Prikaz filma Ustanička ulica Piše: Aleksandar Novaković

Filed under: broj 03 - jun 2012,film,filmska kritika |

NEMOJTE SAD O POLITICI….

Ustanička ulica (2011) Režija: Miroslav Terzić Uloge: Gordan Kičić, Uliks Fehmiu, Milica Mihajlović, Rade Šerbedžija, Jelena Đokić, Petar Božović

Okrutna istina 1: Priča o genocidu i ratnim zločinima počinjenim u ratovima 90-ih je danas, za mnoge, naročito za mlade, fensi generacije sa „belim Šengenom“ u rukama (za sada) potpuno passe. Okrutna istina 2: Mnogi od tih mladih ljudi su danas ponosni ( i više nego) na svoju nacionalnost i nose majice sa likovima koji sede u Ševeningenu. Tomorrow belongs to them… Okrutna istina 3: Njihovi roditelji, današnja sredovečna, skoro pa nazovi srednja klasa, čak i oni „građanski“ orijentisani, prevrću očima kad se pojavi ovakav film. Kažu: „A, to da su Srbi činili zločine to znamo. Gledali smo ono „Istina, pomirenje“, kako beše, na B 92. Nemojte sad o politici…“ I, šta smo naučili iz svega? „Ustanička ulica“je apsolutno nepotreban film. Ne treba ogromantnom delu publike, ne treba medijima, ne treba političarima, ne treba Srbiji. A opet, možda ga se jednog dana sete i izvuku ga iz naftalina i kažu svetu: “Evo, vidite, mi smo bili svesni problema sve vreme. Pogledali smo istini u oči.“

NAIVNI OPTIMIZAM

Hajde da, recimo, zamislimo da nije tako i da se „Ustanička ulica“ primakla po gledanosti „Zoni Zamfirovoj“. Šta onda? To onda ne bi bila zemlja u kojoj trenutno živimo. Da se, primera radi, zateknem u prepunoj sali za vreme projekcije „Ustaničke“ odmah bih ćušnuo prvog gledaoca do sebe i šapnuo: „Koja je ovo godina? Ko je predsednik? I, gde je doktor Who?“. Surova realnost je da ovaj film, iako je odrađen na zanatski visokom nivou i sa odličnom glumačkom ekipom u kojoj briljiraju Uliks Fehmiu i Gordan Kičić (Šerbedžija se podrazumeva) poseduje u sebi neverovatno mnogo gotovo naivnog optimizma. Zašto?
Za početak – pogledajmo samu storiju: Dušan, mladi pomoćnik tužioca za ratne zločine (Kičić) kreće na svoj prvi zadatak. On je nepotkupljiv, ambiciozan, hrabar, želi da dokaže da nije samo sin slavnog tate. Tavori u ofisu, pije fuka sikterušu, svrbe ga prsti i- paf, nakon godinu dana čekanja na konkretan slučaj dobija, prethodno izludevši svog šefa, starog obaveštajca Vraneša (Šerbedžija), fasciklu sa podacima o grupi likvidatora pod kontrolom DB koji su harali Hrvatskom, Bosnom i Kosovom. U svojoj usamljeničkoj istrazi pomoćnik tužioca otkriva jednog, navodno mrtvog člana zlikovačke grupe, Sredoja Govorušu (Fehmiu). Preživljava zahvaljujući činjenici da ga Govoruša prepoznaje kao budućeg tatu, s obzirom da su obojica bili,sa svojim ženama, u istoj bolničkoj čekaonici. Uprkos životnoj opasnosti, mladi pomoćnik, uz pomoć Vraneša, uspeva da raskrinka nalogodavca grupe, Grbavog (Petar Božović) i njegovu kliku. However, neupadljivi likvidator (jezivo dobra epizoda Bojana Žirovića) koji pomalo podseća na Šug’r Antona iz „ No Country For Old Man“ nastavlja sa rabotom. Okej, ako podrobnije razmislite, Grbavi nije bio sam. Nedostaje i vrh piramide, nedodirljivi faraoni Službine piramide ali to nije naznačeno.

Dakle, ako izuzmemo likvidatorov beg i prebijanje i silovanje Dušanove žene, što je više nego realno u današnjoj situaciji, sve ostalo može delovati kao wishful thinking. Očekivati od masovnog ubice milost po „očinskoj liniji“?Teško.  Pomoć od iskompromitovanog člana Službe kao što je Vraneš? Još teže. Priču o hrabrim, mladim ljudima u policijskim i pravnim vodama u zemlji koja je korumpiranado svog poslednjeg atoma je, takođe, zaludno priželjkivati. Hrabrih i časnih ljudi ima ali ne u samom sistemu a naročito ne u vrhu posrnulog pravosuđa. Da, primera radi, naša zemlja ima samo jednog Dušana i samo jednog Vraneša broj nerazjašnjenih zločina i skrivenih ratnih zločinaca bi bio blizak nuli već oko 2001-2002 godine.

(NE)MOGUĆNOST OSTRVLJENOSTI

Jedna od prvih rečenica koje vas drmnu posred čela na Akademiji, odsek dramaturgija je: „Da, da, to što ste napisali u scenariju je moguće ali nije verovatno“. Dakle, moguće je da se Dušan i Sredoje sretnu u bolnici, moguće je da ga Sredoje prepozna iako je to bio kratak susret a Sredoje je podložan alkoholu,  moguće je i da pomoćnik tužioca prelazi crtu sto puta i sređuje likvidatore. Moguće je ali nije verovatno. Ali, ovaj put bih mogao da kažem i sledeće: neki filmovi su potpuno bazirani na stvarima koje su moguće ali nisu verovatne („Magnolia“) pa, šta s tim? Ono što se može uzeti kao dramaturška manjkavost može, a što je veliki plus, odvesti priču u nepredviđenom pravcu. Na kraju krajeva, naše novine su svakog dana pune onog što je moguće ali nije verovatno. Plediranje na nešto malo ljudskosti  koja ostaje čak i u zlikovcima je, takođe, opcija. Možda je lakše verovati u to nego biti namršteni intelektualni cinik.

Da rezimiramo: „Ustanička ulica“ je film napravljen u srpskim uslovima ali po američkim standardima. Ukratko – po samoj priči, tehnički i  glumački, dobro da bolje ne može biti. Gledaocu se može učiniti da se priča lako može smestiti u Njujork ili LA. Scenario, uz male modifikacije, je kao stvoren za neku mini krimi-seriju ili dvodelnu epizodu serijala na BBC- ju. I, to nije sporno. Postoje, doduše, dva pitanja. Prvo: da li bi vi, na Dušanovom mestu, pristali na toliki rizik i žrtvu? Drugo: Ako bi odlučili da oslobodite  scenario svih „naivnoverujućih“  mesta  i prikazali stvari onakvima kakve jesu, da li bi, samim tim, uništili trilersku  podlogu i šta bi, od filma i od nade, ostalo?

ALEKSANDAR NOVAKOVIĆ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.