Revolucija, alkohol i lutka od marcipana, Dalibor Čerškov
Revolucija, alkohol i lutka od marcipana
Reka ljudi,
I noću i danju,
Uzdignutih transparenata,
Skinutih sa interneta
Kao veliki šareni jež, šetaju dostojanstveno
I smelo, kroz ulice istorije koje se vrte u krug.
Reakcija na neke ideje koje nisu njihove
Treba im lova, obrazovanje, ljubav, smeh…
Pričam anegdotu, dok tako prolaze
Pored kafea, u kome sedimo;
Miloš, Dušan, Jovana
Ili bilo ko drugi.
Možda smo bili samo muzika i ja
I četiri šoljice za kafu na stolu,
Možda su to neki mladi ljudi za stolom, bez mene
Ko bi znao, misterija…
Rešio sam da napišem pesmu;
O mostu u Pragu
Jednoj šetnji od par trena
Ili možda večnosti
Kada se prvo pojavio bar sa dobrom svirkom.
Jedan lik sa dugom kosom, kao Isus iz filma
Sa akustičnom gitarom…
A pod lampionima
Vazduh je težak
Od mirisa kolača,
Zvukova cipela,
Žagora šetača
Taj žagor ne mora uvek da bude veseo, ali bio je
U toj ulici
Bio je bar, pijanci, kerovi, parovi…
Krenuo sam ka mostu
Pa iza njega Kafkin muzej i
Plato pod obalnim stubom.
Imao je svetiljke i drveće
Poređane u linije
Sreća je kada nema nikog, a bilo je sreće.
Moj povratak kroz lavirint
Nepoznatih ulica,
Koje su oblikovane zvucima violina i
Poljupcima zalutalih parova
Sve do ulice, i onog bara, sa gitaristom,
Pijanicama, kerovima, parovima
Sada se pretvorio tek tako, paf,
Posle samo jedne šetnje
Oko mosta i Kafkinog lavirinta,
Tražio sam nju,
Lutku od marcipana,
A našao striptiz bar
Ima i reklama.
E, tako sam prestao da verujem u jeftina čuda.
Popio sam kafu i platio,
Uzeo notes,
I izgubio se u masi novih ideja
I mladih ljudi.
Koji veruju u proleće.
Fragilna vremena
Kastro pali cigaru Padelji
Dok se Žan i Simon voze čamcem
Iza njih je trag belih talasa
Galebovih krila.
Roze dim iz dimnjaka se vijori,
Tako mi je pokazalo popodnevno svetlo.
Laki strajk na kariranom stolnjaku
I kulturni dodatak na stolu,
Koji škripi od težine fotografija,
Kastrovih prijatelja.
Svi piju viski,
A ja koka-kolu koju mi je sipao Hulio.
Veselo ćaskamo, dok sunce ide ka zapadu,
Da donese nešto novo, kažem Giljermu.
Jedan čudan Raj, koji moram posetiti
Jer u ogledalu taksiste
Lica izgledaju mlađe nego što jesu.
Hemingvej se pita
Da li će ostati nešto od sabljarke iz ‘Starca i mora’
Da se zameni za
Pakovanje kubanskih cigara
I vožnju kabrioletom,
Rivijerom u sunčan dan,
Pre nego li se ovaj stih završi
I ode u san.
Frida
Sediš na terasi nekog potkrovlja
I palis ko zna koju cigaretu.
Piješ sama treće piće
I čujes neki noćni bus u daljini.
Sa prozora te vidim kako izlaziš
Dodiruješ
Neonska svetla
Kukom.
Zapisujem to sve na poleđini
Polaroida, koga krišom stavljam u stih.
I vraćaš se na žurku
Gde se mešaju,
Daleki mladi glasovi,
Slivaju se sada
Po tvojoj napetoj koži,
U stanu u kome plešeš.
Frida ti voliš život ,
Ti nemaš stida.
To sve ipak boli,
Kada se vraćaš kući sama kroz noć,
U stan sa razbijenim telefonom na podu.
Ideš pod tuš a tvoje telo gori
Pozovi me da zajedno budemo goli.
Odvedi me u novo jutro
Veče se polako osipa po rubovima.
Miris toplih zgrada.
Tv antene dobrih ljudi,
Kao skulpture moderne
Nestaju u mraku.
Slomljeno jaje
Ljuske u tacni
Jedna čudna nota,
Sećam se, slaže se sa bojom butine zgodne
Koja je slana od morske vode.
Okupao sam se
I otišao na terasu da zalijem cveće.
Veštačka svetla se polako pale,
Dok sam go na noćnom vetru
Sa kožom naježenom,
Devojka iz komšiluka viče: Pleši sa mnom!
Neko dobro piće iz frižidera klizi mi niz grlo
Osećam miris bašte
A njena se kovrdžava kosa
Meša sa zvukovima radio stanica
Koje menja toplim prstima
Dodiruje usne, našminkane zvezdama.
U njenom pogledu svetli daleki grad.
Ljubim joj sve mladeže,
Po mekanom telu sazvežđe
I sok slasni curi
sa njenih dugih prstiju
Koje ližem sve, nevaljale, lude, zanosne.
Razvijam foto film, začaran.
I posmatram sliku
Guze na mesečini.
Ona na terasi
Lakira nokte
Pred svitanje,
Dok topli dah kasnog proleća
Ljubi joj dlan.
“Od čega je sastavljen kosmos?”
Pitam se u snu i kapljem
Kao sok nara
Na uglovima usana
Devojke sa narandžastim cvetom u kosi,
Dolazi jutro,
I njena se mačka poklanja rosi.
Sve ima smisla noću
I ova soba što miriše na
Indijske štapiće,
Koje si pozajmio od prodavačice
U „indijan šopu“,
I zujanje upaljenog ‘kompa’,
I neka lica koja ti prolaze pred očima
Kada zažmuriš,
Nema i lepa,
Videla si ih tokom dana,
U neke se zaljubila, od nekih uplašila.
I ona repa, jelen, uzvičnik, dupe i stablo…
U mojoj šoljici za kafu,
Sada opranoj.
Ova olovka
Ostavlja tragove na unutrašnjosti
Nekog mrtvog stabla,
Uz zvuke česme koja kaplje u kupatilu.
Šta je jedan dan?
Linija na nekom crtežu
U beležnici jednog mladića pored reke
Gde ste našli, lampu pod mostom
Mesec, ona, ti i lampa.
Osvetljavaš drveće pored vode,
Da biste videli bolje
Trepavice jednog grada
Kako žmure.
Konačno ste sami.
Noć je mlada.
Ljubiš je u neboderu,
Mišolovci iznad oblaka.
Ulična svetla trepere
A mesec, veliki i žut
Zaglavljen je među tv antenama,
Upecan bežičnim signalima…
Do jutra će nestati
Kao i tepsija vrućeg bureka u pekari
I dve kafe za poneti.
Zvuk obaveštenja na autobuskoj stanici
I dva dima cigarete,
Šunjaju se po novinskim člancima,
Dok čekate bus za Pariz,
Grad Ajfela i Sene.
Dalibor Čerškov, 1982, Niš. Piše pesme i kratke priče. Objavljuje svoje tekstove u magazinima, zbornicima, zbirkama, kao i na internet portalima. Završio studije građevinarstva na GAF-u u Nišu. Fotografija mu je hobi. Kao fotograf-amater objavljivao je fotografije u magazinima: Refoto, Nylon Korea, Vogue Italia… Izlagao često na grupnim foto-izložbama, a 2014. godine imao samostalnu izložbu fotografija pod nazivom ‘Foto dnevnik 018’, u galeriji Niškog kulturnog centra. Autor je bloga woarw.blogspot.com, na kome objavljuje eseje o fotografiji, te priče i pesme. Radi kao freelancer.
Related Posts via Categories
