Rajna Lazić: PROSTOR ZA RAZBISTRAVANJE UMA

Filed under: 2014,afirmator,broj-27-jun-2014,intervju |

RajnaLazić_4_velika-179167-1-2_670x0Razgovor s prof. Rajnom Lazić, o umetnosti akvarela

Mnogi utiču na naš život, naročito dok smo mladi, dok stasavamo. Među one najznačajnije u našim životima svakako spadaju i učitelji, profesori. Teško i inspirativno zanimanje – preneti znanje na zanimljiv, prijemčiv način – traži mnogo snage, volje i želje, upornosti, rada i truda… Ali, zato vraća stostruko… Tako je i naša sagovornica, profesorka Rajna Lazić, likovni pedagog i slikarka, uticala na stasavanje mnogih generacija, nekima je ulila snagu da polete, drugima je otvorila vrata umetnosti, ali je većini nas (jer i sama sam jedan od njenih učenika) ostala u dubokom i lepom sećanju. Raduje me što ovom prilikom, kroz ovaj virtuelni razgovor, mogu makar deo ljubavi koju je prenela na nas, učenike, da joj vratim.

Koliko je činjenica da ste rođeni u Koreniti (Jadar) uticala na Vašu odluku da postanete slikarka?

Duh seje gde hoće i na koga hoće. Nema slučaja. Duhovna rezonanca je raspoređena po višoj GEOMETRIJI. Verujem u Jungov zakon sinhroniciteta.

Priroda je sastavni deo Vas (kao i svakog od nas). Koliko ona utiče na Vas, na Vaš rad?

Majka Zemlja – Božanstvo priroda – Misterija života i njene tajne. U mojoj duši – mom unutrašnjem biću… Pamćenje: berem prve cvetove, učiteljici nosim proleće, nosim deo svog bića.

Priroda je najzastupljenija na Vašim slikama? 

„Zagledana u daljinu, doziva izmaglicu – Rajna“ (Kosta Bogdanović)

Reč je najčešće o rađanju vidljivog prizora iz izmaglice, a ne o viđenju prostora u izmaglici. Godišnja doba i promene koje ih prate, motivi ravnice, planina, kamena, vode… Govor cveća… „Gledajući ove slike osećamo da i one gledaju nas“ (Sreto Bošnjak)

Vaša majka je govorila da „ni jedna travka ne raste uzalud“…

Moja majka (Natalija) višestruko darivana, kada je želela da kaže suštinu – bit, izražavala se poslovicama. Neke sam zabeležila, prenela. Vremenom su mnoga značenja – znanja zaboravljena, uprošćena, nerazumljiva.

„Ni jedna travka ne raste uzalud“ može stajati pored Blejkovog „zrna peska“, Vitmanovih „Vlati trave ili jedno zrno čini gomilu (sve)“.

Opredelili ste se za tehniku akvarela. Zašto?

Najteža likovna tehnika. Najčuvenija kineska hartija za akvarel se zove Čang Ksin Teng – što znači prostor za razbistravanje uma – podrazumeva pripremu: kontemplaciju – kojom brzinom ostvariti dubinu beskraja, govor tišine, suštine, viđenje u kretanju, u datom svetlosnom trenutku. Izražava najneposrednija unutrašnja stanja autora. Njime vlada neka nadstvarna svetlost, pomalo nadrealna.

Koliko je manastir Tronoša uticao na Vaše stvaralaštvo, na Vaše stasavanje?

U Tronošu idoh svečano i radno na ceo dan.

Upijah zeleno i tišinu kojom cvrčak caruje.

Prostor viševekovnog zračenja i značenja. Punoća najranijih doživljaja, prevashodno etičkih i estetičkih. „Bog je istina, Bog sve vidi, čuje… Bog je sa nama“, govorila je moja baka Melenija. Ceo kodeks ponašanja. Kalem od malena. Molitva. Složeni slojevi rituala. Prva pričešća. Ikonografija fresaka. Lik – oči Pantokratora koje me do danas prate. Svečanost u krugu manastira – česma devet Jugovića. Zimi o Savindanu, leti ilinsko sunce. Doručak na travi s jedne, a sa druge strane igra kolo veliko i malo.

Drugovali ste sa knjigama, životinjama, drugaricama…

Da, do danas, knjiga je najverniji drug – učitelj. Leti čobanica, čuvam ovce i goveda. U jednoj ruci prut, u drugoj knjiga ili pribor za slikanje.

Scenski prostor različit: šume i proplanci, livade pored puta i reke. Po tridesetoro jaganjaca dođe na svet u proleće. Nevinost njihove beline, lakoća igre, zov majke, ravna je doživljaju – glatkoći dodira maramice ispod vrata male Kaje (teleta).

Moji junaci iz knjiga, i danas prepoznajem njihove staze. Čitavi lavirinti. Mrzela sam Urijicu Hipa. Razumela bol majke iz „Čarobnog brega“.

Akvarelom sačuvanu sliku livade podno Smrkovca i česmu podignutu u slavu herojima sa Mačkovog kamena, pored koje, na zaravni i sada igra kolo čobana. Crveni se Milankin džemper.

Koje ste još ljubavi, pored, slikanja, imali?

Svoje vreme – naše slobodno vreme obično u sredini dana – malo je ostajalo. Uvek obaveza da se nešto donese, prinese. Pa ipak: šarene krpice, zlatni papirići, moje lutke raširenih ruku kao grančice. Malo lutkarsko pozorište: imitacija običaja. Igre. Tajne sa reke. Vodenica Krivuša. Virovi. Glatka staza kroz kukuruze i svice. Kasnije: krišom sednem za šivaću mašinu, učim da šijem, pletem, vezem, sakupljam lekovito bilje…

Pamtite dosta slika iz mladosti. Pamtite li mirise?

Odrastala sam u višečlanoj zadruzi sa bakom Melenijom. Bilo nas je četrnaestoro. Dve porodice. Glavna reč je bila mi. Svakodnevni mirisi toplog mleka, hleba – lepinje iz hlebne furune, sa ognjišta ispod sača, mirisi hrane, voća, povrća; mirisi snega, kiše; prvog cvetanja jorgovana, bagrema, poljskog cveća, livade, sena, leti, blagi mirisi jeseni…

O praznicima miris tamjana i emotivnosti. Prela, sjela, vašari – vožnja fijakerom – leti, za Božić sankama.

Ciganska čerga na vrh Suvodaja. Razleteli se na sve strane. Prilazi mi cigančica, traži dlan da mi vidi sudbinu. Bićeš srećna, daj mi belenzuku! Skida, otima narukvicu dobijenu od moje bake.

Koje životne učitelje pamtite. Kako? Zašto?

Znanje koje sam u roditeljskoj kući stekla u temelju je mog bića. Majka Natalija – bila je to mala enciklopedija. Od đeda Ljube sve pravedno i dobro upamtila. Moji učitelji u osnovnoj školi. Nemoguće je nabrojati – navesti – biću nepravedna – pa ipak: Montenj, Paskal, Kami, Kjerkegor, Svedenborg, Hese, Jung, Lao Ce i Konfučije.

Najznačajnija imena naše i strane književnosti, likovnih umetnosti, muzike, filozofije, estetike. Zahvalnost dugujem svom suprugu dr. profesoru Radoslavu Laziću – reditelju, za sva mesta i predstave koje smo videli i ličnosti koje sam upoznala u zemlji i inostranstvu. „Saznanjem dokle se može ići, izbegavaju se nevolje“,  kaže Lao Ce.

I sami ste postali učitelj. Kako? Zašto?

U porodici je odlučeno da se upišem u Učiteljsku školu u Šabac. Šabac je imao pozorište, muzej, biblioteku, nekoliko srednjih škola, Dom kulture, likovnu galeriju. Učenici Učiteljske škole mogli su da biraju svoju sekciju. Većina je pevala u horu (7 glasova, 120 članova). Ja sam odabrana za likovnu sekciju.

Vaši prvi crteži objavljeni su u časopisu „Ustvari“. Kako je do toga došlo i kako ste se tim povodom osećali?

Profesor Igor Belohlavek mi je bio razredni starešina – predavao crtanje. Davao nam je zadatke i za vreme raspusta. Nosila sam blok za skicanje i tuš, crtala skice, krokije. To mu se dopalo i tako je stiglo u časopis „Ustvari“. Pre nekoliko godina aforističar iz Šapca Rade Đergović ih je pronašao u biblioteci „Žika Popović“,  fotokopirao, poslao i vrlo me obradovao.

Vaša prva samostalna izložba?

Na kraju pete godine Učiteljske škole profesor Igor Belohlavek je organizovao moju prvu samostalnu izložbu u velikom holu škole. Dobila sam prvu nagradu Učiteljske škole i prvu nagradu Grada Šapca – obe novčane (lep iznos, 5  i 7 hiljada dinara).

Profesori su želeli da imaju moje akvarele i darivala sam im. Sebi sam kupila garderobu, a moje kolege odvela u red za sladoled. Već su me videli kao budućeg umetnika.

Šta se promenilo u Vašem radu od tada do danas?

U međuvremenu sam završila Višu pedagošku školu – likovni odsek i Filozofski fakultet – Istoriju umetnosti. Stvorila porodicu. Bavila se pedagoškim radom, mnogo čitala. Vratila se akvarelu; ostvarila trideset šest samostalnih izložbi.

Objavila sam knjigu, „Rajna Lazić, Svetlosni prosjaji – akvareli“, koja sadrži  oko 40 tekstova najeminentnijih teoretičara umetnosti, likovnih umetnika, pesnika, estetičara, filmologa…

Kako publika reaguje na Vaše radove?

Izražava zadovoljstvo viđeno u direktnom susretu, tekstovima u štampi, telefonskim zapisom, elektronskom poštom… Nepoznate i vrlo poznate ličnosti.

Da li je i u kojoj meri materinstvo promenilo vaš stil, vaš način izražavanja?

Materinstvo je nemerljiv fenomen. Živa reka. Večiti tok. Majka sam dva sina: Pavla (reditelj) i Vuka (elektrotehničar). Neizreciva radost – ljubav, podređenost u njihovom odrastanju.

Radili ste između ostalog, i u Osnovnoj školi „Đorđe Krstić“. Možete li nam preneti neka svoja iskustva?

Osnovna škola „Đorđe Krstić“ je primer savremene ogledne škole u svim svojim aspektima. Mnoge strane delegacije su dolazile u posetu. Pored apsolutno namenskog prostora za život škole – kolega Miodrag Kostić i ja smo osnovali „Likovnu galeriju Đorđe Krstić“. Moja iskustva su pozitivna, naročito u radu sa decom, a i sa kolektivom škole.

Da li su danas deca, i koliko, zainteresovana za likovnu umetnost? otvaranje-izlozbe-akvarela-govor-cveca-autorke-rajne-lazic

Kao i za sve predmete, tako i za likovnu umetnost, važna je obrazovana, emotivno stabilna i uravnotežena ličnost. U svakoj generaciji postoje daroviti učenici. Svima je potrebno razvijati estetsko osećanje za vizuelnu kulturu.

Koliko ste uspeli da u decu usadite ljubav prema likovnoj umetnosti?

Uživala sam u radu sa decom. Poštovala sam ih. Naslućivala buduće ljude od značaja. Nije bilo bežanja sa časova likovne kulture.

Vaši su đaci učestvovali na raznim konkursima, takmičenjima.

Učestvovali su na svim takmičenjima od škole, preko opštine, republike, države do Indije. Dobijali: pohvale, diplome, nagrade…

Jedan od Vaših učenika (Stevan Pantić) napisao je u trenutku kada ste odlazili u penziju: „Kolumbo je otkrio Ameriku – a vi ste otkrili nas.“ Koga ste sve to otkrili?

Da, bilo je dosta zanimljivih, duhovitih i komičnih poruka. Međutim, svojim talentom su se sami otkrivali. Preko četrdeset mojih učenika se opredelilo za likovne umetnosti i druge umetnosti, među koje ubrajam i ličnost koja pita – Tamaru Lujak.

Dobili ste povelju Društva likovnih pedagoga za višegodišnji kreativni rad u oblasti širenja likovne kulture. Šta za vas znači to priznanje?

U januaru 1991. godine održan je poslednji Kongres prosvetnih radnika Jugoslavije u Beogradu. Prosvetni savetnik za likovnu kulturu me je zamolio da pripremim izložbu učeničkih likovnih radova na temu „Tumačenje novog programa nastave likovne kulture od V do VIII razreda osnovne škole“. Na završnoj svečanosti, udruženje likovnih pedagoga Beograda mi je uručilo povelju – najveće priznaje za višegodišnji kreativni rad u nastavi.

Danas, kada su sve bure života prošle (da li su?), ima li želje koju niste ispunili, stvari koju niste učinili, postupka zbog kojeg ste zažalili?

Učinila sam koliko sam mogla. Činim i dalje. U planu su dve izložbe: Gornji Milanovac i Zlatibor.

Novi član naše porodice Vuk Lazić puni 3 godine – uneo je novu svetlost u naš život. Poklanjam mu ovaj moj vremeplov.

x     x     x

136Ženi nije lako istovremeno se ostvarivati u više oblika postojanja: baviti se pedagoškim radom, biti supruga, majka, prijatelj, osećati snažnu potrebu za spoznajom i potvrditi se kao umetnik.

Međutim, jako osećanje da je „život svetinja“, da je talenat beleg od rođenja, ne može se steći, ne osipa se ni kad čovek dođe u godine. Po nekoj višoj promisli nastoji da izrazi svoju viziju sveta.

U jednom trenutku probudi se „kundalini“ – energija, obujmi telo i dušu – pobudi čoveka, kako bi ranije započeti posao obavio do kraja. Slediti put i volju zahvaljujući znanju i iskustvu, svom snagom se vratiti svojoj ljubavi – akvarelu.

Ni jedan dan bez akvarela; desetine, stotine… ređale su se izložbe u Beogradu, galerijama i muzejima Srbije, Crne Gore, Nemačke. Trideset šest. Akvareli su našli put do Kine, Rusije, Amerike, Irana, Nemačke, Poljske, Londona, Pariza, Brisela, Bleda…

Godine 2004. objavljena je knjiga „Rajna Lazić: Svetlosni prosjaji – akvareli“. Zbornik sadrži reprodukcije akvarela i više od 40 tekstova najpoznatijih likovnih kritičara (Đorđe Kadijević, Sreto Bošnjak, Bratislav Ljubišić), umetnika, teoretičara, filmologa, muzikologa, filologa: Miodrag Nagorni, Zdravko Mandić, Kosta Bogdanović, Nikola Šuica, Dušan Pajin, Radosav Pušić, Ranko Munitić, Nikola Stojanović, Hadži Dragan Hadži Todorović, Dragan Jovanović Danilov, Živko Brković,  Branka Radović, Radoslav Đokić, Divna Vuksanović, Ranko Munitić, Veljko Radović, Milun Vidić, Smiljan Lazin, Mijo Mijušković, Vladimir Marenić, Zoran Koprivica, Sava Halugin, Slađana Varagić, Žana Žugić, Ljubisav Andrić, Radomir Vergović, Milinko Žugić, Mile Tasić, Tibor Đerman, Milanka Berberović, Jelena V. Cvetković, Tatjana Marković, Vesna Godsvorti, Jasmina Žitnik, Dimitrije Pecić…  Zbornik je uredila Vesna Todorović, istoričar umetnosti.

O izložbama i tekstovima koji su usledili u pripremi je novi zbornik – na čelu sa dr Vladetom Jerotićem, Sretom Bošnjakom, Rajkom Bošković i dr…

Akvarel mi je omogućio bezbroj susreta na otvaranju i u toku izložbi, prijatelji, moji đaci…

Na zatvaranju izložbe „Govor cveća“ u Zemunu u Galeriji „Stara kapetanija“ moj nekadašnji učenik prof. Dejan Mlađenović (violista) održao je koncert. Svirao je treći put za svoju profesorku i goste.

U Crnoj Gori, u „Galeriji Instituta u Igalu“, umetnica Vitka Vujnović, otvarajući moju izložbu, rekla je da se za akvarele Rajne Lazić može reći ona kineska misao: „Čuvajte zeleno drvo u svom srcu i ptica koja peva će sigurno doći“.

Ps. 2010-09-18-1284763697

POETIKA AKVARELA

Rajna LAZIĆ

UMETNIK I AKVAREL SE PREPOZNAJU

Svaki pogled na prirodu je pročišćavanje umetnosti.

Vilijam Tarner

 

AKVAREL, moje slikarsko iskustvo

Postaje opsesivno stanje

U dodiru sa prirodom

U traganju za svetlosnim fluidom

Suštinom viđenom u datom trenutku

Lepom, nepomičnom.

 

AKVAREL, Molitva, Kontempacija

Neprekinuti dijalog s tajnom prirode

Svest o jedinstvu Bića i Prirode

 

AKVAREL, radost u procesu stvaranja

Produženi ritam u razmeni energije

Zračenje u trajanju

Duboko doživljen svet oblika i boja

 

Put prema AKVARELSKOJ SLICI znači

Objediniti spoljašnje i unutrašnje viđenje

Zaustaviti sliku trenutka

U jednom dahu ostvatiti HARMONIJU

DOGAĐAJ KOJI ĆE NAĆI PUT DO DRUGOG.

BIOGRAFIJA RAJNE LAZIĆ

LAZIĆ, Rajna, rođena MIĆIĆ – likovni pedagog, slikarka – rođena 5. V 1936. u Koreniti, Jadar. Osnovnu školu završava u Koreniti, a četiri razreda Državne realne gimnazije u Loznici. Učiteljsku školu završava u Šapcu. Višu pedagošku školu – Likovni odsek i Filozofski fakultet – Istorija umetnosti u Beogradu.

Radila kao likovni pedagog u više škola, a najduže u Osnovnim školama „Ljuba Nenadović i „Đorđe Krstić“ u Beogradu.

Za svoj višegodišnji kreativni rad, u domenu širenja likovne kulture, dobila Povelju Društva likovnih pedagoga Beograda, 1991.

Više od četrdeset njenih učenika se opredelilo za likovne umetnosti i studije istorije umetnosti.

Samostalno je izlagala više puta  u Beogradu, Loznici,  na Zlatiboru, zatim Šapcu, Zrenjaninu, Aranđelovcu, Pirotu, Pančevu, Smederevu, Loznici, Subotici, Požegi, Zemunu, Sopotu, Sremskoj Mitrovici, Petrovcu na Mlavi, Igalu, Kraljevu, Northajmu (Nemačka)… i  na više kolektivnih izložbi.

U Beogradu je objavljena monografija „Rajna Lazić, Svetlosni prosjaji, akvareli“, 2004. Knjigu je priredila i predgovor napisala Vesna Todorović. Zbornik sadrži četrdesetak eseja. Autori tekstova su: Sreto Bošnjak, Kosta Bogdanović, Đorđe Kadijević, Bratislav Ljubišić, Živko Brković, Nikola Šuica, Vladeta Jerotić, Hadži-Dragan Todorović, Dragan Jovanović Danilov, Ranko Munitić, Dušan Pajin, Radoslav Đokić, Radosav Pušić , Nikola Stojanović, Vesna Goldsvorti, i dr.

GOVOR CVEĆA – Akvareli, florlani motivi, je 35-ta samostana izložba Rajne Lazić.

Više o Rajni Lazić i njenim radovima možete videti ovde:

http://www.rajna.rs/biografija.html

 

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.