RAZIGRANA TRAGEDIJA

Filed under: afirmator,broj 03 - jun 2012,pozorišna kritika |

57. STERIJINO POZORJE-2012 – NIJE SMRT BICIKLO….po tekstu drame Biljane Srbljanović, u porevodu na Nemački Mirjane i Klausa Vitmana i u režiji Anselma Vebera. Produkcija ŠAUŠPILHAUS Bohum, Nemačka – sreda, 30.maj 2012.

Kad gledam neku predstavu iz Nemačke ili Švajcarske, Francuske….nastalu na nekom našem dramskom tekstu – uvek se pitam – ŠTA JE TO što pozorište i reditelja, pa onda i publiku – može da privuče jednom tekstu, na primer Dušana Kovačevića ili Biljane Srbljanović, tekstovima koji su do kraja utkani u milje naše svakodnevice – i društvene i mentalitetske. Gledao sam odlične predstave – baš na Pozorju, oboje ovih naših najznačajnijih autora i nekao mi se učinilo da se radi o nekoj viziji egzotike u tim predstavama – naročito u jednoj odličnoj Švajcarskoj verziji poilitičke, surove komedije Dušana Kovačevića…..PROFESIONALAC. Tamo je Beograd koji mi dobro poznajemo i koji je opisan nekako blisko i intimno, gotovo šeretski kod Kovačevića, pa i ljudi koje mi inače svi znamo – sve je to bilo nekako, prikazano kao da se radi o nekom prostoru iza devet gora i devet mora, kao kad smo nekad čitali priče o Baronu Minhauzenu, na primer….Sve je nekako postalo bajkovito i na neki poseban, liteararno – umetnički način, stvarno-nestvarno – što naravno, ima i svojih pozitivnih i negativnih aspekata. Opet – prošle godine BARBELO Biljane Srbljanović, prikazala jedna odlična Francuska trupa – sa potpunom identifikacijom – bez geografske i mentalitetske distance – kao čistu poeziju, potpuno univezalnih pogleda i doživljaja – ticala se i Francuza i Evrope i sveta, i pojedinca i svakog gledaoca u sali.

STUDIJA RASPADA DRUŠTVA

Na ovogodišnjem Pozorju gledali smo – u produkciji jednog od najznačajnijih pozorišta Nemačke – Šaušpilhaus iz Bohuma, poznatog po angažovanom repertoari, i to u režiji Upravnika i iskusnog reditelja Anselma Vebera, najnovije delo Biljane Srbljanović – NIJE SMRT BICIKLO…Za nas, to je nekako nastavak njenog ranijeg dela MOJ OTAC IGRA LOTO – ili SKAKVCI, gde je ona otvorila niz pojmova starosti i starenja u jednom raspadnutoim društvu – našem, konkretnom, iskustvenom društvu i gde je pokazala i UZROKE tog i takvog problemskog sklopa – starenje i raspad društva, na makro i mikro planu – od institucija, do porodice i pojedinca. Dakle – ova drama – NIJE SMRT BICIKLO, nastavak je te studije o starosti i raspadu društva, sa povezivanjem skorije prošlosti i uticaja ratno-osvajačkih propalih poduhvata na politiku i porodice, na odnose u porodicama i na status pojedinca, kao i na status bolnica i lečenja, lekara i bolesnika, u tom društvu koje, po ovoj drami – okreće svoje simpatije i najvažnija osećanja ka SMRTI…I ta bolest na smrt – društva, istorije, ternutka, ljudi, – sve je to nama nekako poznato i lako prepoznajemo i ljude i situacije – doživljavamo ih nekako, iz prve ruke… Bar tako je bilo u Jugoslovenskom Dramskom, na premijeri ovog komada u režiji Slobodana Unkovskog. Imao sam tada mnoge zamerke na tu izvedbu – činilo mi se da je pravolinijnska i površna – kao da je tekst mnogo dublji i složeniji, jezgrovitiji i tačniji od te predstave. A onda je došla ova predstava iz Bohuma – i postavila taj niz pitanja o kojima sam govorio na početku ovog teksta. Uopšte – počeo sam da razmišljam KAKO  se uopšte igraju tekstovi u PREVODU?…I šta je to uopšte PREVOD jednog dramskog teksta i koliko se toga gubi…ili čak, kao u slučaju prošlogodišnjeg BARBELA iz Francuske – dobija izvedbama u inostranstvu?

Gledajući predstavu NIJE SMRT BICIKLO…na ogromnoj sceni Srpskog Narodnog Pozorišta, u neverovatnoj i savršenoj scenografiji Rajmunda Bauera, opet sam se našao u nekoj neodredejenoj zemlji egzotične lokacije, sa nekim problemima neobičnih okolnosti i ljudi…kao neka priča iz nekih davnih bajki – preko sedam gora i sedam mora…A glumci su igrali neke likove iz svog iskustva, sa naročito izraženim teatrskim naglašavanjima – razigravali su tu tragediju intimne i društvene smrti i procesa umiranja, o kojoj Biljana Srbljanović plete vrlo zanimljivu priču, kojm secira mnoge slojeve i mnoge pojmove sa kojima mi živimo, kao da je sve to normalno. Od prve scene u kojoj ostareli otac i  kćerka sede i čekaju lekara koji neće doći – nešto što se kod nas redovno dešava i što ima značenjsku strukturu složenih asocijacija i stalnih kritičkih pogleda, o kojima mi odmah sve znamo – pojavile su se prve značajne pojmovne zamke u ovoj predstavi i bilo mi je vrlo zanimljivo KAKO će ih reditelj rešavati?…

 

 

KULTURNI DIJALOG

Pre svega, odlični glumac u ulozi Oca – Diter Hufšmit, jeste zaista vrlo star, iako i vitalan čovek. To poštovanje verističkog i istinitog shvatanja pozorišta, zaista je imponovalao– setimo se, u beogradskoj predstavi Oca je igrao relativno mlad glumac Voja Brajović, tako da je odmah bilo jasno da ćemo se u toj predstavi mi malo IGRATI života i smrti. I taj prvi dijalog jedne rastresene kćerke, neudate i vrlo vezane za oca, koji je uporno kinji –  odlična Ksenija Snagovski u ulozi Nadežde, pokazao je glavne crte ove predstave, koje su se kasnije samo još razvijale i potvrdjivale. Razigranost dijaloga, suptilno poštovanje linija karaktera, smisleno zaokruživanje tokova radnji, glumačke bravure…sve je to bilo na najvišem pozorišnom nivou jednog modernog, inteligentnog i privlačnog pozorišta koje se danas igra u Nemačkoj – najbolje u Evropi. Reditelj se opredelio za neku vrstu KULTURNOG DIJALOGA sa temama i mentalitetom, sa društvenom situacijom, sa asocijacijama na iskustva – na dijalog sa nečim što jeste Srbija u pojmu Nemaca i što jeste kultura i duštveno stanje Srbije danas ZAISTA…Reditelj je pokušao da nemačkog gledaoca povede na jedno kulturološko, umetničko, intelektualno PUTOVANJE po pojmovima i iskustvima jednog sveta o komje se zapravo misli na jedan odredjeni i isključiv način – generalizovano i uprošćeno. Raditelj je pokušao da bar USLOŽNI pojmove o tom društvu – o Srbiji danas – da prikaže neke skrivene slojeve ponašanja i da osvetli na dramasko-umetnički način jedno, možda inače sasvim divlje društvo i da ga nekako približi – bar kroz tu egzotiku, pojmovima nemačkog društva i publike.

Nemačka jeste zemlja vrlo složene  strukture – sa mnoštvom kultura i naroda inkorporiranih u celinu naroda i države koji tu žive u nekoj manje ili više održivoj, ali i često vrlo dramatičnoj kohabitaciji. Razumevanje još jedne TUDJE kulture, može da znači samo predmet razigravanja scenskih zanimljivosti – ali može da bude i neka vrsta OPOMENE, kao u antičkim tragedijama – šta se desi kad se loše vodi društvo i politika – kako se sve raspada. Mislim da je ova predstava iz Bohuma išla pre svega, za izvorima poezije i umetnosti u ovom delu Biljane Srbljanović, a da su društvene hridine o koje se razbija taj klimavi brod Srbije danas…ostale samo u opštim i najosnovnijim, poznatim humanim naznakama. To se najbolje videlo – odnosno taj manjak konkretne društvene analize, nama veoma poznatih tema – veze kriminala i politike, bivših surovih, sada skrhanih i propalih – ratnih veterana i savremenih moćnika…. tretman lika pijanice Ropca, u razigranoj interpretciji Jirgena Hartmana,  pokazao je da se reditelj nije upuštao u one elemente svesti o društvenim enigmama, koji se teže razumeju u gledalištu. Zapravo – nije našao ADEKVATNI izraz za te dogadajaje i iskustva koje nosi lik Ropca, koji je pak u Beogradu u izvedbi fascinantnog  Branislava Lečića, bio centar zbivanja, bar u društvenohj sferi.

NEIZBEŽNI APLAUZ

U svakom slučaju gledali smo vrlo privlačnu i visoko umetničku, raskošno opremljenu, modernu, vispreno estetizovanu  predstavu, o jednom udaljenom svetu o kome se malo zna – predstavu u kojoj se IPAK uspostavljaju novi pojmovi – humaniji i bogatiji od onih koje je publika dotle imala. Značaj koji Biljana Srbljanović ima u nemačkom pozorištu, već je više puta potvrdjen, a ova predstava pokazuje da je razumevanje njenog dela postalo neka vrlo čvrsta stvar – mislim, može se već izgleda, govoriti i o STILU igre komada Biljane Srbljanović u Nemačkoj. Koliko se nemačko pozorište promenilo u susuretu sa ovom vrsnom autorkom, a koliko se menja njeno delo u igri ovakvoj kakvu smo gledali – veliko je pitanje. No u svakom slučaju, mudrim rediteljskim i dramturškim radom na tekstu – izbacio je jedan izgleda suvišni lik – reditelj Anselm Veber – pokazao je da se udubio u mnoge probleme i našeg društva i savremene umetnosti. To se lako videlo i iz rada sa glumcima – nisu propustili ni jedan detalj lika i pratili su sve linije koje su im bile primamljive i dostupne. Lik majke političarke, u tri jake scene, odlično je razvila Anke Cilin, a njenog sina lekara-psihjatra, Aleksu – vrlo široko i razumljivo, asocijativno i bogato, odigrao je Andreas Grotgar. Briljirala je u ulozi devojčice Debele, Kristina Marija Peters – vesela i rauzdana, bila je prava slika te neuhvatljive mladeži bez ikakvih predrasuda i ciljeva van dnevnog užitka – puna ih je i Srbija i Evropa. U ulozi Zastavnika Jokića – snalazio se koliko je mmogao u opštim crtama, bez direktnih asocijacija na razne Vukovare i Srebrenice, diskretni Henrik Šubert.

Pored svih pitanja, bilo je tu i mnogo odgovra – videli smo mnogo toga što nas vezuje za smrt i njen povlašćeni položaj u našoj kulturi, a videli smo i kako na sve to gledaju neki umetnici u Nemačkoj. Bilo bi svakako zanimljivo videti ovu predstavu u pozorištu u kojem je napravljena i u kome se igra za nemačku publiku. To bi sigurno pokazalo još više ko smo to mi i – naravno – kakve su naše veze i suočavanja….U svakom slučaju jako, jako zanimljivo iskustvo, bogate umetničke prakse. Čestitam!

GORAN CVETKOVIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.