Rečnik

Filed under: afirmator,broj-21-decembar-2013,društvene nauke,istorija |

 

subjektSubjektivizam, Subjektivismus, Subjektivisme.

Pravac u teoriji saznanja koji priznaje samo istine koje važe za pojedine subjekte, a ne opšte niti apsolutne istine; u etici i estetici gledište po kome šta je dobro i zlo zavisi od osećanja i ukusa pojedinca.

Srodni termini: Subjekt, Subjicio, Sujet, Subjektivitet, Subjektivnost, Subjektivno, Subjektiv.

Demokritov učenik, Protagora iz Abdere (480-410 g.p.n.e.) čuven je po tezi da je “Čovek mera svih stvari”. Ova teza je, preko ukazivanja da su sva znanja delo čoveka, dakle nesavršena, uvodila neku vrstu tolerancije među različitim pogledima na svet. Razvoj filozofije i bogat kulturni život doveli su do potrebe da se svi ti pogledi na svet oslobode međusobnog ugnjetavanja. U etičkoj sferi, kada ljudi biraju način života, ta teza je značila da je svako vlastan da izabere život prema sebi. Običaji raznih ljudi i naroda su različiti i svaki od njih ima pravo da sam odluči kojih će se običaja držati.

Međutim, ova teza shvatana je i nešto oštrije. “Čovek je mera svih stvari” može da znači i da je za svakoga istina ono što se njemu čini, da je sve podjednako istinito, jer ne postoji objektivna nego samo subjektivna istina. U ovom obliku, teza predstavlja relativizam – odbacivanje postojanja objektivne istine.

Relativizam nije bio stran sofistima. Taj njihov stav postao je kasnije predmet oštrog spora sa Sokratom i njegovim učenicima.
Sukobom između sofista i Sokrata otvoreno je jedno trajno pitanje filozofije: Mora li se sloboda u razmišljanju i životu, platiti odustajanjem od objektivne istine? Kako pomiriti intuiciju o “jednoj” istini i intuiciju o vrednosti slobode i legitimnosti razlika?
Pošto se objektivna istina tradicionalno otkrivala umom, a ne čulima, sofisti su na ovaj način pledirali u korist čula kao izvora saznanja.

Protagora je prvi izjavio da o svakoj stvari postoje dva suprotna iskaza: on se njima i služio u svojim zaključcima, a to je bio postupak koji je on prvi uveo. Jedno od njegovih dela počinje ovako: “Čovek je mera svih stvari: onih koje postoje da postoje, a onih što ne postoje da ne postoje.”

Govorio je obično da duša ne znači ništa pored čula, kao što priča Platon u dijalogu Teajtet (ili Teetet), i da je sve istinito. U jednom drugom delu on počinje ovako: “Što se tiče bogova, ja nemam načina ni da znam da li oni postoje ili da ne postoje. Jer, ima mnogo prepreka koje ometaju znanje: i sama nejasnoća pitanja i kratkoća ljudskog života.”

Zbog ovoga uvoda u njegovu raspravu, Atinjani su ga proterali, a njegova dela spalili na javnom trgu, pošto su preko glasnika pokupili sve knjige od onih koji su ih bili nabavili. On je prvi zatražio nagradu (honorar) od sto mina i prvi je uočio razliku između glagolskih vremena; prvi je istakao važnost korišćenja pravog trenutka, prvi priredio javne utakmice u besedništvu i prvi je stvorio sofizme za ljude koji vole da raspravljaju.

Protagora – Ja naime tvrdim da je istina kako sam napisao, tj. da je svako do nas mera onoga što jeste da jeste i onoga što nije da nije. No ipak samim tim silno se razlikuju jedan od drugoga, jer jednome jeste i pojavljuje se jedno, a drugome drugo. I daleko sam od toga da ne bih priznao da mudrost i mudar čovek postoje, već štaviše, toga samoga nazivam mudrim ako bi nekome od nas, kome se nešto čini i jeste zlo, to menjajući postigao da mu se čini i jeste dobro. A ti nemoj opet progoniti moje razlaganje po smislu reči, već ovako još jasnije nauči što kažem. Seti se onoga šta smo pre govorili, tj. da se bolesniku hrana čini i jeste gorka, a zdravome jeste i čini se suprotno. Ne treba zato nijednoga od njih smatrati mudrijim – to nije naime moguće – niti se sme reći da je bolesnik neuk jer tako misli, a zdrav mudar jer drukčije misli, već treba promeniti jedno stanje u drugo, a bolje je stanje zdravlja. Tako i u vaspitanju od lošega stanja treba promeniti u bolje. Lekar vrši tu izmenu lekovima, a sofist govorima. Jer, niko nije nekoga ko lažno misli naveo da kasnije istinito misli. Nije naime moguće da predoči ono što ne postoji niti drugo izvan onoga o čemu ima impresiju, a to je njemu uvek istinito. Onaj koji uz loše stanje duše ima misli srodne tom stanju, mislim da taj uz dobro stanje može postići druge takve misli srodne tome stanju, tj. predodžbe koje neki zbog neznanja nazivaju istinitima, a ja jedne boljima od drugih, a nipošto istinitijima. A što se tiče mudraca, dragi Sokrate, daleko sam od toga da ih nazivam žabama, već one mudrace za telesa nazivam lekarima, a one za biljke zemljoradnicima. I tvrdim da ti zemljoradnici biljkama pribavljaju, umesto loših stanja, dobra i zdrava stanja kad neka od njih poboljeva, a mudri i čestiti govornici rade da državama izgleda pravedno ono što je dobro a ne ono što je loše. Stoga što svakoj pojedinoj državi izgleda pravedno i lepo, to i jeste za nju tako dok to prihvata. Ali umesto svake pojedine stvari, koja je loša, mudar čovek učini da građanima bude i izgleda dobra. Po istom merilu i sofist, koji je sposoban da odgaja tako učenike, mudar je i zavređuje da mu odgajanici daju mnoga novaca. I tako jedni su mudriji od drugih i niko nema pogrešno mišljenje, a ti hoćeš ili nećeš, moraš dopustiti da budeš mera stvari.

Platon, Teetet, str. 131-132.

Gorgija Leontinac pripadao je istoj skupini kao oni filozofi koji su porekli kriterij, ali ne na temelju istog smjera mišljenja kao Protagora i njegovi sledbenici. U spisu O nebiću ili o prirodi razvija, naime, tri temeljne postavke koje se redosledom nadovezuju jedna na drugu. Jedna je i prva da ništa ne postoji, druga da ako i postoji nešto, za čoveka je nespoznatljivo, a treća da ako i jest spoznatljivo, ni na koji način ne može se saopštiti niti učiniti razumljivim našim bližnjima.

Herman Diels, Predsokratovci, II tom, str. 263.

 

Etika je kroz istoriju filozofije prošla kroz više faza.

U moderno vreme, ovaj problem proizvoljnosti filozofi rešavaju tako što pokušavaju da opravdanje etičkih stavova usmere ka samom razumu. Čini im se nedovoljno reći da neki spoljašnji činilac (religija, običaji ili vaspitanje) određuje naše etičke stavove, jer se na taj način proizvoljnost ne izbegava, a univerzalnost etičkih stavova (važenje za sve) ne postiže. Oni zato traže racionalni okvir kojim bi mogli utvrditi mahom već poznate osnovne etičke stavove. U tom racionalnom okviru mi prihvatamo etičke stavove zato što prihvatamo neke druge stavove koji su logički povezani sa njima.

U tom poduhvatu postoji Hjumovo ograničenje da se etički stavovi mogu izvesti samo iz skupa stavova od kojih je bar jedan takođe etički stav (a ne stav o činjenicama).

U toku devetnaestog veka izdvajaju se dva načina razmatranja etičkih pitanja.

Utilitaristi, koji slede stavove Džeremi Bentama (1748-1832) i Džona Stjuarta Mila (1806-1873), smatraju da je cilj etike da se postigne “najveća sreća najvećeg mogućeg broja ljudi“. Treba prihvatiti onaj etički stav koji po svojim posledicama vodi ovom stanju. Utilitarizam sledi intuiciju da delujemo iz moralnih motiva zato što želimo dobro drugih, stavljajući ga ispred vlastitog dobra. Na ovaj način se mogu opravdati i etički stavovi o jednakoj slobodi za sve, tvrdnjom da su oni takođe vode ovoj najvećoj mogućoj sreći. Ipak, mnogi su zamerili utilitaristima da se po principu najveće moguće sreće mogu opravdati intuitivno nemoralne radnje. Dovoljno je da račun buduće sreće pokaže da je ona najveća, ako se ove radnje izvrše.

Deontološka etika insistira da treba racionalno opravdati stavove koji predstavljaju dužnost. Po Kantu, to racionalno opravdanje ne treba da uključuje sva stanja sreće koja zavise od individualnih razlika. Na taj način bi proizvoljno proglašena “sreća za sve”, mogla dugo da se održava kao opravdanje za sve radnje. U stvari, upravo stav da ne možemo unapred znati šta je dobro za svakog pojedinca, vodi stavu da je onda potrebno etički zaštititi individualnu potragu za tim dobrom. Kant tako formuliše kategorički imperativ koji štiti slobodu svakog pojedinca kao osnovni etički stav. Ovaj stav spada u “moral u užem smislu”, a individualna potraga za srećom u “moral u širem smislu”. Praveći ovu razliku, Kant dobija moćno sredstvo u borbi sa onima koji relativizuju moralne norme u ime slobode izbora i razlika među pojedincima. Etika se bavi onim što može biti svima zajedničko, a ne trudi se da im sve bude zajedničko, odnosno, da ih uniformiše ili da im nametne ono što je pretpostavljeno dobro za njih.

Većina savremenih autora brani utilitarističko ili deontološko stanovište putem analize njihovih logičkih implikacija.

Kjerkegor (1813-1856) je smatrao da se pred pojedinca postavljaju pitanja koja nisu rešena u prethodnoj filozofiji i koja se u okviru filozofskih sistema, kakav je na primer Hegelov, ni ne mogu rešiti. Recimo da je tačno da se istorija sveta može dešifrovati kao napredak duha ka vlastitoj suštini ili da su moći pojedinca u pogledu saznanja baš onakve kakve ih je odredio Kant; da li se u tim znanjima nalaze odgovori na pitanja šta određeni pojedinac da uradi sa svojim životom: na primer, da li da izabere ovaj ili onaj poziv, da li da se nada spasenju na onom svetu ili ne, da li da se venča sa ovom ili onom osobom? Odgovori na ovakva pitanja možda su najznačajniji za pojednica, pa ipak opšta znanja koja važe za svu prirodu ili sve ljude ne nude te odgovore. Oni se kriju u samom pojedincu koji je nesvodiv na opšte karakteristike čoveka ili vremena u kojem egzistira.

Pa ipak, mnoge teorije nastupaju tako kao da sa lakoćom mogu da apsorbuju ovu pojedinačnu i posebnu prirodu svakog čoveka. One govore šta čovek jeste i treba da bude, podrazumevajući da se u tim odgovorima krije rešenje za sve ljude koje oni treba samo da slede.
Kjerkegor se ne slaže sa tim i u hrišćanstvu traži putokaze ka osvešćivanju ove neponovljive prirode pojedinca i njegovog života. Čovek nije religiozan po tome što se pridržava spoljašnjih zahteva vere. On postaje religiozan tek kada u samoj činjenici da veruje u stvari koje prkose prirodnom poretku, otkrije znak svoje slobode da bude ono što jeste, ili drukčije rečeno, znak da on jeste nešto što izmiče opštim znanjima, nešto individualno. U veri čovek može pronaći snagu da se suprotstavi neopravdanim zahtevima morala jednog vremena. Kjerkegor je smatrao da je hrišćanstvo u svojoj suštini lična vera koja omogućava pojedincu da se ostvari kao slobodno biće.

Poznatije Kjerkegorove knjige su ILI-ILI, Pojam strepnje i Strah i drhtanje.

 

Kod Sartra (1905-1980) je termin “egzistencija” rezervisan za način postojanja čoveka, pojedinca. Svoje ideje o tome Sartr sažima u formuli koja kaže da “egzistencija prethodi esenciji“. Ovom izrekom Sartr hoće da kaže da je čovek biće koje nastaje, kao uvek novo i neodređeno. Šta će biti njegova “suština” (esencija) nije unapred dato i određeno za sve ljude i vremena, kako je često prethodna filozofija razmišljala o čoveku. Ta suština je delo samog pojedinca i zavisi od njega. On je stvara kroz izbore u kojima mu ne može do kraja pomoći ni postojeći moral, ni nauka ili filozofija.

Alber Kami (1913-1960) bio je, kao i Sartr, i pisac i filozof. Motiv koji karakteriše njegovu filozofiju je apsurdna ili besmislena situacija u kojoj egzistira čovek, nakon što su tradicionalni načini osmišljavanja života, tradicija i religija, izgubili svoju snagu. Ova situacija je teška, ali neizbežna; ovaj teret apsurda koji od sada savremeni čovek mora da nosi, ne sme biti olako skinut putem zamene religijskih nada nadama o ostvarenju raja na zemlji.

Čovek je tako poput mitskog junaka Sizifa koji mora da uvek nanovo gura svoj kamen, bez određene teorije, političkog pokreta ili nade koja bi ga mogla osloboditi te muke samostalnog izbora. Kami kaže da se njegov čovek pre okreće množini najrazličitijih iskustava nego što ih žrtvuje radi ostvarenja nekog posebno vrednog i priznatog kvaliteta života. Zbog toga je Kami branio pravo na pobunu, kao jednokratan čin otklanjanja nepravde, a bio protiv revolucije koja uvek nastupa sa sveobuhvatnim rešenjem za sva zla ovoga sveta, rešenjem koje se naravno kasnije pokazuje kao nedovoljno za taj zadatak.

Martin Hajdeger, dalje, fenomenološkom metodom istovremeno govori i o ontološkim i o egzistencijalnim temama. Ono što je posebno kod njega je uverenje da će metoda otkrivanja suštine Bića dati bolje rezultate ako povežemo Biće i Vreme, i pokušamo da otkrijemo šta je to što određene svetove i načine mišljenja (npr. svet predsokratovaca) razlikuje od savremenog ili sveta nekog drugog doba. Na taj način Hajdeger je mogao da govori o širokoj oblasti istorije duha u vremenu.

Hajdeger smatra da je čovek Biće koje može da razume ontološku razliku i da razmišlja o njoj. Ontološka razlika je razlika između Bića – kao nečega što čini zajedničku suštinu nekog sveta koja određuje šta će u njemu zaista postojati i biti važno – i onoga što opipljivo postoji u nekom svetu – za šta postoji termin: bivstvujuće. Smisao reči “zaista postoji” možemo shvatiti ako npr. pomislimo da za ljude mogu “postojati” božanstva ili hramovi. Da li će neka zgrada biti hram zavisi od značenja koje joj ljudi pridaju. Ovde se otvara mogućnost, specifična za čoveka, da bude u različitim svetovima kojima je okružen bez svoje volje, ali u kojima ipak dolazi do izražaja njegova sloboda, jer ti svetovi imaju određeno Biće, zahvaljujući njemu koji može da razume tako nešto.

Hajdeger je prikazao savremenog čoveka kao bačenog u svet stvari u kome i sam sve više postaje stvar. Na ovaj način čovek boravi u zaboravu Bića. Hajdeger je smatrao da nije uvek bilo tako. Na Ničeovom tragu gajio je nadu u mogućnost povratka ranog grčkog shvatanja sveta koje je izgubilo od svoje punine u toku razvoja zapadne filozofije ka metafizici. Metafizika i savremeni svet su, za njega, pružali sliku zaborava Bića.

 

 

 

 

One Response to Rečnik

  1. Časopis Afirmator ovakvim napisima i saradnicima odmiče iz prirodno početnicke faze kulturnog zbornika. Svi „afirmatorci“ – koji se u ovo par godina predstavljaju javnosti – jesu podržani, ali u nekim napisima Uredništvo prihvata velikodušno vulgarna ili „psovačka“ štiva, čak i u poeziji. Kao da je psovačka pobuna protiv amoralne, siromašne, bezidejne i neperspektivne stvarnosti – dozvoljena i savremena umetnička „eksplikacija“ i stvaralački izraz. Jezički primitivizam ne pravda narodna izreka „Kakav je Baja – takva mu i nevesta treba“. Uredništvo treba da čuje sve govornike, pa i ovog kome reče mlad pesnik iz Pirota – zasto nas ne pustite, vi stari… ( istrošeni, prevazidjeni…). Neke rubrike, verovatno – zbog nedostatka priloga – jesu jednolične i dugo valjaju prihvaćene priloge; „satira“, na primer, -svela se na aforizme i aforističare. Verujem u sve uglednije mesto Afirmatora u srpskom,- materijalno I medijski zanemarenom kulturnom životu. Radujem se ovakvim napisima i saradnicima Afirmatora

    Dragi Tasic
    7. децембра 2013. at 16:47
    Одговори

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.