Risto Tripić: Pesme

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 100 - jul 2020,poezija |

 

STAZA

 

Staza tajna do brega vodi,

Pod snegom silnim skrivena,

Šetnja njome baš mi godi,

Jer mi duši prija milina.

 

U čizmama hodim smelo,

Krzno nji’ovo ugodu mi čine,

Pa mi noge kroče veselo,

Kroz prostranstvo udoline.

 

Noga nogu prati žurno,

Spotaknuh se zvezdu prateć,

Licem zagnjurah, bejah jûrno,

Za zvezde opsenom, za drugo ne mareć.

 

 

 

PUN MESEC

 

Mesec sija punim sjajem,

Gordo stoji na nebesima

Ja mu milost svoju dajem,

Gledajuć’ ga vremešna.

 

Svud se proli mesečina,

Njeno srebro zlata vredno,

Nema za me lepšeg načina,

Da razgalim dušu čedno.

 

Moć što sija zanavek,

Dajuć svetlo noćima,

Udišem je život slaveć,

Dok zvezda sija ponoćna.

 

I zaželeh sramno želju,

Dok u padu zvezda zgasnu,

Prođoh dalje u veselju,

Misleć na želju, sasvim časnu.

 

 

 

CRKVICA MALA

 

Od kamena sazdana, na proplanku, vidna,

Pod nebeskom kapom vedrom i plavetnom,

Slaveć Boga i čoveka smernog što je sazida,

Stajaše crkvica iza vitog hrasta stoletnog.

 

Zvona glas čuje se daleko čineć odjek,

Čim prisustvo svoje naglašava Gospod,

U službu čuvajuć veru odvažno pođe,

Zadihan od puta, ali vere čvrste pop.

 

Duše što za milost mole načiniše prizor,

Što svetinju malu čini svima utočištem,

Pa i onim’ što nemajuć vrata hrle kroz prozor,

Čineć veru svoju nejakom, a duh nepročišćen.

 

Kraj crkvice konak, da ljudi snom odanu,

Pod okriljem neba i tvorca njegovoga,

Da od žurbe silne u tišini svetoj zastanu,

Išteć’ za sebe milost i za bližnjeg svoga.

 

 

 

STARA KOBILA

 

Rzajuć tiho u miru štalice,

Islužene snage, radna i pitoma,

Pokraj stare, vrbove kotarice,

Leži stara kobila, bolesna i troma.

 

Gazda hranu nudi staroj, za nju se moleć,

Da mu opet čini, društvo na njivarku,

Gde je letos staru, sa zemljom se boreć’,

Napas’o u veselju, sedeć u jarku.

 

Stade se čiča krstiti, bolne duše,

Nad telom vremešnim što drhće,

I dok stoji s’ nadom, iskušan,

Stara s’ mukom, poslednji put zâdrhće.

 

Čiča kleknu nad telom što odanu,

Ne ču se bolan šištaj u prsima,

Pa pokri staru kobilu odanu,

Bundom svojom, s’ bolnim uzdasima.

 

Risto Tripić

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.