РЕПЛИКАЦИЈА ХИЈЕРАРХИЈСКИХ МАТРИЦА

Filed under: 2020,afirmator,arhiva,Broj 96 - mart 2020,kritika |

Сања Савић Милосављевић

РЕПЛИКАЦИЈА ХИЈЕРАРХИЈСКИХ МАТРИЦА

приказ романа „Време свинга“ Зејди Смит, стр. 430, Арете, Београд, 2019.

            Већ на почетку напоменувши да је у питању роман британске ауторке, јамајчанског поријекла са тренутним мјестом пребивалишта у Сједињеним Америчким Државама, у овом случају имплицира на више од фактографског податка. Наиме, Зејди Смит већ занимљивим географским одредницама свог живота, одређује прилично прецизне координате свом стваралаштву. Џулијен Барнс, Јан Макјуан, Џинет Винтерсон, али и Салман Рушди те Казуо Ишигуро, британски су писци у чијој колони маршира и Смитова, али је и њена блискост са америчким писцима попут Џона Апдајка, Џонатана Френзена, Ричарда Форда или Тони Морисом такође непорецива. Оно што преузима из свог биолошког порјекла, из породичне историје је миље, чијим детаљним рашчлањивањем долази и до теме, постављане на почетку, оне најкомплексније: питања идентитета у савременом свијету.

            Зејди Смит о питањима црнаца у Лондону пише без политичке коректности. Искрено, прецизно, не измичући се и не уљепшавајући ничију визуру, па ни сопствену. Када треба да нам буде непријатно, непријатно је без икаквих поетских задршки и уобличавања.

Прича почиње хронолошким завршетком: главну јунакињу затичемо усред медијског скаднала у којем прима пријетњу да ће сви сада сазнати „ко је она заправо“. Наизглед непрецизно, скоковито, јунакиња се на махове враћа у период свог одрастања, „вријеме свинга“ у којем је у локалној цркви похађала часове плеса са најбољом другарицом Трејси и била опчињена мјузиклом „Време свинга“, Џорџа Стивенса са Фредом Астером и Џинџер Роџерс у главним улогама. Готово непримијетно, а истовремено заводљиво у својој непретенциозности, Смитова поставља модел, матрицу хијерархијског понашања између двије жене (прво са мајком, затим најбољом другарицом, а потом са шефицом, музичарком која се бави хуманитарним радом у западној Африци), и потребно је стићи готово до краја књиге да би се пред нама разјаснио механизам врзиног кола, које је било развезано већ на самом почетку.  Овим поступком, схватамо да није битан лажни мекгафин с којим се ауторка поиграла на почетку: који су то подаци које је јунакиња обзнанила да заслужи медијски линч, а са друге стране, добијамо одговор на много значајније, а на почетку наизглед успутно питање.

Филм „Време свинга“ као лајт мотив, али и бартовски пунктум истовремено је путоказ који води ка сржи проблема, али и слика илузије за коју је неопходно да се сруши не би ли се живот наставио даље. Сва три значајна односа која је јунакиња успоставила са женама у животу, мијењају се након једног јединог поступка, слања имејла. Њена мајка, политичка активисткиња и борац за права црнаца у локалној заједници умире. Ејми, за коју је радила као лични асистент јој даје отказ, а Трејси, најбоља другарица из дјетињства и плесни идол свих дјевојчица из краја, одустаје од каријере плесачице, родивши троје дјеце и потпуно се повукавши из јавног живота.

Разломивши јој илузије, Смитова јунакињи не пружа замјену за њих, али јој итакако пружа одговоре, о којима је раније само спорадично и плашљиво размишљала.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.