Sarkazam i nasumične gluposti: Dan 1

Filed under: 2014,afirmator,broj-22-januar-2014,satira |

3489040-lgZanimljiv prekid sna. Sve se onako lepo odvijalo i onda uleti neka bušilica, pobije mi pola likova, a otera ostale u nepovrat. Otvaram oči. Nikad nije previše rano ujutru da komšija odluči da testira sve alate koje poseduje, ko zna kada će da otkažu.
– ‘Jutro komšija, nisam te valjda probudio? Postavljam neku novu policu u sobi.
– Ma ne… Ionako je trebalo da ustanem za pet-šest sati, ali bolje sad odmah i to uz konstantan, iako mistično nepredvidiv, takt čekića. Nekako mi je neprijatno da te ispitujem, ali je l’ planiraš još neku dekoraciju sutra ujutru, ili je to stvar trenutne inspiracije? Možda da proširiš sobu maljem? Ako, ako, ne usuđujem se da sputavam umetnički nalet. Svaki novi tik koji dobijem ujutru je na svoj način interesantan.

Krenuo sam da zadovoljim rano isprovociranu glad u jednoj od masovnih prehrambenih institucija. Nema ničega poput misteriozno nepovezanog mirisa menze sa hranom koja se sprema i širokih osmeha pored kojih bonovi jednostavno lete.

 – Dobar dan, bezvoljna gospođo iza pulta, znam, dajem mašti na volju, ali postoji li neka šansa da uz ovaj zrnima siromašan pasulj ide i neko meso, približno životinjskog porekla?
– Ne.
– Odlično, ne volim da mi skreće pažnju sa brižljivo spremljenog jela. Baš ne znam šta mi bi da pitam, kasnije ću bičevanjem isterati tu smelu i podrivačku misao.

Savršen obrok uz salatu dobro snabdevenu solju kako bi me zauvek rešila bubrega.
Krećem kući, ali upadam u zasedu nekolicine anketara varljivih osmeha, koji me okružuju i tiho čekaju vođu – najkvalifikovanije, više biće – da me uvede u magični svet anketiranja.

– Ćao, mogu li da te zamolim da popuniš ovu anketu?
– Svakako, ali bi možda ipak trebalo da ubeležiš da se u meni, kad vidim te ankete, aktivira neki poriv za besomučnim laganjem. Nekako, kad vidim taj prazan papir, maltene čujem kako vapi za popunjavanjem, a ja sam jednostavno previše darežljiv. Najverovatnije je da bi se procesom eliminacije svih gluposti koje napišem dobio neki skroman fragment toga kakva je prava situacija. Gde da zapišem svoju titulu?
– Nema veze.

Ode. A izvadio sam i svoje specijalno naliv-pero koje čuvam za ovakve prilike.
Dan sam prekratio nepotrebnom birokratijom, i pre nego što sam i shvatio, velika užarena lopta se ugasila i poslala trivijalnu zamenu. Ničega u frižideru. Prodavnica.

– Još nešto?
– Častite?
– Imamo u ponudi ovaj novi domaćinski čips, deblje sečen.
– E pa, za to mora da se nađe para. Evo uzmite ovaj sat, kineski je… Zašto svaku fabričku grešku prodaju kao novu vrstu? Novi slučajno zgaženi čips! Novi čips bez imalo krompira! Novi…
– Nije obavezno da kupite…
– … novi „krvavi“ čips, novi providni čips, novi čips sa ukusom deterdženta, novi deterdžent sa ukusom čipsa…
Briznu u plač i odjuri negde. Neko je iznervirao? Ljudi danas… Evo ostaviću novac sa strane, oprostiću se od kusura. Buncam, vreme za počinak očigledno.

Dragomir Simović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.