Ratnik kao ključna odrednica vremena u Srbiji Despota Stefana

Filed under: afirmator,broj 18 - septembar 2013,kritika |

despot-Stefan-Lazarevic1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Osvrt na roman Ratnik
književnika Milana Jovanovića
u izdanju Medijske knjižare KRUG
Beograd 2010. godine

Govoreći 1908. godine o Stevanu Sremcu Skerlić je porekao pravo svakome koji nije pročitao celo delo pisca da piše o njemu, jer ne može da prati piščev književni razvitak ni da izloži njegove ideje, umetničku osetljivost i osobine pisanja.
Pisac ovog osvrta priznaje da je čitao četiri od ukupno devet romana i jedne zbirke priča srpskog pisca Milana Jovanovića; ranije beogradskog advokata, u ovo vreme nastanjenog u Minhenu.
Tema kojoj je posvećen roman Ratnik je Srbija u vreme Despota Stefana, krajem četrnaestog i u prvoj polovini petnaestog veka. Srpska despotovina posle Kosovske bitke i kneza Lazara bila je, iako vazalna, – država otpora i duže nepredaje Turcima. Trajala je oko sedamdeset godina, još prepoznavana srpskom vlastelom i rudarskim gradom Novo Brdo. Učeni i mudar Lazarev sin, Despot Stefan, pretvorio je Beogradsku tvrđavu u grad od sedamdeset hiljada stanovnika i ustalio je prestonicu Srbije u Beogradu. Grad je sa dvorom ratnika, kopljanika, štitonoša, konjušara, sokolara i slugu, postao i grad zanatlija, kmetova, dubrovačkih i venecijanskih trgovaca, ribara pa i ljubavnika i preljubnika, pokvarenjaka i lopova.
Roman, sledeći životni put, uspone i padove ratnika Gojka, jednoga od Despotovih vojvoda, otvara čitaocima ovog doba samosvojan način života vlastele i naroda u gruboj stvarnosti feudalne despotovine, stešnjene turskim pritiskom i voljom da se ostvaruje u slobodi. Pisac srpsku despotovinu, potisnutu u kolektivnu srpsku podsvest, obnavlja pred čitaocima živo, blisko i celovito; mogu da je osete kao kmetovsku, ratnu i pravoslavnu državu malog balkanskog naroda.

RAT I INTRIGA
Vojvoda Gojko je stalni ratnik i svedok širokih i opasnih zbivanja u despotovini. Hrabar i vešt borac, odan i veran Despotu Stefanu i svojoj zemlji – mali plemić i vlasnik – vaspitavan je na dvoru Kneza Lazara u Kruševcu, uz kneževu decu, kao sin Đuke, isluženog ratnika cara Dušana. Predano služi despotovini, za nju ratuje, u njoj živi, na početku kao despotov vojvoda zbog ratnih zasluga da bi na kraju svog života, u starosti, bio manastirski monah Makarije. To je njegova romanesna biografija u kojoj kao ratnik i plemenit čovek nosi teret ugleda i moći. I kad retko oseća sreću mladosti, snage i ljubavi i kad pati, vojvoda Gojko postupa obzirno i naklono prema ispravnim ljudima, ženama i deci; prema onima koji tavore svoje živote u ratnoj odeći i kmetskim kolibama i ponjavama.
Ratnik je ključna srpska – u vreme kad i žestoka turska – feudalna odrednica ljudi u periodu islamskog prodora sa Istoka na hrišćansko tlo Srbije ka Evropi. Kazivanje o Gojku kao oličenju srpskog ratnika ne zapostavlja vladarsku svestranost, odlučnost i promišljenost Despota Stefana, a ne potiskuje ni prilike života drugih Despotovih vojvoda i vlastele, crkvenih starešina, sveštenika i kmetova.
Roman počinje Gojkovim zatvaranjem u podrume Beogradske tvrđave. Mladog vojvodu otkrio je u svome krevetu sa svojom gospom Marijom dubrovački plemić Špiro, trgovac i važan Despotov posrednik kod uticajnih ljudi u Veneciji, a zatečeni preljubnik u ishitrenoj odbarni odsekao mu je ruku.
Zatočen zbog zabranjene ljubavi i povrede Marijinog muža, okovani vojvoda je svestan surove fizičke kazne sa posledicama po život koje ga čekaju, iako je značajan i Despotu odan ratnik.
Gojkovo tupo čekanje stroge Despotove odluke prekida napad turskih vojnika osiljenog age Alije Karača na Despotov gradić Nekudim radi pohare i otimanja hrome i lepe Grkinje Evdokije. Ona je Karaču u vreme dok je bila devojčica počela da hoda po svesti i žudnji; ušavši mu u san navela ga je na sulud prodor preko granice u Despotov lovački dvor u kome je ona domaćica.
Despotova kazna slanjem vojvode Gojka u dvorac Nekudim bila je ustvari vladarevo pomilovanje zaslužnog ratnika. Gojko je u odsutnim časovima pomagao Stefanovom izbavljenju u feudalnim sukobima sa Brankovićima. Despot ga tamo šalje sa štitonošom Krnjom, ratnikom Draškom koji je tamnovao sa Gojkom kao prestupnik iz Tvrđave Golubac i sa kopljanikom Stojkom, svedokom Gojkovog razvoja na Lazarevom dvoru – od detinjstva do vladarske zrelosti Despota Stefana.
Gojka i njegovu pratnju dočekuju nehudimski komordžija Zovko, jeromonah Lavrentije, ratnik Kvrga i domaćica na lovačkom dvoru Grkinja Evdokija. Zovko je kradljiv i prevrtljiv čovek, Lavrentije slep i mudar monah, a Kvrga je bio privremeni zapovednik Nekudima. Vojvoda Gojko upravlja Nehudimom s tim ljudima, uvežbava kmetovske mladiće u nove vojnike i nastoji da obnovi zanemareni posed despotovine.
Opisujući izgled feudalnog gradića, ustrojstvo vlasti i ekonomsko opstajanje Nehudima, pisac je obazrivo ispisao uverljivo štivo koje čitaocu živo dočarava zaboravljeni život kmetova, ratnika i vladara sa vlastelom u srpskom srednjem veku. Predstavljajući Nehudim pisac prodire u karaktere i ponašanja ljudi tog vremena, prateći sa osećanjem mere činjenice koje se povezuju u Gojkovoj sudbini ratnika Despota.
Edvokija ima posebno mesto žene s grčkog ostrva Lezbosa koju su, pričano, čari lezbijske ljubavi rano zahvatile i provele kroz pakao osude i progona iz porodice.
Despotovi dolasci u gradić, lovovi, narodni turniri, diplomatske posete i surova suđenja pružaju uverljivu sliku poretka i života u despotovini.
Gojkov dotle naporan život ratnika i njegov san blagorodnog čoveka o porodici i deci dobijaju neočekivan obrt po Despotovoj volji, on se ženi učenom Evdokijom i živi sa osećanjem nečekane ljubavne harmonije, koja, pak, neće dalje isključiti njegov put srednjevekovnog viteza i stradalnika.

MRAK SREDNJEG VEKA
Roman privlači čitaoca jezički čistim smirenim i razvijenim štivom koje skoro u svakom poglavlju, kojih ima dvadeset i jedno, nosi nove zaplete i ishode. Knjiga je napisana u pričama koje se povezano ređaju, uvek drugačije sa novim zbivanjima među jasno omeđenim likovima. Priče teku od prve sa Beogradske tvrđave i dalje o bivanjima ratnika i vernog podanika u Nehudimu, Beloj Crkvi, Kotoru, Grčkoj i Skoplju da bi se završile poslednjom pričom o Gojku kao ocu Makariju u Blagoveštenskom manastiru u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.
Pisac pleni svojim slikovitim stilom, bogatim rečnikom, otkrićima životnih zbivanja među ljudima i rešavanjem zapleta, uvek uverljivih i celishodnih u napetom trajanju srednjevekovne Srbije. Piščevo pripovedanje je utemeljeno istorijskom podlogom, zajedničkim opstajanjem srpske vlastele, ratnika i kmetova u despotovini po vojnim i civilnim pravilima ponašanja. U njoj se Dušanovom zakonu podvrgavaju život, moral i red i sama državna i verska hijerarhija, podređena surovim feudalnim pravilima i običajima po kojima se ratuje, utamniičuje, osuđuje i otklanja nepokornost. Po njima se kažnjavaju kršioci zakona, vešaju kradljivci, sakate se i prepuštaju životnoj neizvesnosti.
Završna priča romana, koliko bolna, toliko i književno istinita, naravno, shvaćena u preseku istine stvarnosti i istine književnosti, iskazuje književni talenat umetnika, ustvari smisao za književno, lepo i vredno. Milan završava roman književnom bravurom koja čitaoca svojim ishodištem iznenađuje i zaprepašćuje.
Naime otac Makarije monaškom pomirenošću otkriva zrak svoje životne radosti i neizmeran bol zbog svoje dvoje dece, sina koga je imao vanbračno sa plemićkinjom Agnijom i kćeri sa Evdokijom, surovo suočen sa zlom ljudskom nastrojenošću.
Beležnik ovog prikaza čitanjem romana Ratnik potkrepio je svoje uverenje o značajnom talentu Milana Jovanovića, stečeno čitanjem njegovog romana sa nazivom Malo dvorište, posvećenog vlasteli i monahinjama i monasima nemanjićkog vremena.

DRAGI TASIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.