Radoš Terzić – poslednji jugoslovenski revolucionarni pesnik

Filed under: afirmator,broj-28-jul-2014,sindikat |

unnamed (6)Piše:  Dušan Opačić

Njegovih dela nema, ni u jednoj biblioteci, knjižari, ni na ulici kod preprodavaca polovnih knjiga. Prosto čovek nikada nije objavio nijednu knjigu a bio je vrlo poznat i rado viđen u književnim krugovima naše prestonice u drugoj polovini dvadesetog veka. On je prosto bio pesnik, marksista, boem, lutalica, stvarajući van-institucionalno i živeo život onako kako kažu do daske. Dok sam pisao svoju priču „Spomenik u šetnji“ , mislio sam o njemu i nekim njegovim poemama. Međutim On nema spomenik, pa sam se utešio tako što sam napravio kompromis sa samim sobom i priču posvetio srpskom revolucionarnom pesniku Kosti Abraševiću. Naime RadošTerzić, čovek na marginama tadašnjeg socijalističkog društva, žrtva tzv. „crvene buržoazije“, sa fasciklom ispod miške verujući u ideje izvornog socijalizma, socijalnu pravdu i u neki bolji svet, znao je kako sam već napomenuo da impresionira one uveliko afirmisane pisce, te se tako i našao kao glavni junak u pojedinim književnim delima ali i u jugoslovenskoj kinematografiji. „Ortodoksni“ marksista i nepriznati revolucionarni pesnik, je prvo uskočio u roman Mome Dimića  pod nazivom „Šumski građanin“. Značajno mesto je zauzeo  i u knjizi Milovana Danojlića „Kako je Dobrosav protrčao kroz Jugoslaviju“ koja govori o mnogim nepriznatim pesnicima a najviše o njemu. Na komemoraciji povodom godišnjice od smrti velikog argentinskog revolucionara i jednog od stubova kubanske revolucije Ernesta Gevare Čea, pred punom salom studenata na Filozofskom fakultetu u Beogradu recitovao je svoju poemu u desetercu o „ČeGevari“, gde stiče veliku popularnost kod tada pobunjenih studenata. Vrhunac svega desiće se onda kada život Radoša Terzića bude zabeležen i na filmskoj traci. Film inspirisan njegovim životom „Kako sam sistematski uništen od idiota“ iz 1983.godine,u režiji Slobodana Šijana, scenariju Mome Dimića i u glavnoj ulozi Danila Bate Stojkovića (Babi Papuška), ući će u anale jugoslovenske kinematografije. Radoš Terzić preminuo je u Beogradu 1985.godine (datum meni nepoznat), u svom ateljeu u Balkanskoj ulici br.26. Dok sam na raspustu pred polazak u drugi razred osnovne škole u parku „Manjež“ učio da vozim svoj novi „Poni“ bicikl, kroz maglu se sećam pojave koja se motala po parku tražeći klupu u hladovini. Neki kažu da se Radoš često pojavljivao u „Manježu“, a ja danas ne mogu sa sigurnošću reći da sam ga „znao“ iz viđenja. Kako god, slava Radošu Terziću, ludom Babi Papuški, i naravno kao i uvek SMRT FAŠIZMU!

 

unnamed (7)POEMA O ČE GEVARI (RADOŠ TERZIĆ)  

Ernestu Če gevari 

Najvećem revolucionaru ovog sveta 

Koga ubi Barjentesova puška kleta

O veliki Če Gevara

Što po svetu kao mađioničar čuda stvara

Revolucije diz’a irazgara

I smrdljivi kapitalizam obara

Ti nisi bio željan vlasti

Hteo sida pripadneš radničkoj klasi

Ti nisi bio željan ministarskih kabineta

Već si se borio za sreću celog sveta

Da ne bude granica ni međa

Da niko nikoga ne vređa

Da ne bude razlike između sela igrada

Između umnog i fizičkog rada

Da ljubav svuda vlada

I da svako živi od svog rada

Ti si simbol našeg veka

I vera u malog čoveka

Ti izraste u boga i čoveka

Tebe nisu zaplašili američki atomi

Ti ustade da se zverskikapitalizam slomi

Vreme da kiseli nisi čekao

Već si svima otvoreno rekao…IMPERIJALIZAM SE MORA RUŠITI!…Više ovako već ne možebiti….Uraaa!…Napred u borbene redove!

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.