Risto Tripić: PESME

Filed under: 2019,afirmator,arhiva,Broj 89 - avgust 2019,poezija |

 

BREME SAVESTI

 

Breme savesti, što pečeš za sitnicu,

Praviš nakazu od dobrote sušte,

Ne prizivaj sreću gubitnicu,

Psu – vraganu, što je s’ lanca pušten…

 

Breme savesti, što žariš koprive žarom,

Crveniš lice, s’ obe strane jednako,

Olakšaj svoj teret, obdari se Božjim darom,

Da ne primaš srcu, i loše i dobro, podjednako.

 

Breme savesti, mudrim nas učini,

Otežavat nemoj sebe rečju olakom…

Što promisliš promisli dobro i začini,

Rečju što odzvanja milošću i snagom Božjom.

 

 

VETAR ZLOSLUTNIK

 

Sunce s’jaše u svoj silini,

Čineć ugodu dušama svim,

A sa zapada – vetar zloslutnik,

Dunu donoseć’ barutni dim.

 

Udahnuše nevoljno, punih pluća,

Ljudi ni krivi ni dužni nizašto,

U kopreni što zamagli ognjišta kûća,

Ljudi se pitaše, šta ih je snašlo.

 

Pod plaštom ljudskosti skrio se lik,

Zadihan zduvaše sa ognjišta pep’o,

Iz njegovih grudi ote se krik,

Pa mu osmeh zlurad vazduh pocepo.

 

Oduva pep’o i ognjište s’ njim,

Nedaća-vetar pa pustoš načini,

Produži dalje, sa njim i dim,

Da volji svojoj, nevoljne potčini.

 

SAMRTNIK

 

Ležeć bolno, ali straha lišen,

Čaršav- pokrov znoj mu ledan otire,

Molitvu s’ mukom samrtnik čita i uzdiše,

Dok se život njegov svebrišuće potire.

 

Boreć se za vazduh, nagona jačinom,

Usne modre kazivaše svete reči,

Pa se hrabro, Božanskim načinom,

Sprema na put, grešan i nevin odlazeći.

 

Ne izusti do kraja molitvu, šapatom snenim,

Oči mu prekri koprena, tamna i lekovita,

Pa ga usud njegov sretni i nesretni,

Odvuče na mesta neznana i skrovita.

 

KUĆE SAMOTNICE

 

Niz ulice drage, tužno se ističuć,

Bez gazde brižnog i žene njegove,

Pružaju se kuće, plačno suze brišuć,

Dok bušnih krovova, čekaju snegove.

 

Tu se onomad, ne baš tako davno,

U ladu, pod krošnjom, okupljalo društvo,

Pa dođe vreme, za selo neslavno,

Da u gorkoj zbilji, postane skoro pusto.

 

Ali ima nade, sve dok detinji smeh,

Čuje se glasno u domu sretnom,

I dok mati tiskajuć kolač Božji u pleh,

Izgovara molitvu, u trenutku blaženom.

 

ZIMSKA ŠETNJA

 

Šetasmo zimus drugar i ja,

Sneg se belio, prekriven beton,

Na nebu golem mesec je sjao,

A ja ga zgledah zdušno, sa setom.

 

Ništa ne miče, ’lad mrzne kosti,

Samo se odnekud hukavac zač’o-

Vetar što ne može sreću da oprosti,

Ko da je veselje na pomolu nač’o.

 

I škriput snega pod nogama zvučan,

A ja brbljiv, ne čuh ga pod kapom,

Odnekud začu se motor bučan,

Pa prođe pored nas, glavom i bradom.

 

Šetasmo zimus, ja i sestra,

Beše tiho ko u doba gluvo,

Golem meseca s’ neba nesta,

Ali je trag – srp svoj – sačuv’o.

 

Zvezde sijaše, užeglim sjajem,

Ovoga puta – zaboravih kapu.

Otad se milosti sile predajem,

Kad smetnem s’ uma pokrov za glavu.

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.