Senada Mešković: U NOĆI PUNOG MESECA

Filed under: 2017,afirmator,arhiva,broj 64 - jul 2017,sf / horor |

indexexKada sam bila dete, deda mi je ispričao neobičnu priču, tada me je uveravao da je istinita i da ju je čuo od više osoba, koje su doživele isto iskustvo. Prema njegovoj priči, ukoliko odete sami na jezero u noći punog meseca, po magli, na mol kod stare, napola srušene vetrenjače, možete videti nešto tako neobično da vam niko u to neće poverovati.

Kako su godine prolazile, zaboravila sam na tu priču. Pre dva dana, nedugo nakon zalaska sunca, počela se spustati magla. Budući da je bila noć punog meseca, neočekivano sam se setila dedine priče i odlučila da odem na jezero iz čiste znatiželje. Prema dedinoj priči, na jezero ste morali otići sami, i dva-tri minuta pre ponoći u vodu baciti gvozdeni novčić, kao kada bacate novčić u fontanu da biste poželeli želju.

Nisam ni slutila da će jezero u to vreme izgledati tako sablasno. Znala sam gde se nalazi stari mol u blizini vetrenjače. Međutim, nisam očekivala da je mol u tako zapuštenom stanju – da su daske škripale pri svakom koraku. Otišla sam do kraja mola i pogledala na ručni sat, bilo je pet minuta do ponoći. Magla nije bila jako gusta, ali se nije mogla ni nazreti druga obala jezera, čak je i mesec bio tek samo bleda mrlja na nebu. Oklevala sam nekoliko trenutaka, razmišljajući da li da ipak odustanem od nepoznate pustolovine i vratim se kući. Ipak sam se predomislila i pružila ruku iznad vode i pustila da novčić padne. Činilo mi se da je potrebno mnogo više vremena da udari o površinu vode nego što se to može očekivati, kao da je vreme usporilo, gotovo stalo. Na trenutak sam pomislila da neću uopšte čuti pljusak.

Kada sam konačno čula nestrpljivo očekivani zvuk, pogledala sam ka suprotnoj obali, bojeći se onoga što je trebalo da vidim.

Pomislila sam da se neće ništa dogoditi, da sam naivno poverovala u izmišljenu priču, međutim, tačno u ponoć, videla sam male svetlucave tačkice poput zvezda na nebu kako se skupljaju iznad površine vode, otprilike na sredini jezera. Svakom sekundom ih je bilo sve više i činilo mi se kao da formiraju nekakav nejasan oblik. Nisam mogla da odvojim pogled od te neobične pojave, kao opčinjena sam posmatrala, pomalo strahujući šta će se sledeće dogoditi.

Nakon nekog vremena, učinilo mi se kao da nazirem ljudski oblik kako lebdi iznad površine vode i približava mi se. Nisam imala nikakve sumnje u ono što sam videla. Ispred mene se nalazilo neobično biće, duh možda. Imalo je izgled žene obučene u starinski ogrtač sa kapuljačom. Celo biće i odeća bilo je neobične bele boje i isijavalo je nekakvim nezemaljskim sjajem.

Osetila sam kako me je zapahnuo talas hladnog vazduha, te me je istog trena obuzela jeza. Vazduh je bio ispunjen neobičnim naelektrisanjem, od kojeg sam osetila blago peckanje po koži. Pokušala sam da se izmaknem, želela sam da se okrenem i pobegnem, ali nisam mogla da se pomerim, stajala sam kao hipnotisana i zurila u duha ispred sebe. Nazvala sam to biće duhom, jer nisam znala koji drugi naziv da mu dam, ali uopšte nisam bila sigurna u njegovu prirodu. Nisam znala da li je to biće iz sveta duhova, duša nekog pokojnika, ili stvorenje iz nekog drugog sveta.

Iznenada me je uhvatila za ruku i pogledala očima koje su imale sablasan sivkasti sjaj. Osetila sam drhtavicu od tog dodira, mešavinu hladnoće i straha. Progovorila je glasom morskih sirena iz starih legendi.

„Pomozi mi…“

Istog trena ruke hiljadu duhova su je ščepale i povukle nazad u jezero.

Neko vreme sam gledala u neverici, kao opčinjena. Nisam mogla da se pomerim, kao da me je neko zaledio. Jedino o čemu sam mogla da mislim bilo je:

„Šta se upravo dogodilo?“

Kada sam konačno uspela da se pomerim, pogledala sam na sat, prošlo je četrdeset i tri minuta posle ponoći. Magla je nekim čudom počela da se razilazi. Ubrzo sam mogla da vidim vedro nebo posuto sjajnim zvezdicama i veliki okrugli mesec.

Mesečina je osvetljavala jezero tako jarko da se videlo gotovo kao po danu. Nisam mogla da verujem da je magla tako iznenada nestala, kao da je nije ni bilo.

Dok sam se vraćala kući, setila sam se kraja dedine priče. Ko god da je prisustvovao susretu sa neobičnom damom na jezeru i kasnije pričao o tome, doživeo je da ga smatraju u najboljem slučaju za lažljivca sa bujnom maštom, a u najgorem za ludaka.

Šta god da se desilo, znam da je bilo stvarno. Niko ne može izmisliti tu nezemaljsku svetlost, takvu neobičnu hladnoću i jezu, kao ni glas nalik na pesmu morskih sirena. Volela bih da znam ko i šta je zapravo bilo to biće i zašto je tako očajnički tražilo pomoć. Međutim, ne verujem da ću ga ikada ponovo sresti, koliko god puta odlazila na stari mol po magli u noći punog meseca. To iskustvo se događa samo jednom u životu, inače bi neko već razotkrio tajnu duha sa jezera.

 

Senada Mešković

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.