Rodni neboder – Ivan Despotović

Filed under: afirmator,broj 05 - avgust 2012,broj 06 - sept. 2012,poezija,poezija i proza |

 

Zavičaji

 

Iz ulica davnih, prećutana nas gugutka
uverava da smo otud porodičnom granom.
Lutka koja gura, sva razdragana, kolica,
u mekanom tkivu mladih komšinica spava

gde ti namiguje, svim suncem, rodni neboder,
jer ne možeš, željan za sudbinom svojom, leti,
voleti to nebo, da tuđu ne zavoliš kćer.

(…)
Strani kraj, dosuđen nama ovim kontinentom,
sličnošću izdaleka, zacrtan tiho preti.
Poentom su gresi sa tuđom ženom oprani,
kad zveketi kreveca najave istu gošću.

Gradovi se šire po sećanju, tlom, dimnjakom:
iako jedan traži da se rodnim oslovi,
snovi će me zakleti: da rodih se u svakom.

(…)
Nad tavanom mukli let očiju bez pozdrava,
naš pogled na ogledalo plaši u predsoblju.
Brava ćuti zatvorena pred tuđinskim planom.
Na groblju kuckaju kandže zemljom u nedogled.

Rođačke nam se pridružuju, posle, i smeju,
na TV-u – životinje iz zemaljske tačke:
mačke velike i male ljube nas u čeljust.

(…)
Svoje razmere su zlokobno sakrile zvezde
u borovim iglicama zavičaja – čije?
Gnezde se antene da asteroide broje,
da ih ko ne razbije prose tanjiri krovni.

Kad ga vešto napustimo po veka putanji,
smanjiće se svemir, kao svako rodno mesto.
Nešto od tih zvezda pamtićemo, onostrani.

(…)
Ta prastara reč Kraj zaboravljeno svetluca
u stvarima novim prežaljena kao Ništa.
Iz želuca se strah spram drevne kuće otvara,
konačišta se sad izmišljaju putarima.

Stran je ulaz u zavičaj, imanjem razastrt
– smrt što nas vodi kući, da ne postanemo panj.
Reč Izgnan već nije strašna. Strašan je prvi Vrt.

(…)
Raskrsnica škloska između motora utka
osećanje da smo se svi rodili uz dela.
Iza kutka trave je skulptura, našeg lica,
tela nam pretočila, tlom, u večno imanje.

Mrakom se sjaji mog muzeja večernja slika,
pridika: da ne možeš voleti nebo šakom
ako ne zavoliš sami zavičaj oblika.

(…)
Iz hrasta muzike, Šuberta zelena žila
sred prašnjavog sna, regala za novo detinjstvo,
pretvorila se u iglu gramofona, tmasta,
očinstvo dokazujući, gle, trenutka pravog.

Sobom stenje ploča. Nekog klinca dole nuka
trunka nepoznata, ko jelke krilato seme,
bez pripreme da se pusti u zavičaj zvuka.

(…)
Kroz noćne lampe, unutrašnje dvorište jutra,
otiče koprena prošlog iz brašnjave knjige.
Unutra su na stolu iste arome voćne
i brige današnje u tom zavičaju priče.

Pomera se stranica, slova lisnata puze.
Uze ih reč – da se nađe s drugim kod Homera
i večera u hramu najtrapavije muze.

(…)
Mlado veče, što se rađa u tri roda,
devetim mesecom šume, ko utvara,
do ishoda sporog, kad vrpcu preseče,
izgara u tuđoj slasti mukom svetim.

More što se negde slučajnošću peni,
zameniće stablu – zvezda odgovore
za kore što dirnu zavičaj u ženi.

 

 

Ivan Despotović (1978) Poeziju i prozu objavljivao u časopisima i almanasima: Miris punog Meseca, 1997, (mentor Raša Popov), Stanje stvari, 2002 – 2006; Rukopisi, 2000; „Da sam Šejn“ (Zagreb), 2007; Тhe best of the Kišobran 2007-2010, Avangrad iz Sombora, Književni pregled iz Beograda, Aždaha iz Kragujevca, Kovine iz Vršca, Maxminus iz Sarajeva. Član je Srpskog književnog društva. Autor je kratkometražnih filmova, nastupao na „Beokonovom festivalu“ u Beogradu i RAF festivalu u Zagrebu, 2006 – 2007, SKC-u 2008, a bavi se fotografijom i slikarstvom.

 

Objavljene knjige:

„Ništa nije tako“ (kao najbolji rukopis 2007; knjiga je nominovana za Brankovu nagradu; izdanje Fonda Dejan Mančić, Niš, 2007) „Prekoračenja“ (Brankovo kolo, 2011)

„Prekoračenje“ (roman, e-izdanje, Zavetine 2008)

„Bezazlene priče“ (Branko Miljković, Knjaževac, 2008)

 „O Nataši i Nevenu“ (roman, Alma, Beograd, 2009)

 „Pesnikove priče“ (Alma, 2010)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.