Risto Tripić: PESME

Filed under: 2019,afirmator,arhiva,Broj 86 - maj 2019,poezija |

 

DUŠE DVE

 

U čežnji što srce slama,

Na komade sasvim male,

U obličju vatre plama,

Dve su duše skupa stale.

 

U žaru što čežnju kopni,

Osta obris njene duše,

Kao pužu kad „oklôpni“

Moje želje sve se ruše.

 

Osta garež jedva vidna,

I u tome bljesak nade,

A u nadi – želja stidna,

Što mi uzdah golem krade.

 

U pepelu nema ničeg,

Samo duši gorak pomen;

Možda opet plama biće,

Ali, sad je dalek spomen.

 

 

 

TIŠINA

 

Ona zbori mnogo reči

Sa ukusom melem-bilja

Što nam dušu setnu leči

Kako njenom miru prija.

 

Nije sreća kada buku

Podstičem sa krikom svojim,

Već kad mirno, nemim zvukom,

Tihom srećom dušu pojim.

 

Nije radost kada čovek

Vikom traži mirnu luku

Već za spokoj duše dovek

Ponizno joj ljubi ruku.

 

Tužan čovek mira ište

Ona mu je rada dati,

Svako koga brige tište,

Treba njenu tajnu znati.

 

 

 

SUDBINSKI PUTI

 

S prvim dahom životvornim,

Dok iz mene jecaj zbori,

Gazim putem čudotvornim

Što ga višnja sila stvori.

 

Ko u grane rod što pupi

Tako novi život niče

Moja noga na put stupi,

Malo ide, pa uzmiče.

 

Putima se ne zna broj

Bogat izbor svako ima

Ko tonova zbirni poj

Nekad štima – il ne štima!

 

Od Boga su puti dati

Al Mu narav nije kruta

Koji pravac život prati –

Zavisi od vođe puta.

 

 

 

ČOVEK BEZ ODELA

 

U sumraku, snežne zime,

Na proplanku vatrom grejan,

Stoji čovek bez intime,

Go, nečujan, rasejan.

 

Užareno drvce stiska,

Misleć’ da je bola vredno;

U duši mu jez’va vriska,

A njemu je baš svejedno.

 

Traži nešto, vredno muka,

Što mu spokoj sveti ruše.

U ranama svojih ruka,

Traži deo svoje duše.

 

A kad hladni vetar pirne,

Iz ruka mu raspe pep’o,

Gle, on staće duše mirne,

Gledat sumrak povascelo.

 

 

 

KAMEN

 

Na planinskom vrhu snežnom,

U nemiru večne zime,

Pod okriljem zvezde nežno,

Stoji kamen od istine.

 

Popet na nj’ se nije lako,

Hrabrost ište žrtvu vrednu,

Da je lako, na nj bi svako,

Nasadio nogu „čednu“.

 

Uzdahnuh ko lipsac mučen,

Propadoh u tminu grešan,

Gorkom mukom sad namučen,

Tražim nauk jak, utešan.

 

Bejah plitak, bez dubine,

Tražeć’ pravdu gde je nema,

Sad mi osta jad sudbine,

Što mi „pravdu“ svoju sprema.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.