“SEDMI PEČAT”, Road movie INGMARA BERGMANA

Filed under: 2013,afirmator,film |

ingmar_bergman_seventh_seal_2a_5

Deluje da je Ingmar Bergman je napravio film „Sedmi pečat“ da bi savladao svoj strah od smrti i svrstao ga je među svojih deset najboljih filmova. Naslov filma Bergman je „pozajmio“ iz Biblije, iz osme glave knjige „Otkrovenja:“ ”I kada je Jagnje otvorilo sedmi pečat, nastala je tišina na nebu…“
Bergmanov mitopoetski svet u ovom filmu je biblijski svet, prepun simbola hrišćanstva. Film počinje, a i završava se ovim biblijskim citatom, koga u početku izgovara pripovedač, a na kraju filma to čini i Karin, verna supruga glavnog junaka, sednjevekovnog viteza Antoniusa Bloka.
”Premda se danas doima zastareo i pomalo previše alegoričan, „Sedmi pečat“ u svoje je vrijeme bio apsolutni šok, jer je u film vratio filozofske ambicije i velike teme kojima klasični narativni stil nije težio. A opet, „Sedmi pečat“ nije bio literaran i papirnat, bio je to film koji je pripovjedao slikom, koristeći vizualni repertoar njemačkog ekspresionizma i sjevernjačke gotike“, napisao je Jurica Pavičić u zagrebačkom “Jutarnjem listu” 2007. godine, povodom smrti Ingmara Bergmana .
Sinergija ovih modaliteta pokazuje se da se u totalitetu njihove sraslosti pojavljuje svojevrsni “ekstra bonus”, a to je tipičan, bergmanovski pogled na svet baziran na Subjektivističkom ekspresionizmu. Ovaj film, pun stilizovane i simbolističke dramaturgije je zapravo veoma zabavan film, uprkos svom sumornom početku. „Sedmi pečat“ je takođe, mišljenja smo, jedan od najboljih filmova svih vremena u svetskoj kinematografiji. Kao dokaz popularnosti ovog filma služi i činjenica da je scena kada Vitez i Smrt igraju šah, jedna od najparodiranijih filmskih scena u istoriji filma. Kao da je to u napred znao, Bergman se, takođe, tokom filma, podruguje Smrti. Ona zapravo nosi masku belog klovna, kao simbiozu mrtvačke glave i klovnovske maske. Bergman zapravo pobeđuje smrt, ali ne u šahu, već nastavkom života u filmu, kroz malu, idiličnu porodicu putujućeg glumca, jedinu koja je izbegava zlu sudbinu da postane žrtva svemu što je vodilo u smrt, kao što su kuga, divlje životinje i razbojnici, a zatim poroci, kao što su preljuba i ostali biblijski smrtni gresi.
Kako kroz filmsko stvaralaštvo tako i privatno, Bergman produžava svoj život, ostavivši iza sebe devetoro dece iz pet brakova. A film, za koga je govorio da je on njegova “zahtevna ljubavnica”, doneo mu je besmrtnost. Zato se može reći da je Ars longa, vita brevis, ideološko „Vjeruju“ ovog Bergmanovog umetničkog dela. U osnovi „Sedmog pečata“ je jednočinka „Drvena slika“, koja je napisana za prvu klasu studenta škole za glumu u Malmeu, 1953/54.
„Trebalo nam je nešto što bi odigrali za prolećnu premijeru. Radio sam kao predavač u scenskoj školi Gradskog pozorišta u Malmeu i bilo je teško doći do pozorišnog komada sa približno ekvivalentnim ulogama. Napisao sam „Drvenu sliku“ kao pozorišni komad za vežbu. Komad je bio podeljen na niz monolga. Broj studenata je određivao broj uloga”, priseća se Bergman svojih početaka. Pozorišni komad „Drvena slika“ prvo je bio izvedan kao radio-drama, a zatim u pozorištu u Malmeu sa Ingmarom Bergmanom kao rediteljem. Iduće, 1955. godine, ovaj pozorišni komad je izveden na daskama Kraljevskog dramskog pozorišta u Stokholmu, „Dramaten“, ovoga puta u režiji Bengta Ekeruta, koji u filmu „Semi pečat“ igra Smrt.
Pozorišna predatava „Drvena slika“, sadrži i uspomene iz Bergmanovog detinjstva, naročito one nastale kada je pratio svog oca, luteranskog sveštenika, na njegovim propovedima. Još kao dečak, Bergman je zapazio jednu sliku u crkvi u Tebi, u Stokholmskoj parohiji. To je slika „Smrt igra šah“, ulje na drvetu iz petnaestog veka, slikara Albertusa Piktora, koga kao crkvenog slikara u filmu „Sedmi pečat“, igra Gunar Ulson.
Slika predstavlja smrt u obliku skeleta sa kosom i viteza obučenog u zelenu odoru, nalik na lovačku, ispred kojih je šahovska tabla.
„Ali na kraju krajeva, imao sam malu pomoć od „Drvene slike“. „Sedmi pečat“ je krenuo u drugom pravcu, postavši neka vrsta Road movie-a koji se nesmetano kretao u vremenu i prostoru”, piše Bergman, opisujući nastanak ovog filma u svojoj knjizi „Slike“.

 

seventh-seal

 

 

 

 

 

 

 

DANCE MACABRE
Bergman je radio svoje filmove s istom glumačkom družinom, u glavnom sa švedskim glumcima i snimateljima kao što je Sven Nikvist, glumicama Ingrid Tulin, Hariet Andešon, Bibi Andešon, zatim Liv Ulman i sa glumcima kao što su Maks fon Sidov i Erland Jozefson. Neki od njih igraju i u ovom filmu. Sadržaj filma „Sedmi pečat“ je sledeći: Trinaesti je vek i Evropom hara kuga. Glavni junak filma, srednjevekovni vitez Antonius Blok, u pratnji štitonoše Jensa, vraća se iz krstaškog rata u Švedsku, u svoju kugom opustošenu domovinu. Vitez, koji je zapravo na prevaru zaveden i ubeđen od jednog sveštenika (čije je ime Raval) da ostavi svoj dom i svoju mladu ženu i pođe u krstaški rat u Svetu zemlju, vraća se sada umoran i bez iluzija svojoj kući, kao neki Odisej, posle deset godina ratovanja ali kao izmanipulisana individua, koja je uvek u neizbežnoj ulozi gubitnika pred istorijom. Na obali mora saznaje da je Smrt došla po njega.
On izaziva Smrt na partiju šaha, odlažući tako svoje umiranje za vreme trajanja partije. U slučaju matiranja Smrti, Vitezov život bi se nastavio, kako bi imao vremena da spozna smisao svog življenja. Antonius i njegov štitonoša Jens, susreću glumce Jofa i Miju s kojima nastavljaju put. Na trgu gledaju povorku mučenika koji se bičuju, predvođeni monahom koga u filmu igra Andreas Ek. U šumi bivaju nevoljni svedoci spaljivanja “veštice”, nedužne devojke okrivljene za kugu – tipičan primer nemoći pojedinca pred linčom društva. Vitez gubi igru sa Smrću. Završava svoj put kući i sreće još ljudi koje poziva kao goste u svoj zamak, gde ga već dugi niz godina čeka žena.
Za doručkom stiže Smrt i odvodi sa sobom Viteza, njegovu ženu, štitinošu i nemu devojku, njegovu pratilju, kovača i njegovu nevernu ženu. Na obali vidimo konja i prikolicu, kraj koje su putujući glumci, Mija, njen mali sin Mikael i muž. Jof ima poslednje priviđenje – završna scena filma „Sedmi pečat“, kada Smrt na kosoj liniji horizonta odvodi ljude koji se drže za ruke dok lije kiša.
Ova slika, kao i slika Vitezove partije šaha sa Smrću, spada u legendarne, kako filmske, tako i filozofsko-estetske ikone evropske kulturne baštine. Sve pomenute ličnosti u filmu, kako film odmiče, uključujući i samu Smrt, postaju potpuni i gotovo ravnopravni likovi ovog Bergmanovog dela.

 

seventhsealcap3

 

 

 

 

 

 

 

 

 

BLUDNI OCI I SVETI SINOVI
Umetnost i život se prepliću na svojevrstan način i u filmu „Sedmi pečat“. U knjizi „Slike“, Bergman piše kako je kroz lik slikara Albertusa Piktora u filmu, direktno iskazao svoj umetnički stav u životu: “Albertus tvrdi kako je on – u šou-biznisu. U toj branši, najvažnije je ostati živ i nastojati da previše ne razljutiš ljude“. Dok slikar Albertus u crkvi razgovara sa štitonošom Jensom, Vitez Antonius Blok je u ispovedaonici, gde svešteniku, s druge strane, poverava kako igra šah sa Smrću, otkrivajući mu svoju šahovsku kombinaciju kojom bi spasao svoj život; da bi odmah zatim otkrio kako se u ispovedaonici, umesto ispovednika nalazi sama Smrt! U više navarata Bergman iskazuje svoje nepoverenje prema sveštenicima, što će kulminirati u filmu „Fani i Aleksander“.
Jens zatim odlazi do opustošenog seoskog poseda da uzme vodu i i odvodi sa sobom jedinu preživelu osobu, preplašenu devojku, kojoj spašava život od razbojnika i lopova, u kome zapravo prepoznaje odbeglog sveštenika, Ravala.
Scene mučenja i smrtni ples koje je slikar Albertusa Piktor naslikao u crkvi, kao i scene iz pozorišne predstave putujećeg pozorišta, ponavljaju se i u filmskoj stvarnosti. Dok ispred crkve devojka koju muče kao vešticu urla od bolova, prolazi povorka ljudi koji, bičujući se, idu za krstonošom kriveći sebe zbog kuge koja ih je stigla kao Božija kazna. Ovde je vidno prisutan kult mučeništva prikazan kroz ritual samokažnjavanja. Neki sveštenik preti okupljenoj masi ljudi koja je pala na kolena da će ubrzo svi umreti užasnom smrću, samo je pitnje kada i kako, ukoliko se ne okrenu Bogu. On im prenosi poruku iz knjige Otkrovenja kako je Bog u liku Jagnjeta sveprisutan i da će one koji slušaju Božju reč provesti kroz razna iskušenja, teškoće i progonstva. Radi toga iskreni vernici kojima je od postanka sveta ime zapisano u „Knjizi Života“, ne treba ničega da se boje, sem Boga. Ako Boga poštuju i boje ga se, na kraju će zlo biti pobeđeno, a njih čeka mesto u nebeskom kraljevstvu radosti i večnog života.
Na ovom mestu u filmu „Sedmi pečat“ Bergman prenosi ono čime je on bio zadojen od malih nogu, šta je propovedao i njegov otac, pastor, u šta je on sam, vremenom, prestao da veruje.
Od samog početka filma, Smrt je sve vreme prisutna. Vitez Antonius Blok zajedno sa svojim štitonošom Jensom svuda nailazi na leševe, koje je za sobom ostavila kuga. Smrt se smeje i kroz maske glumaca u pozorišnoj predstavi, koju izvodi malo putujuće pozorište ili kroz freske u crkvi, a naročito onda, kada ubija jednu po jednu ličnost u filmu. Iako se Bergman koristi klasičnom vizijom smrti, koja se pojavljuje u crnoj kapuljači, držeći u ruci kosu, smrt u jednom trenutku dobija i ljudski karakter – kada se, klečeći na kolenima moli za nedužnu devojku, koju stražari spaljuju na lomači kao vešticu. Na momente je gotovo dobra, a na momente lukava i zla, kao većina ljudskih bića.
Ali Smrt ipak nije umela da da odgovore na vitezova pitanja. Očigledno je da Smrt “samo radi svoj posao” ali da ni sama ne zna ko joj je naredbodavac, tako da ponekad izgleda pomalo zbunjeno i naivno, pa se čak, na izgled, da prevariti.
Ali Smrt kažnjava nekad i prema zasluzi, kao, na primer, kada razbojnik Raval, bivši sveštenik koji je krao i nakit sa mrtvih, umire u najgorim mukama od kuge, ili kada ubija vođu trupe Skata, glumca i varalicu koji je kovaču Plogu privremeno preoteo ženu Lisu.

 

images

 

 

 

 

 

 

 

FILMSKI MAG
Smrt tada jednostavno pretesteriše drvo na koje se on popeo, da bi se u šumi sakrio od vukova. Smrt mu se čak i ruga, govoreći da je pozorišna predstava u kojoj on igra – otkazana i to radi “smrtnog slučaja”. Ona mu kaže : “Tvoje je vreme je iseklo” kao i da Smrt nema nikakav “popust” za glumce. Time Smrt ponovo pokazuje ljudske osobine, kao što su osećaj za pravdu i (crni) humor, inače veoma izražen u ovom filmu, u kome Smrt, logično, dobija crne šahovske figure! Izgleda kao da je najveća persona u ovom filmu, zapravo sama Smrt.
Završna scena filma ”Sedmi pečat“, kada Smrt plešući odvodi sa sobom viteza i njegovu družinu, snimljena je na jugu Švedske, kraj Baltičkog mora, na magičnom mestu zvanom Huvs Halar (Hovs Hallar) okruženog ogromnim, zaobljenim crnim stenama. “Bili smo gotovi sa snimanjem za taj dan i spakovali se za polazak. Odjednom sam video jedan čudesni oblak. Gunar Fišer, snimatelj, odmah je zgrabio kameru. Većina glumaca je već bila napustila mesto snimanja i otišla. Nekoliko prolaznika i turista su plesali umesto njih, bez svesti o tome o čemu se u sceni, zapravo, radi. Slika, koja je kasnije postala toliko poznata, improvizovana je za samo nekoliko minuta”, otkriva Bergman i ne skrivajući zadovoljstvo dodaje, da je film „Sedmi pečat“, urađen za samo trideset pet dana. Ovaj film mu je definitivno doneo svetsku slavu, osvojivši nagradu stručnog žirija u Kanu, 1957. godine.
Karakteristično i za ovaj Bergmanov film je simbolična „Bela svetlost“. A ovog puta – njeno iznenadno i izvanredno – zapravo potpuno prirodno pojavljivanje u mračnoj šumi za vreme snimanja filma. „Bela svetlost“ je inače, svojevrsna, Bergmanovska manifestacija materijalizacije smrti, koju on pomoću filmske tehnike često dočarava u svojim filmovima.
“Kada je Raval umro, iz nekog sasvim neobjašnjivog razloga sam pustio kameru da pređe preko tajanstvenog šumskog proplanka, nalik na malu pozorišnu scenu, kada se odjednom po njemu prosula bleda sunčeva svetolost. Ceo taj dan je bilo tmurno vreme, ali tačno kada je Raval umro, došla je svetlost, kao da je bilo aranžirano”, i sam fasciniran prirodnom pojavom, Bergman nam otkriva u „Slikama“. Kao da je sama priroda počela da glumi u Bermanovom filmu! Kao da je filmski čarobnjak, Ingmar Bergman dobio tu moć da makar za tren, režira Sunčevu svetlosnu energiju za potrebe svog umetničkog iskaza.
A film i počinje slikom dramatičnog neba, sa pticom koja leti za vreme Vitezove jutarnje molitve. Glavni junak ove drame, Vitez Antonijus Blok, koga igra slavni Maks fon Sidov, otkriva da je njegov život bio ništavilo i suočavajući se sa katastrofom postavlja teška pitanja: “Kako će Bog verovati vernicima kada oni sami ne veruju?“
Njegov štitonoša Jens, živi u svom sopstvenom svetu. On je sirov, ratoboran i potpuno nesentimentalan: “Moj mali stomak je moja zemaljska kugla, moja glava je moja večnost a ruke su dva divna sunca. Noge su umorna klatna vremena a moja prljava stopala su dva poštena ishodišta moje filozofije… Dođavola, kako sam ožedneo od ovog brbljanja” reći će Jens prihvtivši se u krčmi pića zajedno s kovačem koji neutešno plače za svojom odbeglom ženom Lisom. Pokušavajući na svoj način da ga uteši, Jens kaže da je život pakao bez žena, ali da je još veći pakao uz njih, te da je ljubav najcrnja od svih bolesti i da samo neki glupani govore o njoj. A o vremenu provedenom u krstaškom ratu, štitonoša Jens kaže, da su deset godina u svetoj zemlji varali svoje vrle žene, te da ih je vino otrovalo, a sve to “u slavu Boga”.

VERA I PRAGMATIČNOST
“Pošto sam u to vreme bio duboko uronjen u religioznu problematku, tako su rame uz rame stajala dva oprečna stava. I svakome od njih bilo je dozvoljeno da govori svojim jezikom. Zato nema većih sukoba između dečje religioznosti i okrutnog racionalizma. Nema nikakvih neurotičnih komplikacija između Viteza i Štitinoše”, kaže Bergman.
Iako je jedan od njih gospodar, a drugi sluga, među njima vlada svojevrsna jednakost. Oni su srasli kroz svoje dugogodišnje iskustvo, ali ne žele da to otvoreno da priznaju, niti da o tome govore. Njih dvoje po malo podsećaju na Don Kihota i Sanča Pansu. Za razliku od imaginarnih vetrenjača, Vitez Antonius Blok je imao stvarne borbe i gotovo da je zaboravio da ga u zamku čeka nekada bezgranično voljena žena. Vitez je zapravo jedino čekao Smrt, koja mu je ispunila želju i došla, a on ju je lukavo uveo u razgovor kroz partiju šaha, da bi dobio odgovore na svoja pitanja, pošto je izgubio veru u Boga.
U crkvi, kada vitez gleda u krst, on želi da se da se ispovedi o tome kako mu srce prazno, te da je postao ravnodušan prema ljudima. Ljuti ga to što Bog ćuti, ne želeći da mu pruži ruku i otkrije svoje lice. Mada kaže da Boga doživljava jedino kao odsutnost i prazninu, Vitez ipak ne prestaje da moli sve do samog kraja. Vitez sada jedino traži Znanje, želi da sazna smisao života. Misleći da je Smrt na neki način povezana sa đavolom, on pokušava da makar od njega iznudi neke odgovore. Ali Smrt kaže da ona nema nikakvih tajni i da ništa ne zna. Vitez ispituje i umiruću devojku, u slučaju da je ona možda videla đavola, za šta je i optužuju i spaljuju na lomači. Njen odgovor je bio da đavola može da vidi kada god hoće – dovoljno je da u ogledalu pogleda sebi u oči. U nemogućnosti da je spasi, Vitez nesrećnoj devojci krišom daje lek protiv bolova, pred spaljivanje na lomači.
Antonijus Blok se ne plaši Smrti, on joj odgovara da je mu je telo spremno, ali ne i on sam, jer nije dobio odgovore na svoja pitanja. Jedini koji zapravo odgovara, direktno ili indirektno na vitezova pitanja je njegov štitonoša Jens, koji ga, dok zajedno jašu, zabavlja svojim pričama i pesmama, u svom tipičnom stilu. Prenosimo jednu strofu na švedskom:
“Upptill till sitter Härran
Han är ganska fjärran
Men din bruder satan
möter du på gatan”,

“Gore je Gospod Bog
On je jako visoko
Ali tvog brata Đavola
srešćeš na ulici.”

Bergman u ovom filmu ponekad izmišlja neku vrstu srednjevekovnog jezika, što izaziva veselost i smeh, na ovom dugom putu do Smrti.
Nema devojka, štitonošina pratilja, je pored viteza Antonijusa Bloka, još jedan lik u filmu „Sedmi pečat“ koji ne oseća strah od Smrti, već svojevrsnu ushićenost u konačnom susretu sa njom, kada je Smrt, kao što je i obećala, došla po sve njih u Vitezovom zamku. Prepoznavši Smrt na vratima, ona pada na kolena i progovara prvi put u filmu: “Došao je čas!” Te tri reči su, prema Bibliji, bile zadnje reči Isusa Hrista. Ova devojka prestavlja tip žene koji se pojavljuje u nekoliko Bergmanovih filmova. Ona ne izražava sebe kroz reči, već to čini pokazujući ljubav. Prototip za ovaj lik nalazimo, na primer, i u liku mlekarice Stindbergovoj „Avetinjskoj sonati”. Bergman nas upućuje na to, da njenu suprotnost u filmu predstavlja Mija, majka dečaka Mikaela (arhanđela Mihajla), koja je afirmacija života, a igra je Bibi Anderšon.
Ova slučajna pratilja Vitezovog štitionoše je sporedna ličnost u filmu, sve do finalne konfrontacije sa Smrću. Ona prva ustaje sa stola i pada na kolena pred Smrću. Na njenom licu u „gro-planu“ vidi se senka Smrti koja stoji na vratima i čeka. Vidi se kako se strah od Smrti transformiše u njeno prihvatanje i smrtnu čežnju. Akvilion u vezi sa tom tematizovanom željom za smrću upućuje na Sigmunda Frojda, na njegovu spektakularnu hipotezu o čežnji za smrću koju je prezentovao 1920. godine u članku ”Beyond the Pleasure Principle”, koja predstavlja kontroverzno shvatanje da je najveća pokretačka snaga čoveka da, tražeći pravi put, ide prema svojoj sopstvenoj smrti. To se objašnjava kao težnja za zadovoljstvom nakon redukcije uzbuđenja – princip ostvarivanja zadovoljstva se pretvara u princip oslobađanja od nezadovoljstva koje nosi smrt.
Nemoj devojci koju igra Gunel Lindblum, u završnoj sceni je osvetljena samo jedna polovina lica – što je veoma tipično za Bergmana. Sa uvek prisutnom Smrti, u obliku „Bele svetlosti“ na jednoj polovini lica, Bergman u svojim filmovima tako obeležava svoje ženske likove. Na ovaj, svojevrsni Bergmanovski fenomen “tamne strane meseca”.
Jof je Božji miljenik koji ima vizije hrićanstva i vidi nevidljivo. Analizom motivacionog sklopa dramskog lika ovog putujućeg glumaca, izvodimo zaključak da je Bergman kroz mitske implikcije hrišćanstva želeo da predstavi samu umetnost i njenu sudbinu.

bergman4

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ŠAH SA SMRĆU

 

Imena likova u Bergmanovim filmovima često su biblijska, ili veoma podsećaju na njih, kao Jof i Mija, dok njihov sin Mikael nosi ime prvog od sedam arhanđela, zapovednika nebeske vojske i pobednika đavola. Jof peva pesme o Bogu. Iako je siromašan, Jof je razdragan, nikada se ne žali i uvek je spreman da manifestuje svoju inspiraciju. Jof kaže da je video Bogorodicu Mariju s malim Isusom Hristom kako prolazi cvetnim poljem bosa, sa zlatnom krunom na glavi i osmehuje mu se, dok uči dete Isusa da hoda, držeći ga za ruke. Tako se zapravo i završava film „Sedmi pečat“, na suncem obasjanoj obali, sa Jofom, Mijom i njihovim malim sinom Mikaelom. Smrt ih je poštedela i oni nastavljaju svoj put u svojim kolima uz cvrkut ptica, zvuke harfe i pesmu anđela.
Jof u svojim vizijama jedini vidi kako Smrt igra šah sa Vitezom i kako Smrt na kraju odvodi ljude, baš onako kako ih je slikar u filmu naslikao na kamenom zidu crkve – kao tanane siluete na metafizičkoj granici između života i smrti – to je jedna izuzetno snažna ekspresionistička vizija. Takođe je “video” kako je đavo ofarbao točkove njihove zaprežne prikolice u crveno i to sa svojim repom, kao četkom. Bergman je napisao da je lik Jofa predhodio liku dečaka Aleksandra iz filma „Fani i Aleksander“, koji se ljuti, ali se po malo time i razmeće, što je okružen duhovima i demonima. Aleksander i Jof su duboko povezani sa dečakom Bergmanom, na to nam ukazuje sam reditelj Bergman u svojoj knjizi “Slike”.
Jofova mila ženica Mija, Jofu u opšte ne veruje kada joj on prenosi sve te svoje vizije, ali se zato odano brine i o njemu i njihovom malom sinu. Ona misli da joj on to govori kako bi je zabavio. Mija zaista voli svog muža Jofa i to ne samo na rečima. Ona kaže svom mužu: ”Volim te!” i zdušno učestvuje u njegovim predstavama kao glumica, ali za svoga sina ipak želi bolju budućnost, na primer vitešku, a nikako glumačku, dok Jof u sinu vidi budućeg atletu. Mija se čak po malo i stidi umetničke prirode svoga muža i ne pristaje uvek da bude njegova privatna publika kada joj on, na primer, želi da izrecituje neku svoju novu pesmu. A i kada na to pristane, ona slušajući, ubrzo zaspi.
Baš kao i crkveni slikar Albertus Piktor, ali sa prizvukom katastrofe, Mija takođe upozorava svoga muža kako je opsceno javno pokazivati svoje umetničke sklonosti, jer ga ljudi zato mogu napasti ili čak progasiti ludim. Mija priznaje da i ona sama, ponekad malo sumnja u njegovu normalnost. Ali kada se Jof, isprebijan vraća iz krčme, gde su ga razbojnik Raval, kovač Plog (koga je Raval slagao da mu je Jof oteo ženu) i drugi pijanci maltretirali, ismejavali i ponižavali kao glumca, terajući ga da dubi na glavi i da imitira medveda, ona ga iskreno teši, ali mu sasvim otvoreno kaže da on nema šta da traži tamo u krčmi, među takvim ljudima.
Jof i Mija zatim poslužuju Viteza Antonijusa, štitonošu Jensa i nemu devojku sa sveže pomuženim mlekom i šumskim jagodama, na cvetnom travnjaku ispred njihove prikolice, na kojoj se vidi nehajno okačena pozorišna maska uvek prisutne smrti. Oni sede u polukrugu sa Jofom u sredini, koji simbolično svira na liri. Svi piju iz iste činije i scena podseća na ritual pričesti u crkvenom oltaru. Divlje jagode, u hrićanskoj ikonografiji su nešto što se povezuje sa Devicom Marijom, a mleko je od uvek bilo povezano sa materinstvom. Vitez tada doživljava blaženi trenutak mira na zemlji, govoreći da će taj trenutak zajedništva sa glumčevom porodicom zauvek nositi u svom sećanju.
”Dete treba da predstavlja čudo…“ , piše Ingmar Bergman, privatno otac devetoro dece. Kroz Jofovog sina Mikaela, čudo deteta se događa i Vitezu, te on u tom trenutku prestaje da bude opsednut Smrću. Radi što bolje ilustracije, prenosimo i mali deo scenarija iz filma „Sedmi pečat“:
VITEZ: (drži posudu sa divljim jagodama u ruci)
– Sećaću se zauvek ovog trenutka. Tišine, sumraka, posude sa divljim jagodama, posude sa mlekom, vaših lica u večernjoj svetlosti. Mikaela kako spava. Jofa i njegove lire. Pokušaću da se setim o čemu smo razgovarali. I nosiću ovu uspomenu u sebi, pažljivo između dlanova, kao da je ona jedna posuda napunjena do vrha svežim mlekom.
Vitez zapravo, u tom momentu shvata smisao života koji je toliko dugo tražio i odlučuje da spase malu porodicu, Jofa, Miju i dečaka Mikaela od Smrti, tako što će joj odvratiti pažnju sa njih i ponovo je skrenuti na sebe, te je poziva da dovrše započetu partiju šaha. Smrt ga tada matira i upozorava da će njega i njegove saputnike odvesti sa sobom, kada se sledeći put vide. Jof sa porodicom neopaženo beži, mada ih je Smrt krajičkom oka ipak primetila i malo se nasmešila. Vitez stiže u svoj zamak. Njegova žena Karin (tako se zapravo zvala Bergmanova majka) koja ga je čekala kao Penelopa, nežno ga pomiluje po obrazu, prepoznajući u njegovom ostarelom i umornom licu dečaka, kakav je bio pre nego što je krenuo u krstaški pohod.
“Uvek je bolje kada je u dvoje”, reči su Mije upućene Vitezu, dok čekaju da se Jof vrati iz krčme. Vitez joj tada otkriva kako je napisao pesmu posvećenu svojoj ženi. Čak je i kovač primio nazad svoju nevernu ženu, koja ga je ponovo zavela mameći ga njegovim omiljenim jelom. A štitonoša Jens je odustao od silovanja neme devojke i poveo je sa sobom da bi njemu i vitezu kuvala hranu. Svi odlaze zajedno i u paru, kako u život, tako i u smrt.
U filmu „Sedmi pečat“ veliča se zajedništvo, na suprot stereotipnog ali pogrešnog mišljenja da Bergman idealizuje i zagovara “tipično skandinavsku” samoću individue. Bergman je i privatnom životu retko bio sam. Bio je oženjen pet puta, i sa nekoliko svojih glumica je imao ljubavnu vezu, paralelno sa snimanjem filmova. U javnosti je najpoznatija bila njegova veza sa norveškom glumicom Liv Ulman, mada se nikad sa njom nije oženio, tako da njihova ćerka, Lin, ne nosi njegovo prezime. Najduže u braku Bergman je bio sa Ingrid fon Rosen, koja je zapravo fizički veoma ličila na njegovu majku, dok je on fizički ličio na njenog oca. Bergman je bio duboko ubeđen da više nikada neće biti sam, ali je Smrt došla po Ingrid fon Rozen mnogo ranije nego po njega.
Doručak u Vitezovom zamku, simbolizuje Biblijski prizor „Tajne večere“ kao i poslednje pomazanje u očekivanju Smrti, koja kuca na vrata. Kada je ugledaju, svi ustaju od stola i staju naspram nje (i naspram gledalaca), veoma blizu jedan drugome. Kovač stoji pored svoje žene, koja mu se vratila posle počinjenog neverstva. Bergman tu pokazuje velikodušnost praštanja što takođe, ima korene u hrišćanstvu. Njih šestoro, zbijeni, “formiraju jedno telo” da bi se odbranili od usamljenosti – slična scena postoji i u filmu „Krici i šaputanja“. Time Bergman pokazuje jednakost zajednice prema smrti. Tri muškarca i tri žene simbolično predstaljaju celo čovečanstvo. Vitez u pozadini na kolenima, moli se sklopljenih ruku. Njegov poluprifil okrenut je prema prozorčiću, u kome se vidi komadić neba. Dok „Bela svetlost“ kroz prozora pada na njegovo lice, ostali ostaju u polumraku.
Dok žene mirno prihvataju smrt, tri muška lika imaju tri različita stava prema smrti. Kovačev apologetski stav stoji naspram Vitezove molitve i Jensovog protesta. Kao u srednjevekovnim komadima, nastaje “mala svađa” između dve polovine jedne ličnosti, između one koja veruje i one koja neveruje u Boga. Dolazi do izražaja kontrast između Jensovog stoičkkog stava i Antonijusove molbe da za pomilovanje. Vitez i štitonoša imuju sledeći dijalog:

VITEZ: – Iz ove tame prizivamo te, Bože. Smiluj nam se, jer smo neznalice, mali, i uplašeni.
JENS: (gorko) – U mraku gde kažeš da se nalaziš, gde najverovatnije jesi… U tom mraku nećeš naći nikoga ko će čuti tvoj plač i koga će dirnuti tvoje patnje. Obriši suze i pogledaj se u ogledalo svoje ravnodušnosti.

Štitohoša Jens cilja na Vitezovu ravnodušnost prema ljudima, kao kontrapunkt Božjoj ravnodušnosti prema čoveku, onako kako Bergman to doživljava i prikazuje u ovom filmu. Vitez Antonijus Blok nam zapravo prenosi Bergmanova razmišljanja o Bogu. Zato Bergman „Sedmi pečat“ i počinje sa rečima iz „Otkrovenja“, o tome kako je „nastala tišina na nebu“. Ako gore vlada tišina i nema odgovora, onda verovatno nema ni Boga, ili on jednostavno – ćuti! To je Bergmanov zaključak koji će obeležiti njegovo dalje filmsko stvaralaštvo.
Uprkos tome što je odrastao u luteranskom okruženju, Bergman kaže da je izgubio svoju veru sa osam godina. Igre sa svojim starijim bratom, Bergman opisuje na sledeći način: “Skrnavili smo Boga ubacujući ime đavola umesto Božijeg imena u molitvu: Đavole, blagoslovi nas i sačuvaj nas, đavole okreni lice svoje prema nama i daj nam seks.” Kako je Bergman bio razmaženi očev miljenik, stariji brat bi uvek izvlačio deblji kraj. Bergman je često gledao kako otac nemilosrdno tuče starijeg brata. Ta neprijatna scena ponavlja se u filmu „Fani i Aleksander“ – kao vidno prisutna mržnja prema ocu, kroz lik očuha – biskupa.
Prilikom boravka u crkvi, dečak Bergman sve više se interesovao za misteriozni svet imeđu crkvenih arkada, za sunčevu svetlost koja je obasjavala čudne srednjevekovne slike među kojima i sliku „Smrt igra šah“ i izrezbarene figure na tavanici i debelim zidovima, gde je nalazio bića iz mašte, zmajeve, anđele, svece, đavole i proroke i preneo svoj dečački interes na minijaturno pozorište lutka i “čarobnu lampu” za projekciju “živih slika”, svoju „Laternu magiku“. Ubrzo je pomoću nje stvorio svoj svet sa kulisama, marionetama i svetlosnim efektima i počeo da prikazuje Strindbergove drame, u kojima je sam govorio sve uloge.
Ingmar Bergman nam, u svom autobiografskom romanu koji se zove „Laterna magika“ otkriva najintimnije detalje iz svog detinjstva, koji su poslužili kao osnov za mnoge njegove filmove.
Dr Aleksandra Luthander

IZVORI:
Bergman, Ingmar, „Bilder“, „Norstedts“, Stockholm 2008. Bibel, Uppenbarese boken 8:16, Verbum, Stockholm 1999, str. 1528. Pavičić, Jurica, Ingmar Bergman – Odlazak filmske ikone 20. stoljeća, „Jutarnji list,“ Zagreb 30.07.2007 Aquilon, David, „Magisk cirkel“, Gunilla Aquilon Elmqvist och Film International,Torna-Hällestad 2005. Timm, Mikael, „Lusten och dämonerna, Boken om Bergman“, „Norstedts“, Stockholm 2008. Törnqvist, Egil, „Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs,“ „Amstrdam Univerity Preess“, Amstredam 1995. (Jevanđelje po Jovanu: 19.30) Bergman, Ingmar, “Laterna Magica”, Cinematograph AB, “Norsteds”, Stockholm 1988.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.