Satira za laku noć

Filed under: afirmator,broj 07 - oktobar 2012,satira |

Po običaju dovukao sam se sa posla kući u deset uveče.

U trpezariji, za stolom, sedela je četvorogodišnja devojčica sa kikicama i nešto šarala po kartonu. Moja ćerkica.

Ona se okrenu ka meni i gurajući mi svoj crtež u ruke reče:

-Vidi, tata, to si ti!

Uzeh karton i ugledah nešto što je ličilo na rascvetali krompir. Pomazih dete po glavici pa teškim korakom nastavih ka dnevnoj sobi.

Umoran sručih se na škripavu fotelju. Ćerkica mi skoči u krilo i zagrli me.

-Tata, čitaj mi pričicu za laku noć.

Nešto me zažulja. Izdigoh se i rukom napipah pod dupetom knjigu. Na koricama je pisalo „Zbirka naših savremenih satiričnih priča“. Svako veče uspavljivao sam ćerku čitajući joj po jednu priču iz te knjige.

Nevoljno otvorih stranu obeleženu „ušima“. Jedva sam gledao na oči, ali ćerki se ne govori „ne mogu“. Počeh da joj čitam.

Najednom nas dvoje zakoračismo u fantastični, bajkoviti svet, svet zabave i bezbrižnosti. Kao pod anestezijom moje telo više nije bilo zgrčeno. Mišići mi se opustiše a lice mi ozari osmeh. Baš kao što obična, šućmurasta tkanina u rukama izvrsnog krojača može postati predivna, balska haljina, tako sada reči bez ikakve težine i ikakvog dubljeg smisla dobiše svoj pun značaj u perima vrsnih satiričara. Ređale su se aluzije, metafore, eufemizmi, parodije, jedna za drugom, svaka sjajnija od prethodne. „Divan li je ovaj fantastični svet bezbrižnosti!“, pomislih.

Čitajući dalje, kao pod jakom narkozom, učini mi se da letim. Poput ptice jezdio sam plavetnim nebom. Sunčevi zraci su mi grejali telo obraslo perjem, a blag vetar mi je razbarušivao ćubicu na glavi.

Daleko u daljini uzdizali su se snežni vrhovi najviših planina. Zamahnuo sam jako svojim krilima hitajući ka njihovoj belini i veličanstvenosti. Baš kao u snu pređoh neverovatnu razdaljinu za tren.

Na jednom vrhu dočekaše me bića slična meni. Bile su to čovekolike ptice. Nalik na ptice koža im beše obrasla perjem a imali su i krila i kljunove. Noge, šake, trupovi i oči behu im kao u ljudi.

-Dobro došao u naš satirični svet! – reče mi jedna čovekolika ptica.

Povedoše me u svoje selo. Primiše me tamo kao brata svoga. Iznesoše pred mene skroman obed sačinjen od par crvića i nekoliko zrnevlja. Izviniše mi se zbog svog siromaštva.

Zatim me povedoše u razgledanje svog sela. Usput su me seljani zabavljali pričajući mi svoje aforizme.

Njihova gnezda im behu trošna i jedva sklepana. Beše dosta prosaca po selu kao i napuštene dece, ali sve čovekolike ptice behu razdragane i vesele.

Primetih kako svud unaokolo stoje postavljeni neveliki drveni kipovi nekog čovekolikog orla. Pred njima su se klanjale čovekolike ptice iz sela.

Nad selom izdizao se najviši vrh planine, zaklonjen sivim oblacima. Nekoliko puta izvih kljun ka gore ali mi čovekolike ptice kazaše da to ne činim. Jedna mi reče, u poverenju, da tamo u džinovskom gnezdu žive čovekoliki orlovi. Reče mi da su oni gospodari ovog siromašnog ali bezbrižnog, satiričnog sveta. Kod njihovih vladara išlo se samo po pozivu.

Uveče sedosmo svi pokraj vatre. Slušali smo satirične priče čovekolikih ptica koje je kazivala jedna čovekolika sova dubokog i razgovetnog glasa. Ređali su se, jedan za drugim, banalni zapleti, šaljivi i blesasti likovi, koji su nas sve skupa držali u dobrom raspoloženju do dugo u noć. Nakon toga selo utonu u san. Sve čovekolike ptice zahrkaše. Lako i nečujno napustih gnezdo. Uputih se pravo ka najvišem vrhu, ka gospodarima ovog fantastičnog sveta.

Tamo me, pred džinovskim gnezdom, koje je podsećalo na ogromnu arenu, dočekaše čuvari, čovekoliki jastrebovi. Bez ikakvog povoda me napadoše. Koristeći se pogodnostima sna izbegoh napade njihovih oštrih reči i provukoh se neuvređen do velikog gnezda.

Gnezdo beše sačinjeno od debelih posrebrenih i pozlaćenih sajli, međusobno isprepletenih. Na samom centru tog džinovskog gnezda nalazila se ogromna statua. Beše to statua istog onog čovekolikog orla koga sam primetio dole u selu. Visoka desetak metara i izlivena od bronze, ostavila me je bez daha. Čovekoliki orao beše raširio svoja poput ogromnog plašta krila. Razjapljenog kljuna kao da je nešto poručivao svojim poštovaocima. Oštar pogled njegovih ljudskih očiju beše usmeren ka daljini, ka slobodnom beskraju neba.

Zagledan u veličanstvenost bronzane statue ne primetih da sam dobio društvo i da mi se u potpunosti vratio čovečiji oblik.

-Šta tražiš stranče u našem satiričnom svetu? – čuh graktav glas sa leđa.

Okrenuh se i videh ispred sebe grupu čovekolikih gavrana. Poput svojih ptičijih rođaka kakve možemo videti na našem svetu, oni počeše da grakću, kljucaju vazduh razjapljenim kljunovima i da skakućući na svojim čovečijim nogama šire tamna krila.

-Želim da se upoznam sa vladarima ovog sveta. Želim da se upoznam sa čovekolikim orlovima! – odgovorih.

-Graaaa! Mi smo gospodari satiričnog sveta! Mi, čovekoliki gavrani! Svršili smo sa ljudima i orlovima, jednom za svagda! Graaaa! – zagraktaše oni kao jedan.

-Ko je onda ovaj od bronze izliveni čovekoliki orao kome se klanjaju vaši podanici? – upitah.

-Graaaa! On je njihov bivši vođa. Dole u selu njemu se i dalje klanjaju, ali nama služe. – reče mi jedan čovekoliki gavran, crnji i od uglja.

-Vaši podanici su najbezbrižnija stvorenja koja sam ikada video! Voleo bih i ja da budem tako veseo i srećan. – rekoh.

-Služi nam i bićeš srećan kao i naši podanici iz sela. – rekoše mi čovekoliki gavrani pa potom zagraktaše svi u glas.

-Šta bi to trebalo da učinim da bih vam služio? – upitah.

-Trebalo bi da napišeš neki aforizam, satiričnu priču ili pesmu, i doneseš nam ih na uvid.

-Ali ja ne znam da pišem. – rekoh pomalo razočarano.

-Odlično! Ti bi bio savršen da nam služiš! Takvih nikad dosta! – reče onaj crnji i od uglja čovekoliki gavran.

-Baš mi je krivo što nisam satiričar koji ne zna da piše… – uzdahnuh.

-Nemoj očajavati stranče, samo se trudi da budeš što više bezbrižan na svom svetu! Graaaa…

Trgoh se iz sna. Kao prikovan sedeo sam na fotelji u potpunom mraku svoje dnevne sobe. Osetih po vratu prijatnost ravnomernog, dečijeg dahtanja. Ručicama prebačenim oko mog vrata ćerkica je spavala čvrstim snom. Polako je podigoh ne puštajući knjigu iz ruke. Pazeći da je ne probudim pažljivo, kroz polu mrak hodnika, prenesoh je u njenu sobu. Položih je na krevet, pokrih je jorganom i stavih joj njenog plišanog medu pokraj usnule glavice.

Vratih se potom u dnevnu sobu. Sedoh na fotelju, otvorih knjigu i bezbrižan stadoh da se uspavljujem satirom za laku noć.

Vladimir Bulatović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.