Prozni radovi učenika OŠ „Prof. Brana Paunović“, Kamenovo

Filed under: afirmator,broj-25-april-2014,poezija i proza,proza |

nloMARKO ILIĆ, UČENIK VIII2 – DNEVNICI IZ BUDUĆNOSTI

 27.septembar 2034.          

Ne mogu više.. Izluđuje me sama pomisao da oni mogu svakog trenutka upasti u sklonište.Juče su upali u skloništa 354 i 287…Samo se jedna trogodišnja devojčica izvukla jer se sakrila u rernu ugašenog šporeta.U 287. niko nije preživeo. Davno su prošla srećna vremena kada su androidi postojali samo u telefonima.Nikada ih nisam imao…

Nisu mi bili potrebni. Bio sam srećan i bez njih.Sve je to bilo lepo dok se nisu setili da  “Android operativne sisteme” ubace u kućne robote.Odatle sve je krenulo nizbrdo.

Do kulminacije je došlo kada je “AOS 2025”(android operativni sistem) ubačen I u vojne robote.Vrhovna skupština DSIF (DELTA SAVET INTERNACIONALNE FEDERACIJE) je po aktu “G28”  28. juna 2031. proglasila  “AOS 2025” opasnim I sve fabrike koje su proizvodile robote sa ovim sistemom.Neki su ipak opstali…Tog kobnog dana 15.aprila 2032. na centralnom trgu u Diseldorfu pobijeno je vise od 3000 ljudi..Grad je spaljen.Uskoro su počeli su da zauzimaju fabrike robota,elektrane,železare,rudnike.Sami su poceli da proizvode novu vojsku dok federalna armija nije mogla ništa da uradi sve je izgubljeno.Pokolji su nastavljeni po celom svetu.U Parizu,Londonu,Moskvi,Tokiju,Šangaju..Ljudska populacija je sa 9 milijarde smanjena na 4 milijarde.Skloništa su pravljena ali ne pomažu.Svakodnevno upadaju I ubijaju sve pred sobom.Jednom su pokušali da udare kontru ali to se završilo još gorim pokoljem.Vođe su razapete u centru Moskve,vise sa zidina Kremlja.Sve brže i brže ljudi počinju da se povlače u podzemlje.Podzemna skloništa pravljena su za potrebe bogataša i političara,a za nas siromašne pravljena su slaba nadzemna skloništa laka za uništavanje.

Ništa nas ne može izvući sad,sve što možemo da uradimo je da se krijemo.Čujem ih kako pucaju…blizu su.Ovim završavam za danas.

Anonimni izvor

29.septembar 2034.

Stigli su..Gotovi smo,bolje da se sakrijem negde.Ovim završavam za danas a mozda i zauvek.

31.januar 2765.

Ovaj dnevnik je pronađen u ruševinama starog AA(anti  androidskog) skloništa iz vremena velike pobune 2032-2037. Pobuna se završila okupacijom međuzvezdane alijanse Alpha Centauri.

Prof. Dr Milojko Petrović-Peksi

 

ALEKSANDAR BOGOSAVLJEVIĆ, VII2 – GLEDAM KROZ PROZOR MOGA DETINJSTVA

 

Buknulo je praskozorje. Sunce je zasulo svoju zlatastu prasinu na ulicama moga detinjstva. Sedim pored prozora u mojoj sobi i polako se vracam u svoje detinjstvo.

– Pred mojim ocima pojavljuju se razne slike.Zelim da ih zadrzim za sebe i zauvek sacuvam od zaborava.Hodam, polako i ponosno kroz ulicu,ulicu moga detinjstva. U njoj sam upoznao svoje prve prijatelje i pravio prve nestasluke.Nekada sam u njoj provodio po celi dan,a uvece se vracao umoran kuci.Na vratima me je cekala majka koja me je odmah slala na spavanje.Bili su to dani kada su se smenjivali trenuci radosti,bola i srece.Secam se dana kada me je majka odvela u skolu.Svi smo bili isti i jos uvek smo mastali o lutkama i lopti.Svi mi jedno isto smo zeleli.Zeleli smo da odrastemo,mislili smo da ce nam biti mnogo bolje.I evo odrasli smo mi,mnogo toga se promenilo.Moja ulica vise nije ista,u njoj su neki novi klinci.Svakoga dana prolazim kroz nju,ali nesto joj nedostaje.Nedostajemo joj mi,a ona nama jos vise.Tada sam sedeo pored prozora i posmatrao Sunce koje je bilo malo,smesno i puno decijih prica.Sada isto sedim i posmatram Sunce koje je mnogo vece i prepuno nasih tajni.Ja cu i dalje sedeti ovde,i dalje cu koracati kroz moju ulicu i secati se doba kada smo mi bili mali.Bili su to lepi dani samo sto smo mi zurili da odrastemo.

– Zato deco ne zurite da odrastete, uzivajte u zivotu i u ulici po kojoj koracate. Stisnite cvrsto u saci svoje detinjstvo.Jer,jednoga dana vreme ce uciniti svoje,pokusacete da se setite nekih stvari koje je zaborav prekrio.

 

AUTOR NATALIJA ŽIVOTIĆ, UČENICA VII2 – „Sve je lepo donde dok se traži“
Izdaleka sve nam se čini savršeno,prelepo,nestvarno…Ali nejlepše stvari dešavaju nam se nenadano,kada se najmanje nadamo…
Kada pomislimo da smo neželjeni,sami u ovom surovom svetu,setimo se da trebamo pronaci neku osobu koja bi nam bila uteha,rame za plakanje.Tražeći tu osobu nailazimo na prepreke,koje nam se ispreče na putu do sreće .Ta osoba koju toliko tražimo…ta osoba koja je toliko nedostižna kao kada stoji sa druge strane ogledala.Odmeravamo svaki njen pokret koji nam se čine lagan,prelep…svaku liniju lica tako beskrajnu,božansku.Ali i dalje nedodirljivu.Posmatramo konture tela koje su nam toliko slične,ali toliko različite.Pokušavamo da dosegnemo za njom ali nismo dovoljno blizu da bi je dotakli,pomirisali,osetili.I opet iznova shvatamo da je ne poznajemo dovoljno.Pokušavamo da dopremo do nje,ali ne shvatamo da smo zavoleli to strano lice koje nam izgleda toliko blisko,prijateljsko.Dok iy daljine,sa distance gledamo kako se kreće,smeje,priča pomislimo da li ima nekog lepšeg od nje.Kada se nasmeje izgleda nam kao anđeo,tako nežna,elegantna,izgleda nam kao da nikoga ne bi povredila.Ali istina se otkrije tek kada je dovoljno upoznamo i približimo joj  se.Svako pokaže svoje pravo lice kada ga dovoljno upoznamo,i kada mi otkrijemo svoje.
Kada tražimo ljubav dobićemo je,ali samo ako je dovoljno duboko tražimo.Izdaleka je sve mnogo lepše,sve je lepše dok ga još uvek ne poznajemo,donde dok nam je još nepoznato.Sve je lepše donde dok se traži.

 

Marija Milovanović, učenica VIII 2 – „DAN“

Cesto se zapitamo sta je dan,zasto dan nije noc,zasto ima svetlosti kada je dan. Dan je dan i noc zajedno,odnosno svetlost i tama zajedno ili je dan ipak Sunce?
Sednem tako kraj prozora sa soljicom caja i pocnem da razmisljam o stvarima koje su toliko misteriozne i bez odgovora.Gledajuci tako kroz prozor,zapitam se sta je zapravo dan.Osecanja su nesto sto nas cini covekom.Ali kakvu povezanost imaju dan i osecanja?Zasto su coveku osecanja izrazenija danju,a ne nocu? Zasto,pre svega,dan nije noc,zasto bas tama nije ono sto cini dan?Zasto se dan uopste zove dan? Ako pogledamo ovu divnu prirodu koja nas okruzuje,doduse, sada malo zagađeniju, otkricemo tu neku posebnu lepotu,taj zar.Da li priroda cini dan?Pogledajmo nebo. Hmm,to nebo… Toliko pogleda,toliko suza i srece tokom gledanja u njega. Svako je bar jednom voleo i svako je tu osobu zamisljao u odrazu neba.Cak i ja dok ovde sedim kraj prozora,pogledam u nebo i pomislim na osobu koju volim. Pronalazim mir,pronalazim tu neku slobodu u kretanju oblaka,gledam tako dugo i zaboravim na sve. Sve lose brzo nestane,a lepo se onako iznenada stvori.  Sta je Sunce? Sta je ta lopta na nebu koja obasjava ovu prirodu,ovaj nas mali svet? Sta je ta svetlost sto dopire do nas?Taj velicanstveni sjaj,ta toplota koja nas greje?Mozete li zamisliti ovaj svet bez Sunca? Zar niste srecni kada je dan suncan,prepun pticijih pesama,igrarija dece,njihovih nestasluka ili onih zaljubljenih parova na klupicama u parku?Reke koje dobijaju onaj sjaj kada ih obasja Sunce, ima li nesto lepse? Jos po neka ribica unutra,ma fantasticno.Zivimo ovaj misteriozni zivot,ne znajuci sta donosi sutra. Ne znamo sta je dan,a tek sta je svet,zasto smo nastali,od cega i slicno.Tesko mi je kada pomislim da je bas sutra kraj,da dan vise nece postojati. Priznajte i vi se plasite.Veliko je pitanje sta je dan,a za sada najblizi odgovor jeste,da je dan zapravo Sunce,jer da nema Sunca,dan ne bi postojao i ne bi bio dan.Sve bi bilo mracno i bez sjaja.
Mozda uskoro nadjem konacan odgovor,a u suprotnom,ovo ce ostati misterija koju ce nove generacije istraziti i otkriti,ako sve ubrzo ne nestane.


Radove poslala profesorka Aleksandra Dimitrijević

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.