Tokom 1990-ih, nakon istraživačkog i rada u prosveti u Nigeriji, aktivirala se u pokretu protiv korporativne globalizacije i pokretu protiv smrtne kazne u SAD. Ona je jedna od suosnivačica Komiteta za akademsku slobodu u Africi, organizacije koja je posvećena generisanju podrške za borbe studenata i nastavnika u Africi protiv strukturalnog prilagođavanja afričkih ekonomija i obrazovnih sistema. Od 1987. do 2005. je predavala na međunarodnim studijama, ženskim studijama, i kursevima političke filozofije na univerzitetu Hofstra u Hempstedu, Njujork. Tokom svih ovih godina Silvija je pisala knjige i eseje o filozofiji i feminističkoj teoriji, ženskoj istoriji, obrazovanju i kulturi, a nedavno i o svetskoj borbi protiv kapitalisitčke globalizacije i za feminističku rekonstrukciju zajedničkih dobara. (biografija preuzeta sa http://kontra-punkt.info/autori/silvija-federici)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.