Šaptači – satirična priča
Na ulicama hiljade zabrinutih lica. Užurbanih. Unezverenih. Hitaju ćuteći. Usne im nepomične. Stisnute. Pogled spušten. Čuju se samo koraci, čiji zvuk se stapa u neku čudnu simfoniju.
Kafići poluprazni, restorani prazni, hoteli zatvoreni. Ispraznila ih sveopšta besparica. Kelneri se sporazumevaju mimikom. Kuvari sede skrštenih ruku i nemo slušaju muziku sa radio stanice. Grobnu tišinu u prodavnicama povremeno prekidaju retke mušterije.
Tiho se priča u kancelarijama i fabričkim pogonima. Šapuće u kabinetima. Došaptava u učionicama. Šapat se uselio u stanove i kuće. Ćuti se u autobusima. Zanemeli putnici u vozovima. Opšti muk iznedrio i opšti strah. Ljudi su nepoverljivi. Stalno se nešto osvrću. Preplašeno gledaju oko sebe.
Danas se sve snima. Uvek i svuda. Od gradskog klozeta do spavaće sobe. Uz pomoć najsavremenije elektronske opreme. Nisu zaboravljene ni klasične metode: svaki drugi državni činovnik je doušnik.
Glasno pričaju jedino političari. Na radiju i televiziji. Čim se završi intervju, beže u „gluve sobe“ ili pričaju u pola glasa.
Kamere i mikrofoni posejani su duž cele države. Ima ih na zemlji. Pod zemljom. Na nebu. Na vodi. Pod vodom. Sve se vidi i čuje. Na moru ekrana na ostrvu Službe. U tamnom vilajetu.
Nikle su šume javnih i tajnih antena. Na krovovima, crkvenim tornjevima i fabričkim dimnjacima. Kamere su ugrađene u drvorede i javnu rasvetu. Ima ih na žalosnim vrbama pored reka. Na brdašcima i čukama.
Pomno snimaju svaki korak, mimiku i uzdah građanski. Sve je pod strogom kontrolom. U korist vladajućih. U eri demokratije.
Mića M. Tumarić
Related Posts via Categories
