Priča o Novoj Godini

Filed under: afirmator,broj 04 - jul 2012,satira |

Gospođa Nova Godina je pala u depresiju. Maštala je o danu kada bi mogla da se ponaša  prirodno. Dosadilo joj je što opet mora da se pretvara da je srećna. Osećala je grčeve u stomaku pri svakoj pomisli na izlazak napolje.

Ove godine zaista nije znala šta da obuče. Svi su je već  videli u različitim odevnim kombinacijama. Jedne godine je imala čak i policijsku uniformu i  domišljatost joj je ponestala. Smetalo joj je to što bi  se skoro uvek kada bi se pojavila na nekom mestu dešavalo da ljudi oko nje počnu da uzvikuju njeno ime. I da govore kako je srećna, srećna i srećna. Beskonačno srećna.

Nova Godina je počela da mrzi svoj život. Kada je bila mlađa, bilo joj je zanimljivo što je okružena nasmejanim ljudima. I uživala je u mešavini smeha, mirisa i svežine  koja ju je pratila. Volela je igru i muziku.

Ali, nije uvek bilo razloga za radost. Prisustvovala je prevarama, pljačkama, videla mučenja i nasilje. Čula je da je jedna devojka sedela u svojoj kući i plakala cele noći zbog nje i njenog dolaska. Nije volela da ide na mesta u kojima vlada rat jer je i sama jednom bila optužena zbog upotrebe vatrenog oružja. Nije želela da se neko zbog nje oseća siromašno. Gušila se kada je viđala one koji su sami. Plašila se bolesti i nije podnosila  suze. Ponekad se osećala odgovornom za svu tugu ovog sveta. Sve joj je to dosadilo. Nije mogla da kontroliše događaje. A imala je obavezu da bude srećna.

Razmišljala je o tome kako ima onih koji  su rođeni da bi bili plovili morima i bili mornari,  neki  da bi bili pisci, neki da bi lečili druge, neki da bi bili učitelji.  A kako je  ona  rođena samo da bi bila srećna. Godinu dana sedela bi u svom Dvoru na kraju sveta, da bi  jednom u godini tokom duge noći prošetala Zemaljskom kuglom. I mrzela je to što nema vremena da se zabavlja. Izaći u ponoć i vratiti se u ponoć pri čemu se kazaljka sata ne pomera. . .

I tako se njena priča vrtela u krug. Opet je jednog dana čula reči:

-Nova, vreme je. – rekla je sluškinja.

 „Ne ove godine neće izlaziti”, mislila je Nova u sebi.

-Moraš da pođes. Vreme će se zaustaviti.- opominjali su je.

Ali Nova Godina je bila uporna. Nedostajao je trenutak da  izbije  ponoć, ali ona nije izašla. Stalno je jurila vreme gledajući na svoj sat na kome se kazaljke dok je bila napolju  nisu pomerale. Sada je vreme čekalo nju. Ono je stajalo. I sve na svetu je stajalo.

I dugo je Nova odbijala da izađe. Umorna od svega, sedela je i odmarala se u svom dvoru. Služavka je govorila da je sebična i da ne misli na druge i u početku  pretila   da će prestati da je da joj donosi hranu. Nova Godina nije marila. Njoj je bilo dosta torti, kolača, prasećih pečenja, salata, a i znala je da je već krajnje vreme da malo poradi na svojoj kilaži.

Posluga je pokušavala da promeni Novu na sve moguće načine. Jedno vreme su joj donosili poklone. Počeli su da joj daju kantarionovo ulje i koristili su  isparenja etarskih ulja naranđže i bergamota u nadi da će  joj popravili raspoloženje. Ali, gospođa Nova je samo postajala sve zadovoljnija svojom zatvorenošću u dvoru i ništa je nije moglo pokrenuti.

A, onda je počelo da se dešava nešto što Nova nije mogla da predvidi.

-Imate posetu.- rekla je služavka jednog dana.

-Ne primam nikog – odgovorila je Nova.

-Ali, ovo će vas zanimati…

U sobu Gospođe Nove ušetala je crnomanjasta žena, bledog lica, očiju crvenih od plakanja. Bila je to gospođa Badnje Veče. Žalila se na to kako više ne može i ne želi da ispašta „zbog tuđeg hira”, kako joj je dosadilo to što ne izlazi iz kuće i tražila je od Nove da se urazumi. Ali Nova nije htela ni da čuje. Naredila je služavci da isprati nepoželjnog gosta. Na satu je i dalje bila jedna sekunda do ponoći. Posle  posete gospođe Badnje došao je gospodin Božić, a  zatim i Gospodin Dan Zaljubljenih. Svu tu gospodu Nova je odbila na identičan nacin. Dolazile su nekoliko puta gospođe Proslave. Navratila je i Gospodja Osmi Mart. Predsednik udruženja Rođendana je dolazio takođe. I niko od njih nije odlazio svojoj kući. Svi su oni boravili u velikoj dvorani dvorca.

Jednom je Nova prolazila predvorjem gde je videla grupu ljudi obučenih u neku čudnovatu crno belu odeću koja je izazivala bol u očima i vrtoglavicu onda kada bi se u nju duze gledalo. Upitala je služavku:

-Ko su oni?

-To je delegacija gospode  Skupštinskih Zasedanja

-O, zar i oni čekaju – začudila se Nova, prvi put posle dužeg vremena.

Nova je ostala pri svojoj odluci da neće izaći. Nije je bilo briga za sve one koji su je čekali napolju. A onda je jednom neko pokucao na vrata njene sobe. Ona su se otvorila i u prostoriju su uneli veliki naslonjač u kome je ležao neki bolestan čovek. Na prvi pogled se moglo učiniti da je starac, ali kada se malo bolje pogledalo videlo bi se da je to mladić, čak izuzetno lep mladić. Bio je jako bolestan, kosa mu je bila siva i nije mogao da se pokrene.

Ko si ti – upitala je Nova.

-Ja sam neko ko te čitavog života juri i ne može da te uhvati. Isuviše si brza za mene.

-Da li imaš ime? Zašto si tako tužan?

-Na moju žalost odgovor na ta dva pitanja je isti. Ja sam Gospodin Vreme. Da li je  suvišno da ti govorim zašto sam došao? Mi nikad nismo smeli da se sretnemo.

Nova je shvatila šta je uradila. Viknula je :

-Pripremite sve. Izlazim!

I te večeri je opet prošetala Zemaljskom kuglom. Kada se vratila kući u predvorju nije bilo nikog. Nadala se da nije zakasnila i da će još jednom videti onog mladića. Ušla je u svoju sobu, u njoj zatekla naslonjač koji je bio  prazan. Bilo je isuviše kasno.

Vreme se pokrenulo.

 

Jelena Ćebić

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Dokaži da nisi mašina: * Time limit is exhausted. Please reload the CAPTCHA.