SF LEGENDE: Filip K. Dik

Filed under: 2013,afirmator,broj-21-decembar-2013,sf / horor |

Dick_bookshelf_b&wFilip K. Dik je priznati, ali za svog života ne i toliko poznati, autor SF klasika kao što su:
„Ubik“, „Tecite suze moje, reče policajac“, „Tamno skeniranje“, „Čovek u visokom dvorcu“…
Od 1982. godine do danas, filmovi snimljeni po njegovim delima („Istrebljivač“, „Totalni opoziv“, „Suvišni izveštaj“, „Skrimersi“…) zaradili su milijardu dolara i koji cent viška.

Filip K. Dik umro je nekoliko meseci pre projekcije „Istrebljivača“. Život je proveo u siromaštvu, drogiranju i u paranoji. Ženio se pet puta, pod uticajem droge i razvodio pod uticajem paranoje i siromaštva. Filip K. Dik bio je ozbiljno poremećen čovek u vreme koje je Amerika posvetila razvijanju ljudskih poremećaja. Logično, Dik je izabrao ulaženje u Jungovo delo i nad njim se zatvorio poklopac, ostavljajući ga u nelogičnom svetu, kojim vlada diktatura Ega i paranoja usled zatvorenog prostora duše.

Filip K. Dik je idealni hroničar savremene Srbije, ako izuzmemo činjenicu da mu je telo mrtvo. Ipak, dematerijalizacija, te i izmeštanje u druge tokove vremena i duha, uspešno je utkana kao motiv u čitav njegov autorski svet, tako da se moja prethodna pretpostavka o Srbiji, kao o zemlji koja živi Dikov roman, ili falusove maštarije, ne zasniva na gegu.

U drugoj polovini osamdesetih, došlo je do štampanja neophodne Brajeve azbuke za razumevanje slepila koje je zahvatalo ex Jugoslaviju. Filip K. Dik je bio i ostao Homer našeg „vrlog novog sveta“, istovremeno inspirišući i dezavuišući gomilu ljudi koji su pristupali kulturi. Inspirisani na stvaranje, ljudi su često zaboravljali na sopstveno življenje i kroz dematerijalizaciju kvaliteta ulazili u svetove za koje im je trebalo i sigurnosno uže, da ne bi došlo do gubljenja realne svesti i prihvatanja iluzije o sopstvenoj veličini.

Filip K. Dik nikad nije bio najbolje shvaćen, jer je pod uticajem narkotika pisao iz Jungovog sveta, ne bi li odvratio ljude od nepripremljenog upadanja u rupe sopstvenih svesti. Sve o čemu je pisao, nije za ljude prizivao, bila to paranoja, totalitarizam, droga, ili sujeta, kao najjači narkotik. Ljudi su se sami prizvali i počelo je moderno doba.

Dik nadi ostavlja gorak ukus u ustima, bez obzira na erektivnu ideju, dobru spiku i jebačku atmosferu. Nikad nije uspeo da se otrgne od sopstvenog pakla i sumpor neonskog sveta miriše sa stranica njegovog dela, ali je, bez obzira na sve što ga je obuzimalo, uspevao da iznese svoju viziju na inteligentan i pripovedački uspeo način. To što je Dikovo seme opomene kasnije raslo u materici ošuganog poimanja, sve do rađanja hladnog sveta paranoje i totalitarnog režima, nema veze sa kvalitetom ideje, nego je, jednostavno, bezveze.

Prikopčani na slike stvarnosti ljudi žive, dok im telima struji koktel paranoje i drugih narkotika. Šta je starije: vreme mraka ili kokošije slepilo? Ne znam. Znam samo da se mrak ispilio iz mućkova… I da je čovek napravio šibice da osvetli mrak, oseti toplinu, a ne da potpali vatru sopstvenog pakla.

Miloš Živanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.