Primož Vresnik: Bugarski pisac

Filed under: afirmator,broj-39-jun-2015,drama |

kaldrmasimbolistička drama o stipendistu književniku u dva čina

dramatis personae

PISAC PAVAO, bugarski pisac

ZLATAR

GOSTIONIČAR

ČINOVNIK

STELA, žena

BAKA

STARICA

PISAC KRYLOV

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV

Sažetak drame u dva čina

Bugarski pisac Pavao istinito bio je uveren da ga u otažbini za rad književnika nagrađivaju sa pravim autentičnim zlatom, u formi zlatih ordenja. U vreme osobne financijske krize, u vreme oskudice u novcu donese zlataru u Pariz pola kilograma književnih priznanja i ordenja. Zlatar kao stručnjak svog zanata u njima ne vidi, prepoznava istinitog zlata nego pozlaćivanu robu. Završava se vreme književnikove stipendije u Parizu. Naprkos raznim poteškočama on još uvek puno voli svoju Bugarsku i bilo god on ide, ide sa njim i unutrašnja priroda Bugarske. Hoće li mu angel sreće pružiti mogučnost zarade u Parizu !?!

Scena

Kaldrma. Trotoar. Nacrtane kocke od granita predstavljivaju drum odnosno kaldrmu. Drum poput šahovske daske na pozornici. U pozadini pozornice otvara se strahovito velika prevlaka od papira sa crtežem sokaka koji se gubi u tački bezgraničnog sokaka, jer je sokak zaista dugačak. Crtež kaldrme i kuća sa obe strane druma idu u nepovrat… Kuće i zgrade mogle bi da budu napravljene iz papira od novina ili kartona. Poslednje stepeni crteža kraj pozornice donose sliku planeta i zvezda. Crtež donosi poruku da nema početka i nema kraju sokaku, da, sve ide u nepovrat. U zenitu crteža vide se Mesec i Sunce. Sunce se smije, a Mesec predaje se snovima sa svojim melankoličko nežnim očima, sa kojima gleda gore u svemir. Okolinu Meseca sačinjavaju male zvezdare i zvezde lutalice. Mesec je tako nametan, nacrtan na svemirsko sivu hartiju, međutim Sunce stoji na plavom kartonu. Mesec i Sunce nisu u uporednom položaju, Mesec posmatra Sunce sa višeg mesta.

Sobičak. Veliki prozor. Kroz prozor vidi se panorama – vidi se na drum i sve što ga okruživa. Kraj druma stoji hrast. Stari hrast iz kartona ili šperploče. Kod prozora stoji unučić Bartolomej, koji pravi društvo svojoj baki.

BAKA: Vidi, kako se sve preokrenulo. Zaista je jesen u bašti, lišće puni bazen za kupanje, lišće zasipava puteve i mnogo gde zapušava rupe.

BARTOLOMEJ: Jesen pred prozorom. Bazen, pun lišća.

BAKA: Jesen svuda oko nas. Prije tri meseca deca se kupala u bazenu… Zaista ste ludeli tog leta na bazenu. Vreštali i kreštali kraj bazena…

BARTOLOMEJ: Od dakle dopire ovaj glas, baka ?

BAKA: Pa vratar Bogdanov uči opšte zakone i pravila javnog reda i mira, pored svega treba da nauči bugarske glagole, kojeg bajo izgovara kasno u noć. Primio je i prvi domaći zadatak. Oktobra meseca počinju redom večerne škole. Zaista je svanula jesen sa svojim mokrim žutim bojama.

BARTOLOMEJ: Opet, kao svaki oktobar. Baka, šta će stražmeštaru sve ove knjige sa vežbama, sva ova nauka, učenje večerne škole !?!

BAKA: Sve ove lektire !?! Sve ovo učenje ima svrhu i cilj. Voleo bih da ide na teren. Mala mu je vratarnica i vratarska služba, njemu trebata sloboda i kretanje. Vratarska služba mu je mala. Voleo bih stražmeštar da menja sobu četiri zidova za teren. Ograničenje za slobodu…

BARTOLOMEJ: Pa zar nije svaka služba ograničenje, rekla si jednom !?!

BAKA: U izvesnom značenju reći da, unučić.

  1. prizor

Na početku čina se na pozornici vuče gusta magla, tako je na početku gusta da se bukvalno ništa ne vidi. Na početku predstave magla se počinje polako uzdizati. Publika od jednom kroz nestajuću maglu vidi ogroman kositrni natpis, ispisivan slovima crvene boje: ZLATARA rodbinske tradicije, založna banka, posuđivaonica na veliko i malo. Od jednom natpis nestaje, otvara se scena sa pokućnim inventarom. Na pultu oslanja se pisac, obućen u jesenju kišnu kabanicu. Pažljivo i poverljivo posmatra zlatara, koji sa spravom za povećavanje gleda parće ordenja. Njegovo levo oko je zbog blizine sprave nadprirodno veliko kao oko jedne velike ribe u akvariumu. Muškarca vodita razgovor o zlatu i pozlaćivanju zlata.

PAVAO: Da li ste uvereni ?

ZLATAR: Da, potpuno.

PAVAO: Kažete potpuno !?!

ZLATAR: U tom zanatu sam više od četiri decenija, znate.

PAVAO: Dajte, čoveče, još jednom sa spravom za povećavanje pogledajte to ordenje !

ZLATAR: Stručno sam uveren i ubeđen da to nije u nikakvom slučaju zlato. U moju poslovnu prostoriju ušli ste sa pola kile lažnog zlata.

PAVAO: U svakom slučaju radi se o zlatu, tako su mi bar rekli.

ZLATAR: Lagali su vas. Ovde se ne radi o nikakvom zlatu, nego je to običan gvozd od ordenja.

PAVAO: Rekli su jedno…

ZLATAR: Rekli su jedno, mislili drugo, uradili treće… Ordenje ste primili u pozlaćivanoj formi. Sve te gvozde i gvozdiće ste primili kao zameno za zlato. Radio sam ja na pozlaćivanju gvozda decenijama i znam ja dobro o čemu se to radi.

PAVAO: Nasamarili su me sa gvozdom.

ZLATAR: Dobro su vas to nasamarili, ako ste već očekivali zlato. A i ovdje kod nas ljudi ne očekivaju baš zlato, stavovi su jim u pogledu toga pitanja veoma praktički. I kod nas ljudi za svoj književni rad primaju simboličke nagrade, naravno, uz novčane. I kod nas književnici ne očekuju baš zlato.

PAVAO: Dali su mi običan gvozd umesto zlata.

ZLATAR: Tako je. I na Zapadu isto tako kao kod nas komisije kažu: primio je zlat orden za književnost, a uručili su mu pozlaćivanu priznanje. Tako se kod nas radi.

PAVAO: Tako se kod nas radi. Tako se kod vas radi. To nije u redu.

ZLATAR: Vi ste neizlečivi idealista. Slaven idealista.

PAVAO: Ko je u ovoj situaciji bolesnik ? Gvozd u zlatnoj boji sam primio, a ja njima svoje ime. Ko je je stekao priznanje u međunarodnom prostoru !?! Ugled, dobar glas sam stekao sa prevodima mojih knjiga na strane jezike, a te komisije za nagrade su svoju zahvalnost pokazivale sa falš zlatom. Ukazivale sa krivotvorinom.

ZLATAR: Sad ću vam reći, šta je rekao moj matori na početku moga puta u svet zemaljskih poslova: prihvati se sine posla koji donosi pare, jer nedostatak novca znaći i ponižavajući život. Prihvati se dobrog posla. I tako sam počeo raditi kao zlatar. I tako čitav život sa lupom u ruci provodim i zarađujem svoju koru hleba. A mogu reći da ta kora nije baš mala.

PAVAO: Hvala bogu da vas je uhvatio takav zanat i da ste vi uhvatili njega.

ZLATAR: Pare i mesto boravka idu zajedno. Doduše, težko je pokrenuti posao bogu iza tregera. Pariz je ipak jedna između prestonica mode i nakita.

PAVAO: A ja si sa olovkom u ruci stavio krunu od trnja na glavu. Trnje mi izbode šake i stavi krst na leđa…

ZLATAR: U vašem slučaju to je istina. Sasvim moguće je da ste vi koka koja nese zlata jaja.

PAVAO: Pa koka koja pred vama stoji, godinama živela je bez ikakve posebne društvene pažnje i bez spomena u ozbilnoj štampi. A naravno došlo je do preokreta. Stvari su u sebi prevalile, od jednom su počela stizati priznanja, tek sad mi je jasno, bila su lažna. A sunčana strana svega toga je da sam se književno razgoropadio po celoj zemlji i isto tako prelazio granice domaće zemlje.

ZLATAR: Vi, čujem, dolazite sa već ispričanom pričom u naš velegrad…

PAVAO: Sigurno, u gradiću u kome sam živio nikada se nije sklopilo oči u potpunosti, uvek je neko bio budan. Naročito stražmeštar Bogdanov. Ako je sijalica svetila u dva sata u noć, onda je neko pokucao na tvoja ulazna vrata. Neko se dodirnuo zvekira na vratima… Niko drugi nego on. Stražmeštar Bogdanov. Niko drugi nego lice javnog reda i mira.

Gusta magla na pozornici. Iz magle dolazi stražmeštar Bogdanov. Odjekuju snažni koraci.

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Gospodine pisac, još uvek na nogama ? Noć bez sna. Svi spavaju, zašto vi niste u krevetu, druže spisatelju !?!

PAVAO: Ja… ja… Pa imam svoj posao… Gledam svoj posao…

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Usred noći !?! Vi usred noći gledate svoj posao !

PAVAO: Tako me snašlo…

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV : Tako vas snašlo, naravno, kod vas ide sve obrnutom redom, a !?!

PAVAO: Od uvek, gospodine stražmeštar, od uvek, ali nikome zbog toga ne smetam…

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: To je tačno, ali sijalica ne spava… I sijalica treba da spava. Može komšija da se žali. Šta radite sa hartijom u ruci ?

PAVAO: Pišem.

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Vi pišete. Ljudi rade danom, spavaju noćom. A vi !?! Pa vidim vi ste između onih koji sanjaju otvorenih očiju. Stvarate ili šta !?!

PAVAO: Stvaram.

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Vi u dva sata ujutro stvarate ? Divno.

PAVAO: U dva sata ujutro ja stvaram…

STRAŽMEŠTAR   BOGDANOV: Druže građanin, trebali bi spavati kao svi ostali ljudi u ovom lepom gradu, vi bi trebali spavati. I sijalici ispod tavana treba spavanje, ako već niste primetili.

PAVAO: Neću u prosjek, neću. Ne želim da me svrstate među ostale, ne želim to.

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Pa noć je stvorena za krevet, za spavanje… Svaki Samokovčan treba da ide u krevet noćom.

PAVAO: Pa voleo bih sačekati jutro sa dovršenim književnim radom, sa novelom.

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Druže, da li se sve to isplati !?!

PAVAO: Ne postavljam sebi takva pitanja.

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Trebali bi.

PISAC PAVAO: Zaista !?!
STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Ne isplati se.

PISAC PAVAO: To su zaista ružne misli – ne isplati se.

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Pisanje ne donosi sreću. Ni malo. Trebali bi na spavanje kao svi ostali građani. Ne donosi sreću, a još manje pare. Ajmo na spavanje, gospodine spisatelju. Sreću na takav način nećete steći niti pronaći.

Opet gušća magla na pozornici. Stražmeštar Bogdanov gubi se u magli.

Glas Bogdanova čuje se kao odjek mnogih glasova na pozornici.

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: U pisanju nema sreće. U pisanju nema sreće. U pisanju zaista nema sreće. Ni malo. Ni malo.

Vidi se magla, a čuju se koraci koji se približavaju i odaljavaju.

PISAC PAVAO: Sa stražmeštarom Bogdanovim bio je postignut ugovor. Moja sijalica škiljila je kasno u noć. I čuo sam korace stražmeštara, koraci ličili su na kopitluk ili se tako činilo mojoj preosetlivoj mašti. Svaki zvučić usred noći zvućio je kao gromoglasan orkestar ili se barem tako činilo mojoj mašti. To so bile godine kada sam bio zaista neprilagođen, to trebate znati… Koraci poput kopitluka, još sada jih čujem, kako ispunjavaju noć, kako odjekuju ulicom. Koraci poput kopitluka. Još sada vidim stražmeštara, kako koraći ulicom. Posmatra prozor. Baš moj prozor u čitavom sokaku. Posmatra potkrovlje moje kuće, da bi se mu pogled na kraju smestio na zabatu mog prozorčića. Vidim ga još sada, a posle prve i zadnje posete on se nikada više nije penjao stepenicama. A među nama ostao je odnos vlasti. On posmatrajuć kao mačka, čovek od položaja, a ja bezglasno piskaralo, koji se nada da će se jednog dana kao pisac uzdići nad prosek. On budan noćom, ja budan noćom.

Gde je danas stražmeštar Bogdanov ? Nešto mi kaže da ga više nema u Bugarskoj. Nešto mi kaže da je sada ovde u Parizu. Ja nemam dokaza, ali sam nekako uveren u neproverenu činjenicu njegovog boravka u Parizu.

ZLATAR: U gradiću u kome ste živeli nikada se nije sklopilo oči do kraja, a i Pariz nikada ne spava. Izgled tog stražmeštara bio je !?!

PISAC PAVAO: Stražmeštar bio je krupan i gorostas čovek.

ZLATAR: Pa zar nije takva svaka vlast – krupna i gorostasa !?!

PISAC PAVAO: Nešto mi kaže da je on sada tu, ne grešim, ako kažem: u blizini, na dohvatu ruke… Za mojim leđima diše mi u vrat.

ZLATAR: I vlast diše u vrat. Stara žena sa rutom na glavi i vunenim ogrtačom kaže mi jednom da je bio stražmeštar zatvoren i da je kliznuo iz čelije.

ZLATAR: I on sa vlašćom u sukobu.

PISAC PAVAO: Pa zar ne čujete ?

ZLATAR: Ništa ne čujem.

PISAC PAVAO: Pa zar ne vidite ?

ZLATAR: Zaista ništa ne vidim.

PISAC PAVAO: Kako ne ? Dabome, staro zvonce zvoni. Driiing, driiing,driiing… Noćni čas. Stražmeštar pred vratima i to poslednji put, od tada ga više nisam sreo.

Odjednom silueta stražmeštara na pozornici. Čuje se njegov snažan glas.

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Druže pisac, primerak vaše knjige, da li ste u stanju i toliko ljubazni da podpisujete knjigu. Vašu poslednju knjigu.

Od jednom silueta stražmeštara nestane.

PISAC PAVAO: Opet se mi namećiva pitanje: gde je danas Bogdanov ? Gde se danas nalazi stražmeštar ?

Znam samo jedno: on je danas potpuno drugo lice, drug čovek, kao što smo svi danas potpuno drugi ljudi. Nešto je otišlo… Gde se danas nalazi primerak one podpisane knjige ?

ZLATAR: Ja daleko stojim od tih pitanja.

PISAC PAVAO: Kud je otišla njegova nekadašnja vlast ?

5.čin

Sobičak činovnika. Ormar službeni.

ČINOVNIK: Korak napred, Bugar, što stojite, prilazite do stola ! Za vas još uvek važi gostoprimstvo, međutim vreme zatvaranja moje kancelarije nezaobilazno dolazi.

PISAC PAVAO: Znate, nekada sam pisao sa takvom energijom, kao da bi bila od toga zavisna sudbina sveta. Nisam ni pomislio da moj spisateljski zanat vlasti ne znaći mnogo. Falš zlato… Vlast zahvalnost pokaziva sa falš zlatom. Umetnik i naučnik kod vlasti ne zauzimaju tako visok položaj kao što se na prvi pogled čini. Zahvalnost se na kraju izkazuje sa običnim gvozdom. Pozlaćivanim gvozdom.

ČINOVNIK: Pa pisati na Zapadu znaći stvarati čaroliju i podignuti tiraž. Pa pozlačivana ordenja poznaje isto tako Zapad kao Istok.

PISAC PAVAO: Da, ja sam idealista… Slaven idealista.

ČINOVNIK: Niko se na Zapadu ne ljuti zbog toga.

PISAC PAVAO: Ali svejedno, ako čovek zaslužuje zlato, onda neka i dobije zlato. Pravo zlato.

ČINOVNIK: Idealistički su vam stavovi. Pa izgleda da ste spisateljski zanat prihvatili krajnje idealistički i bezuvjetno. U tom pogledu ostajete slaven idealista, kao što ste sami priznali. Misija spasiti svoj narod. Misija opismeniti i podići kulturno svest naroda. Sve to je plemenit posao ali kako ga narod prima, to je već drugo pitanje. Nešto ste mi ljuti !?!

PISAC PAVAO: Dosta ljut, kada spisatelji vredimo samo parče gvozda. A istini za sebe, to nema ništa sa vama, činovniće.

ČINOVNIK: Koliko mi je poznato, slavenski i balkanski narodi ne vide u piscima baš spasitelje, više ljude koji nemaju sreće u životu i više puta traže utehu u piću.

PISAC PAVAO: Pa to ne važi za mene, lično nisam popio ni pola čašice alkohola u životu.

ČINOVNIK: Vašoj stipendiji u Parizu će biti uskoro kraj, zadovoljni !?!

PISAC PAVAO: Pa zbog stipendije ponovo dolazim ka vama. Voleo bih da mi jo produžite.

ČINOVNIK: Produženje boravka u Parizu ?

PISAC PAVAO: Pa za godinu dana, ako je to moguće.

ČINOVNIK: Pa recite mi: da li ste sklopili ugovor sa bilo kojim izdavačem odnosno zadužbinom ?

PISAC PAVAO: Sklopio !?! Pa ne razumem sasvim o čemu se tu radi, činovniće !?!

ČINOVNIK: Šta ima tu da se razume ? Pa niste samo tračili vreme po kafičima pored reke Sene, sigurno ste sakupili dovoljno utisaka, koji bi sada procurili kroz vaše pero, odnosno kroz šklocanje tastature kompjutera. Sigurno ste sakupili dovoljno utisaka o našem velegradu. Spisateljski redovi Bugara iz Samokova Francuze bi interesovali. Treba da bude nekva korist od svega toga.

PISAC PAVAO: Pa sada iznosite svoje stavove kao stražmeštar Bogdanov. Treba da bude nekva korist od svega toga. Treba da bude nekva korist od svega toga.

ČINOVNIK: Ko ?

PISAC PAVAO: Ah, niko. Neko lice iz prošlosti. Neko lice iz magle.

ČINOVNIK: Slušajte, spisatelju, pisati kod nas jednostavno znaći stvarati čaroliju. Dizati tiraž. Vi jednostavno morate pisati. I to pisati za veliki hleb, ako je to moguće. Sve se vam ovde nudi. Valjda niste tračili vreme ?

PISAC PAVAO: Tračio i potračio sam vreme.

ČINOVNIK: Na spisku za stipendiju čeka izvesan broj pisaca sa Stare Planine. Sa Balkana. Na kraju ćemo birati među poduzetnima piscima.

PISAC PAVAO: Da li ste u stanju da saslušate moju priču ?

ČINOVNIK: A za početak vi slušajte moju.

Činovnik i pisac Pavao od jednom nestaju.

ČINOVNIK( nastavi, čuje se mu samo glas): Priča je pokrenula na mestu gde vi stojite.

Gusta magla zatalasava na pozornici, sve gušća je. Činovnik i Pavao nestaju sa pozornice. Određeno vreme na pozornici nije ništa drugo osim magle.

Pojavljiva se činovnik mlađeg izgleda, odeven u odelo iz sedamdesetih godina dvadesetog stoljeća. Nakon minuta na pozornici dolazi Stela, doterana žena od tridesetih godina.

ČINOVNIK( nastavi ): Bilo je to davno, ali kao da se dogodilo juče ili prekojuče. U kancelariju je navalila žena, nekadašnja supruga poznatog pisca. Razvedena žena kojoj je dosta stalo do svoga nekadašnjeg muža.

STELA: Nešto treba preduzeti…

ČINOVNIK: Kako ? Šta ?

STELA: Rekla sam: nešto treba da se preduzme…

ČINOVNIK: O kome slučaju ? I za koga ?

STELA: Moj nekadašnji muž nije više alkoholičar i nije u najboljojem spisateljskom izdanju. Kada je pio najviše, tada je stvarao najbolje. A danas… Intenziv prosvetljenja , transcendentalna meditacija, osvobađanje takvo, osvobađanje onakvo, a tekstovi su kao posledica svega toga i kao takvi bez sadržaja koji uverava…

ČINOVNIK: Dozvolite, to je vaš bivši muž !?!

STELA: Da.

ČINOVNIK: A vi još uvek brinete za njega ?

STELA: U kreativnom značenju reći mi nije svejedno. Ostao je bez one stvaralačke snage zbog koje je stekao ugled i priznanje. Njegovi sadašnji tekstovi su bez ubedljive književne snage i više manje dosadni. Moj bože, preduzmite nešto !

ČINOVNIK: On je odrasla osoba…

STELA: Vi ste bili njegov najbolji prijatelj, izdavač i suradnik. U vreme njegovih divljih i ludih dana njegov prijatelj.

ČINOVNIK: Da, sećam se tih dana. Njegove nekadašnje književne snage. Njegovog penjanja po stepenicama književne kariere, kada se njegovo ime podiglo u društvu. Sećam se tih vremena. U ono vreme smatrali su ga za sumornog i dosta inovativnog spisatelja, koji je snadbevao moj kancelarijski, izdavački sto sa sve zanimljivijim tekstovima. Bio je pisac nad prosekom. Da sećam se tih sretnih dana.

STELA: Za njega se sve promenilo i on se promenio. Danas svojoj književnoj publici saopštava da je obasjan sa sunčevom svetlošćom. Njegovo sadašnje književno stvaralaštvo je kiselina. Kiseli krastavac u kiši učmalosti. Sa tim odabranim rečima on sam je grdio prosek u stvaralaštvu. Grdio je pisce lišene nedostatkom talenata i pisce bez nadahnuća. A danas je sam zaglavio u zatvoru proseka. Nakon preobražavanja u zdravog i predustrožnog građanina on je postao dosadan pisac.

ČINOVNIK: To niso povoljne vesti – niti za njega niti za nas. Sigurno su ga anđeli i đavoli ostavili na miru, da ne stvara više najbolje. Ostavile energije koje su nezaobilazne kada je u pitanju umetnost.

STELA: Častite ga žestokim pičem, budite mu prijatelj, izazovite pravo stvaračko ludilo u njemu.

ČINOVNIK: Ja to ne mogu, vremena su se promenila. Promenili smo se i mi. I ja sam se promenio. Ne očekujte puno od mene i nekada sam bio dosadan činovnik, treba imati na umu da je činovništvo dosadan zanat, bez prisustva lepih anđela i divljih demona.

STELA: Zar ne možete otići zajedno na jednu alkohol turneju ?

ČINOVNIK: Šta ?

STELA: Na alkohol turneju. Pa tako na alkohol turneju.

ČINOVNIK: Ne dolazi u obzir. Nisam u godinama za lutalicu alkoholičara.

STELA: Zar niste u stanju ?

ČINOVNIK: Kada je bio sa životom nezadovoljan, tada je stvarao najbolje. Kada je sa životom vodio borbu, tada je stvarao najbolje. Stvar bi bila gotovo sjajna, a to važi za njega. Nije to baš univerzalan zaključak.

STELA: Zaključak…

ČINOVNIK: Pa u stvari i uzimano u celini to je romantičko sagledavanje stvari. Nezadovoljan život drži u ruci zlato pero. Rekao sam: to ne važi za sve umetnike i za sve slučajeve.

STELA: Uzaludno…

ČINOVNIK: Uzaludno, ne tražim njegovo društvo, ne mogu piti sa njim. A dolazi vreme zatvaranja moje kancelarije. Moje radno vreme će uskoro proći.

STELA: Zaista ste činovnik, na fin način me bacate iz kancelarije.

ČINOVNIK: Crveno svetlo počelo žmuriti… Vidite ! Počela žmurnjava kancelarijske svetlosti prije zatvaranja moje kancelarije.

STELA: Vreme prošlo…

ČINOVNIK: Za vas je prošlo, ja sam samo činovnik… Vreme prošlo, kancelarija se zatvara.

Lica igre su na pozornici nestala, opet gusta magla koja iz trena u tren postaje sve gušća. Kada se na pozornici ništa više ne vidi, onda polako počinje da se magla gubi. Opet na pozornici vode razgovor činovnik i spisatelj.

ČINOVNIK: Vidite sada !

PISAC PAVAO: Šta ?

ČINOVNIK: Pa ne živite samo vi u brigama.

PISAC PAVAO: Nikada nisam insistirao da imam samo ja brige, moj bože, dobro bi bilo, da bi nas dvojica porazgovarala o mojim sadašnjim eksistencijalnim brigama. Pogled na sat mi kaže…

ČINOVNIK: Da, dolazi vreme zatvaranja moje kancelarije, počela žmurnjava kancelarijske svetlosti.

PISAC PAVAO: Želim da mi produžite boravak u Parizu.

ČINOVNIK: Boravak u Parizu vama mogu produžiti samo za tri mesece.

PISAC PAVAO: Samo…

ČINOVNIK: To je najviše što mogu učiniti za vas. Imam spisak, dug spisak autora koji žele boravak u velegradu. Imam hartiju ispunjenu imenima. Pogledajte ! Dramski pisac iz Romunije, pesničar iz Belorusije, satiričar iz Srbije, scenarista iz Makedonije.

PISAC PAVAO: Gospodine činovniče !

ČINOVNIK: Još tri mesece možete još boraviti u Parizu i to na troškove našeg društva.

PISAC PAVAO: Gospodine činovniče !

ČINOVNIK: Vidite šta me je snašlo ! Pun spisak prosioca, prozbe takve prozbe onakve. Kako se uhvatiti u koštac sa tuđim brigama, kako sve to rešiti.

PISAC PAVAO: Gospodine činovniče, žmurnjava sijalice je sve jača i jača.

ČINOVNIK: Gospodine spisatelju, kolega iste društvene klase čeka na ulazu. Kolega iz Bosne treba da uhvati još poslednji minut, da vodi razgovor sa mnom još ovaj poslednji kvart minuta.

PISAC PAVAO: Gospodine činovniče !

ČINOVNIK: Vreme je prošlo za nas dvoje. Doviđenja gospodine pisac, prijatno !

PISAC PAVAO: Doviđenja !

Pisac Pavao na ulici, ispunjeni maglom. Zvuci klavira   dopiru do publike. Neko izza pozornice svira klavir. Melankolička svirka klavira.

PISAC PAVAO: Vreme zatvaranja kancelarije… Izgleda da je vreme zatvaranja kancelarije najbolje vreme. Stvoreno za uspomene i razgovor. Činovnikom je dosta priče o dobroj spisateljskoj prirodi i pokvarenom društvu. Spisatelji uvek govorimo istinu koja priliči nama.

U gustoj magli žmuri snažna crvena sijalica.

Od jednom se pojavljiva stara žena sa vunenim ogrtačem. Veoma čudna osoba, sa drvenim štapom u ruci izgleda kao biće iz bajke, teško hoda, nešto ji koči koljeno i tako usporenog hoda prelazi pozornicu.

PISAC PAVAO: Bog vam pomogao, stara majko !

STARA ŽENA: Baš o ovo doba mi treba njegova pomoć.

PISAC PAVAO: I meni stara majko, njegova puna podrška.

STARA ŽENA: Vidim da si pravoslavac. Odakle ?

PISAC PAVAO: Iz Bugarske.

STARA ŽENA: Pa i ja sam iz Bugarske. Lepa zemlja sa nezaboravnimi poljančeti. Ali puna društvenih nesreća.

PISAC PAVAO: Lepota od lepote, a nesreća od društvenih nesreća.

STARA ŽENA: Imam podstanara iz Bugarske.

PISAC PAVAO: Kako vas je to snašlo ?

STARA ŽENA: Pa on me je zamolio za stan, obratio mi se na bugarskom jeziku.

PISAC PAVAO: Odakle je ta vaš podstanar ?

STARA ŽENA: Iz Samokova. Mislim da je upao u nevolje…

PISAC PAVAO: Znao sam, znao sam da je čovek u gradu…

STARA ŽENA: Koga i kako ste znali ?

PISAC PAVAO: Šta je po zanimanju taj podstanar ?

STARA ŽENA: Stražmeštar.

PISAC PAVAO: Znao sam, moj bože, znao sam…

STARA ŽENA: Stražmeštarov bilo je podosta u prošlim društvima.

PISAC PAVAO: Ali samo jedan u Samokovu, čovek, kojeg se sve bojalo.

STARA ŽENA: Moj bože, ime mi prećutao, nikada ga ne pominje.

PISAC PAVAO: Zove se Bogdanov.

STARA ŽENA: Ne znam mu prošlost, ali kako sam već rekla: mislim, da je upao u nevolje. Nikada ne priča o sebi…

PISAC PAVAO: Ili ne voli pričati o sebi.

STARA ŽENA: Nema ništa strašno na njemu i ja se ga uopšte ne bojim. Redovni je platiša i za mene gazdaricu je to sasvim dovoljno.

PISAC PAVAO: Gde se nalazi stražmeštar Bogdanov ?

STARA ŽENA: To vama ne mogu reći. To vama nikako ne mogu reći.

PISAC PAVAO: Zar je to neka tajna ?

STARA ŽENA: Tamo gde ima magle ima i tajni. Ne mogu vam reći, gospodine. Na kraju sve nestane u nedefinisanoj magli i ja takođe.

PISAC PAVAO: Ili ne volite ili ne želite, ženo, ženo, gde si nestala ?

STARA ŽENA: Njegovo ime… Ne ću vam reči gospodine, ne mogu, gospodine… Treba da idete tamo gde žmuri sijalica.

PISAC PAVAO: U magli. U nedefinisanoj magli, nedefinisana lica u nedefinisanoj magli. Sve se gubi u magli.

Gde si nestala, stara majko ? Nije se zapravo ni oprostila.

Vanjska strana gostione sa natpisom nad vratima: Gostiona Philippe. Nad vratima žmuri i sijalica.

Pisac uđe u gostionu. Na kutiji od kartona su sa drvenim ugljenom nacrtani gostovi svih generacija i godina.

PISAC: Nad vratima žmuri crvena sijalica.

GOSTIONIČAR: Dobro primečivanje – nad vratima sija, žmuri crvena sijalica.

PISAC: Zatvarate, gospodine ?

GOSTIONIČAR: Daleko od toga, daleko ! Do polanoći otvoreni smo, a većeras sa posebnom pažnjom do gostova iz Bugarske. U devet časova oćekujemo gostove iz Bugarske.

PISAC: Bugar sam i ja…

GOSTIONIČAR: Odlično, vi ste došli na vreme. Lozinka večerašnjog susreta je Bugar sam i ja. Već ste rekli… Vi ste jedan od trojice gostova koje većeras očekujemo. A druga lozinka, gospodine !?!

PISAC: To je greška, greška u komunikaciji.

GOSTIONIČAR: Pogodak u crno, pun pogodak u centar… Pa to je druga očekivana lozinka. Lozinka greška u komunikaciji. Vi ste svakako genije.

PISAC: Pa to je velika greška…

GOSTIONIČAR: Nema potrebe dva put progovoriti iste lozinke. Već ste rekli…

PISAC: Svaka moja rečenica od jednom se pretvara u lozinku.

GOSTIONIČAR: Ako je neko stvoren za mađioničarja, stvoren je.

PISAC: Zar sam zaista u poželjenem društvu ?

GOSTIONIČAR: Vi ste prvi gost susreta. Izvolite, sednite, gospodine. Želi gospodine nešto popiti ?

PISAC: Mekanu rakiju u kombinaciji sa sodom.

GOSTIONIČAR: Pa to je omiljena kombinacija na Balkanu. Zar dolazite sa Stare Planine, gospodine ?

PISAC PAVAO: Da.

GOSTIONIČAR: Produžili su vam boravak u Parizu ?

PISAC PAVAO: Kako znate ?

GOSTIONIČAR: Svi kojima su produžili boravak u Parizu, dolaze kod mene. Nekoliko godina već je tako: kod nas su gosti umetniki gasterbajtari.

GOSTIONIČAR: Odmah ću vas poslužiti, gospodine.

PISAC PAVAO: A ostala dvojica ?

GOSTIONIČAR: Jedan od njih baš sada dolazi kroz vrata.

KRYLOV(umesto pozdravljivanja): Ako čovek vredi zlata, onda nek dobije istinito zlato.

GOSTIONIČAR: Dobro veće, gospodine. Da, to je jedina i istinita lozinka. Pravilno reknuta lozinka. Uđite, gospodine, slobodno u unutrašnjost naše gostione.

KRYLOV: Hvala na gostoprimstvu.

PISAC PAVAO: Lozinka ? To je za vas dvojicu lozinka !?! To je nesuglasica. To je rečenica koju sam baš danas progovorio kod Zlatara, na kraju ulice. To je samo moja rečenica. Intelektualna vlast kojoj sam ja gazda. Ali vi pisac, drugi gost, ste ju bezstidno upotrebili za lozinku i vi vlasnik gostione lozinku ste isto tako bezstidno primili za ulaznicu.

GOSTIONIČAR: Umetniki ste javna lica i zbog toga vaše su lozinke na društvenom zadatku i pristupačne za sve.

PISAC PAVAO: Bez suglasnosti pisca ste to uradili.

KRYLOV: Varate se ! Upotrebio sam izključivo moju umetničku rečenicu. Moju lozinku. Prvi put čujem da se radi o vašoj umetničkoj rečenici, to je izključivo moja umetnička rečenica. Zapisao sam ju u svom rukopisu, u svom romanu, koji je stekao međunarodno priznanje. Na koji način ona eksistira kao vaša ?

GOSTIONIČAR: Ako ste vas dvojica napisali istu umetničku rečenicu, onda znaći da ste uhvačeni na istom telepatskom talasu. Kreativna snaga vas dvojice crpi iz istog stvaralačkog bunara.

PISAC PAVAO: Udavite se vi u tom bunaru. Ja samo znam da je progovorena umetnička rečenica moja kreativna vlast.

GOSTIONIČAR: Draga spisatelja, zar sta u stanju idilično veće upropastiti, iskvariti zbog jedne rečenice koja ima čast da je postala lozinka većerašnje zabave. Zar nije zabava u prvom planu ? Petak je, sladki petak.

PISAC PAVAO: Pravda ne zna niti za petak niti za zabavu, ali zna za krađu.

KRYLOV: Ko tu krade ? Moja umetnička rečenica nije krađa.

PISAC PAVAO: Isto ja pitam: ko tu krade ? I moja umetnička rečenica nije krađa.

GOSTIONIČAR: Ne želim da mi posao bude rob svadljivih pisaca. Prestanite, sa mesta prestanite vas dvojica sa svađom.

KRYLOV: Čovek u magli.

PISAC PAVAO: Čovek u magli. Zaista, vani stoji čovek u magli.

GOSTIONIČAR: To je treća lozinka čoveka kojeg očekujemo. Izvolite rakiju !

PISAC PAVAO: Hvala. Da, da, večeras se svaka rečenica pretvara u lozinku. Ništa nije pogrešno. Sve je od jednom dobro.

GOSTIONIČAR: Gledate kroz prozor…

PISAC PAVAO: Gledam siluetu čoveka, čovek od sene u magli mi je poznat. Tako poznat da ću se odmah prisetiti gde i kako sam već vidio tog čoveka. Gde sam već vidio to zvanično lice. Zar sam rekao zvanično lice, zar sam zaista tako rekao ?

GOSTIONIČAR: Tako ste rekli, gospodine.

PISAC PAVAO: To je sigurno stražmeštar Bogdanov.

GOSTIONIČAR: Ako gospodina poznajete, ako je zaista tako, onda ga ljubazno dovedite unutra !

PISAC PAVAO: To ću i učiniti. Odmah, gostioničar.

Pisac izlazi van, ulazi u maglu, koja je sve gušća i gušća.

PISAC PAVAO: Bogdanov, Bogdanov, treba da ste vi lično u magli, možda grešim, ali mislim da ste vi u magli !?!

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Ko je to u magli ?

PISAC PAVAO: Pisac Pavao. To je vaš glas Bogdanov.

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Ko je još u magli ?

PISAC PAVAO: Rekao sam vam već – samo ja. Govorite bugarski, čoveće. Sećate se možda zajedničkih noči u Samokovu, vi u zvaničnoj smeđi odori, ja u pižami…

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Prošla su ta vremena, kao da nisu ni postojala. Kao da nisam nikada vremenio u tom času. Tako užasno i pretnjavo zvući sopstveno ime u tuđoj okolini. Sopstveno ime u tuđoj nepoznatoj magli.

PISAC PAVAO: Šta su vama učinili, gospodine ?

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Dali su mi službo i ja sam u svoje vreme zaista bio važno službeno lice. Bio sam vlast noći. Bio sam vlast dana – vlast dnevne društvene svetlosti na ulici. Vlast grada u kome sam živio. Nema više tih vremena. A vi, hodajte, idite svojim putem. Bolje za vas !

PISAC PAVAO: Vi od nečega bežite, gospodine ! Pa valjda nije nad vama međunarodna poternica !?!

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Samo mi se žuri na voz.

PISAC PAVAO: Ne bežite valjda od sebe, stražmeštaru.

STRAŽMEŠTAR BOGDANOV: Završili smo priču. Mi smo već davno završili priču. Zakasnit ću voz, zaista mi se žuri ! Tako neobično zvući sopstveno ime u tuđoj okolini.

Koraci odjekuju ulicom, na početku su snažni, a onda iz momenta u momenat gube na snazi.

PISAC PAVAO: Nočas nisam snažan ali sa melankolijom dozivam stvari. Pa ipak, stražmeštar je kao sve ljudsko samo sitan beleg, sitan komadić moje i društvene prošlosti. Sada ga više nema, ulica je ispunjena maglom. I u Samokovu ulica je ispunjena maglom.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.